DRAGANIĆ NONIN
Kada sam vas pitala koje je „vaše mesto” u Novom Sadu, gde biste voleli da vas fotografišemo za „Novu misao”, rekli ste da to bude negde na periferiji, sa psima lutalicama, oronulim barakama i slično. Prolećni pljuskovi su nas omeli u tome, pa smo fotografije načinili u, i vama i nama, omiljenom kafeu „Frida”.
Zašto ste hteli na periferiju, šta vam ona znači?
ŠAJTINAC
U svakom slučaju, to je nešto što se iz meseca u mesec, iz dana u dan, približava takozvanom centru. Ono što je nekada, zbog načina života, bila periferija, danas je svakodnevica. Mislim na banalno i pod pritiskom načina života i uvođenja ili pretvaranja nekih stvari u nove vrednosti. To je nekada bila normalna stvar. Periferija je, od nekadašnjeg simbola propadanja i nečega što treba da se integriše, sredi i kultiviše, postala realniji pejzaž u kojem se stvari dešavaju. Kada sam pomenuo pse lutalice, neasfaltirane puteve, baruštine… to je danas postala slika, čak možemo reći i metafora, i za urbane delove grada. Danas se krmeljivi psi i obogaljene lutalice i životinjskog i ljudskog roda nalaze ispod površine onoga što bi neko nazvao novim uređenjem ili prividom da je sve u redu. Prosto, to je neizbežno. Tako da, nisam na periferiju mislio u crnotalasnom smislu, da idemo na periferiju da se divimo ljudima koji su odbacili neke kvalitete života jer ih to ne zanima. Mislim da je čovekova glavna crta da uvek želi da popravi svoje stanje, dokle god ima neku volju za životom. Na kraju krajeva, to nas i razdvaja od životinja. Ta težnja za boljim životom.
DRAGANIĆ NONIN
Kakvi su bili pejzaži vašeg detinjstva?
ŠAJTINAC
Pored te stalno pominjuće bezbrižnosti koja svakako stoji u direktnoj vezi sa detinjstvom, sve drugo je bilo vezano za predele mesta u kojima sam se rodio i odrastao, znači u Zrenjaninu ili, kako ja više volim da kažem, u Velikom Bečkereku, njegovo naličje grada i s druge strane suština vezana za ipak neko poimanje da se radi o mestu koje vrvi od života. Važno je napomenuti da danas nije tako i mislim da to nije samo zato što sam ja odrastao pa mi se zbog toga taj grad čini da i nije više tako veliki. S druge strane, bile su to i periferije u vidu Elemira, sela u kojem sam takođe odrastao, jer sam leta provodio kod babe i dede koji su tamo živeli, pa onda Gradnulica – deo Zrenjanina gde sam odrastao i koji jeste na periferiji. Dakle, bio sam vezan za Begej, begejske kanale, Tisu kraj Elemira… lutanja kroz močvare sa drugarima, propadanja u blato…
DRAGANIĆ NONIN
Šta to ima u Banatu? Kada pogledamo samo ko je od pesnika i prozaista rođen tu gde kao da je vetar naneo sve te poetike: Todor Manojlović, Miloš Crnjanski, Jovan Sterija Popović i Vasko Popa u Vršcu, Jovica Aćin, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, vaš otac Radivoj, kao da je reč o zavereničkoj pripadnosti…
ŠAJTINAC
Ima tu nešto… da, dobro je da ste Vršac posebno spomenuli, ali tu je i Vasa Pavković iz Pančeva, na severu u Kikindi su Srđan V. Tešin, Srđan Srdić… a Mića Vujičić je, kao i Mika Antić, iz Mokrina. U Banatu ima puno kulturnog nasleđa, pre svega. Kulturno nasleđe treba istaći u smislu da, ako postoje ekstremi vezani za Banat, to je da Banat nije samo deo Panonije već i Azije, jer sa istočne strane Tise možeš čak i dotle da ideš u mašti da zamišljaš da upravo tu ona počinje, daleka Azija. Huni, Tatari, Mongoli, svi su oni dolazili do tih reka, do Tise i Begeja. Banat je danas tu gde prirodno jeste, ali on je od sve te vojvođanske slike deo panonskog basena i depresije u geografskom smislu, kulturno i emocionalno veći. E sada, da li se ta depresija može pronaći i u psihi ljudi i u njihovim reakcijama i u načinu razmišljanja, nisam sasvim siguran. Ne bih toliko pojednostavljivao ni geografiju ni psihologiju. Sve je to mnogo složenije od tih uskostručnih pojmova. Banat i sa svoje istočne i sa južne strane ima planine. Nekada je Banat pretpostavljao ne samo Vršac, Pančevo, Bečkerek, Kikindu i druge kulturne centre s ove, naše strane, već i Arad, Temišvar u Rumuniji… sve je to bilo povezano, kružile su ideje i kulture. Opet, mislim da to oslanjanje na knjigu, na čitanje, nije karakteristično samo za Banat. U smislu imanja opisa predela i podneblja u kojem živimo u sopstvenom jeziku. Neku su ulogu odigrali i neki istorijski i kulturni događaji, pa je onda i sam predeo često bivao u kontekstu kao da je ničiji i svačiji, što je vrlo interesantno. Često se setim sudbine banatskih Nemaca kada pričam o tome „ničiji i svačiji”, jer su oni ideju Trećeg Rajha kasnije skupo platili svojim fizičkim izostankom sa etničke mape. Zašto je Banat i ničiji i svačiji… u suštini, treba da se navikneš da tamo živiš, da sagledavaš, i onda primiš nešto od pomenutih autora i pisaca, jer oni su nešto od toga umeli da unesu u svoju predstavu o Banatu. Ono što je važno je da su svi ti pisci imali i izvanbanatsko iskustvo. Zavičaj može da ti postane bitan i važan samo u sudaru sa otkrivanjem drugih predela, mesta i destinacija koje nisu tvoj zavičaj.
DRAGANIĆ NONIN
Da li se sećate koja je to knjiga ili događaj, možda čitava atmosfera u vašem domu, s obzirom na to da je i vaš otac Radivoj pisac, doprinela da i vi počnete da pišete?
ŠAJTINAC
Mislim da je osnovni uticaj, osim čitanja koje stvara disciplinu govora a kasnije i pisanja, najvažniji je bio razgovor sa bližnjima za koji je uvek bilo mesta i koji je postajao sve značajniji kako sam odrastao. Pomenuli ste i mog oca kao pisca, koji je i u mojoj svesti prisutan kao pisac, no, on nije mogao da živi od pisanja. On je radio, sve vreme, dok nije izgubio zdravlje i otišao u penziju. Radio je jedan krvnički posao organizatora kulturnih događaja u Domu mladosti u Zrenjaninu. Taj posao je bio toliko iscrpljujući i on se tome toliko predavao da je meni od malih nogu postalo jasno da on ne može da živi samo od toga što je pesnik. Aha, dobro, shvatio sam… On ne može da živi od svojih objavljenih knjiga, mora da radi, mora da nas ne viđa po ceo dan, dok smo bili sitna deca, mora da radi od jutra do mraka. To nije bio izgovor da ne bude sa porodicom, on je to, naprosto, morao. To samo govori koliko je nekada bilo kulturnih događaja i šta se sve u kulturi dešavalo: sve te pozorišne predstave, književne večeri, koncerti… Društvo je bilo bogatije i cilj je bio da kultura stigne i do najmanjeg mesta u zemlji.
Ocu i meni je nedostajalo vremena, ali kada god smo imali prilike, mi smo razgovarali. Tu sam naviku razgovora sticao i sa Radivojevim ocem, mojim pokojnim dedom Živojinom, zatim sa stricem Stankom koji se, takođe, bavi pisanjem. Taj razgovor, ta potreba za rešavanjem, to je bilo sjajno. Koji god da se fenomen pomene, ništa nije prepuštano slučaju. Sedne se i razgovara se: šta taj pojam znači, šta ko misli o tome… Često je to bilo vezano za porodičnu istoriju, za epopeje tipa kako se brojna familija u jednom trenutku razišla pa je moj pradeda došao iz Melenaca u Veliki Bečkerek, pa tu kupio plac na kraju grada, pa izrodio brojnu decu… Zapadneš tako u, može se reći, stereotipnu priču o osvajanju prostora za sebe, još od vremena Austro Ugarske pa prelaska u ratna i međuratna doba i druge generacije kada ti sinovi seljaka postaju angažovani, postaju zanatlije i specijalisti u smislu da razvijaju neke svoje talente, a nisu više vezani za zemljoradnju. Mi, negde porodično, sa mojim ocem i stricem, ali već i od dede koji je prvo bio berberin ali je onda prešao da radi u pozorište kao rekviziter, dakle, mi već dugo, sve više i više postajemo vezani za nešto što jeste urbano: pozorište, kultura… pa sve do mene koji danas radim na Akademiji kao profesor. Svako je završio, čini mi se, tamo gde je potajno želeo. Ostvario sam da imam prostora, vremena i uslova za ono što se činilo da je ipak bilo najznačajnije – vreme koje smo imali jedni za druge, vreme za razgovor, vreme potrebno da naučim da steknem distancu prema svakom problemu.
DRAGANIĆ NONIN
Kako je to bilo imati 20 godina kada je 1991. godine počeo raspad zemlje u kojoj ste se rodili, a diplomirati 1999. godine, dok je NATO bombardovao? Čitajući vaša dela, nameće se zaključak da je život ovde sam „diktirao” književnost.
ŠAJTINAC
Kao što te svet u kojem se rađaš i odrastaš zatiče u svim fazama života, istovremeno te zatiču i godine koje pominjete, kao i događaji koji se u tom periodu dešavaju. Nisam dozvoljavao da na mene, a to pokušavam i dan danas, utiču istorijski događaji koji se ovde dešavaju svaki drugi, treći dan. Pokušavam da oni ne utiču na moje vreme, jer ja sam sada na ovom svetu. Ja svaki put imam, samo jednom, toliko i toliko godina. Meni je bilo značajnije što imam 20 godina nego to što sam, sećam se, ’90-’91. bio u vojsci. Sećam se tih famoznih, verovatno poslednjih, informativnih iliti političkih razgovora od strane zastavnika na temu „Amerika bombarduje Irak” i kao „to su kauboji koji će da unište ceo svet”. Pri tome, mi sedimo u nekoj borovoj šumi u brdu i kao vrlo mladi vojnici pre patimo da budemo u blizini nekih žena, nego što nas je briga i za Ameriku i za Irak zajedno. U isto vreme, imam osećaj da taj čovek koji nam sve to propoveda, uopšte nije u pravu. Onda ne možeš da razlučiš da li on nije u pravu zbog teza koje iznosi ili nije u pravu što te drži u borovoj šumi a mogao bi da nas pusti da budemo sa ženskinjama i da se zezamo, jer u tim smo godinama. Uvek sam mrzeo tu starmalost, to usiljeno odrastanje na nivou „šta se spolja događa”. Dozvoljavao sam sebi da mi se svašta događa na emotivnom planu i da proveravam da li sazrevam. U ovom, takozvanom društvenom odrastanju, to šta prihvataš a šta ne prihvataš, tu sam se uvek slabije snalazio. Nisu mi bile važne konvencije. Da zaključim, jeste, tih i tih godina su se dešavale te i te stvari, ali ja sam se trudio da ispod delujem, bukvalno kao rovac ispod neke spržene bašte. Čak i na tom strnjištu, na toj sprženoj zemlji, trudio sam se da iskopam kao rovac svoju rupu, da imam svoj život, svoje obaveze, svoje težnje, svoje NE MALE radosti… jer to su bile velike radosti. Kada se kaže „male radosti”, meni je to eufemizam za ono koliko su bile delotvorne te radosti koje sam mogao sam sebi da priuštim. Radosti koje nisu bile vezane za finansijske uslove, mogućnosti bilo koje vrste.
DRAGANIĆ NONIN
Ovo što ste rekli je dobar šlagvort za pitanje koje sam želela da vam postavim, a vezano je za citat iz epistolarnog romana „Sasvim skromni darovi”, gde u jednom pismu Vukašin piše Živi: „Jebem ti i istoriju i velike događaje. Čovek mora da se izbori za pravo da umre izvan velikih istorijskih događaja. U miru i s pravom na ličnu istoriju”… To je ono najvažnije u životu…
ŠAJTINAC
Kako da nije! Naprosto, radi se o tome da je po hrišćanskoj dogmi Bog u svakom od nas. Prvi put kada se prepustiš stihiji, kada omalovažiš sebe, ono što radiš, ono što si stvorio, kada omalovažiš one za koje si ti odgovoran, svoje bližnje, svaki put si tada negirao Boga u sebi. To neko može da naziva kreativnom snagom, neko Bogom, neko proviđenjem, ali stvarno verujem u to da je čak i strašni sud lična stvar. Jer, ne sudi se na gomilu. Ne sudi se, kako su to nacisti zamišljali, da što više ljudi spržiš tog dana u krematorijumu. Ne, to je puko uklanjanje živih stvorenja. Čak i strašni sud se sprovodi tako što se proziva ime po ime. Ako pođemo od toga da je Bog u svakom od nas a da se i strašni sud sprovodi pojedinačnom prozivkom, ako te dve stvari uzmemo u obzir, onda je moje stanovište uvek bilo: OK, uzmi ti učešće u svemu onome što su masovna događanja, uđi u masu, ali nećeš oboriti ova dva pravila. Ta dva zakona nećeš oboriti, jer niti si ih ti doneo, niti je na tebi da ih menjaš. Može se čak reći da je svaki pokušaj bekstva od odgovornosti začarani krug. Bekstvo od odgovornosti koja se tiče savesti koja je sveprisutni, najbrži i najuporniji progonilac. Ne postoji pusto ostrvo, ne postoje pećine u planinama gde možeš da se sakriješ od savesti. Samim tim što činiš, činiš sebi. To je to.
DRAGANIĆ NONIN
Šandor Marai je u svojim „Dnevnicima” zapisao da je „horizontalna domovina ruševina, promenljiva, a da je vertikalna domovina čvrsta, trajnija od metala, katkada samo jedan stih”. Šta je za vas vertikalna domovina?
ŠAJTINAC
Više volim reč „otadžbina”. Pa, mogao bih se zezati na onu foru iz „Maratonaca”: „dok je živa onda je…” vertikalna, a „kad umre onda je…” horizontalna. U svakom slučaju, ne bih je delio prema geometrijskim projekcijama. Uopšte, ne bih delio više, dodavao bih, spajao, širio i sastavljao. Bez aluzija na teritorijalne aspiracije, molim. „Voleti sve ljude”, poručuje Bil Hiks, i ja se slažem. Narod kojem pripadaš i svoju otadžbinu upoznaješ i kroz svoje bližnje i kroz sebe. Ahmatova, koju boljševici nisu ubili, ali jesu joj sahranili muža a sina jedinca poslali u koloniju, pominje u jednoj pesmi, u kontekstu svetskog rata koji je upravo protutnjao sa svim užasima da je bila tamo „gde je njen narod bio”. Boljševike ne pominje. Zato je velika. Prebolela bolest osvete, nadživela krvnike svojih bližnjih, ukorenila se zauvek u svom narodu (čitaj: u svima narodima). Na uzvišen način; poezijom.
DRAGANIĆ NONIN
Da li je književnost za vas i sredstvo da se pokaže da u svetu mora postojati ravnoteža u smislu da skreće pažnju na zlo, da ističe dobrotu, jer u svetu danas ima veoma malo brige za druge ljude, a mnogo zla?
ŠAJTINAC
Treba smisliti plan, otrgnuti se od svega, biti što je moguće manje deo sistema. Uvek postoje načini, i ljudi se bore protiv toga, stalno se bore. To traži akciju i neki plan. Književnost, poezija pre svega, izaziva mržnju. Jedan čovek usudio se da govori sa Gospodom, da se rve s demonima, da se mazi s muzama. Pesnik je divljak po samoopredelenju. To je neoprostivo. Sistemi to ne razumeju. „Zašto bi iko želeo da po sopstvenoj volji radi takve stvari. Zar ne žudimo racionalnom. Zar nam jedino što treba da je važno nije već propisano zakonima i amandmanima?” Slabi su zakoni. Čitalac to oseća, živi, tumara gladan objašnjenja. Kad se suoči sa napisanim, očajnik shvata da ga niko ne zove da žuri, da nema potrebe za brzim odlukama i promenama – poezija je živo ogledalo, pisana reč odjekuje drugačije i na onoliko načina koliko je ljudi koji je čitaju. U tom pustinjačkom predavanju poeziji kriju se nesagledive mogućnosti. Ipak, pre svakog prezrenja „Doline Suza” nikad ne treba stati sa životom. Veštine dohvataju nemoguće stvari ali Svet se uporno opire promeni. Moguće je da ova dimenzija života, biološko opravdanje čoveka, uslovi na planeti, mikrobiološka otkrića, fizičko praćenje, prisustvo elektriciteta i sve što nije živo a računa se kao prepreka nemaju nikakav smisao. Zaglušujući potresi dešavaju se unutar čoveka – erupcije, žrtvovanja, tragedije velikih razmera. Mogu da zamislim da nijedan čovek nije sa iste planete i da nijedan nije na onoj za kojom žudi u isto vreme. Umetnost, književnost, poezija, prepoznavanje, služe toj svrsi. Da se slični prepoznaju i polako razvrstaju. Jednom će, moguće, kao što se ulazi u autobuse, po grupama ulaziti u leteće objekte koji će ih odvesti do futurističkih destinacija njihove čežnje. Da zaključim, fizičko nasilje i dehumanizacija izraz su krajnje nemoći.
DRAGANIĆ NONIN
Iz kojih pobuda ste vi napisali „Sasvim skromne darove”?
ŠAJTINAC
Želeo sam da pokažem jednu ličnu priču. Želeo sam da ispričam priču o dva rođena brata, Živi i Vukašinu, njihove živote, svakodnevicu, sudbinu… osećanja koja neguju u sebi i njihov odnos prema stvarima koje se dešavaju, njihov odnos prema onome što im se nudi, o čemu mogu da odlučuju ili ne mogu, o onome o čemu moraju ponekad da odlučuju, jer ne mogu da izbegnu odluku… želeo sam da pričam o tome iz njihove vizure. Oni igraju „jedan na jedan” i svako od njih kroz tu igru u stvari pobeđuje ili gubi od samog sebe u određenim trenucima.
DRAGANIĆ NONIN
Obrt u romanu pokazuje da je tačna ona izreka „Nije onome kome je namenjeno, već kome je suđeno”…
ŠAJTINAC
Da, s jedne strane, ali s druge strane, mi definitivno živimo u postetičkom vremenu. Ono kako mi danas živimo je samo posledica uvođenja postmoralnih kriterijuma. Upravljači nad ljudima shvatili su da mogu to sistemski da sprovedu. A oči i mozgovi se peru svakodnevno pojedinačnim primerima gubitka svakog morala, pa se onda nalazeći lična imena u vezi sa pojavom nemorala, tipa „ubila je svoje dete”, „ubio je svoju suprugu”, „pretukao je brata”, „obesio se pred rodbinom” itd. – Iako je reč o tragedijama, koje imaju svoj završni cilj, koji je policija zatekla na licu mesta, kada je stigla do mesta tragedije, ona je morala imati svoj razvojni put, morala je imati svoju tročinsku ili petočinsku strukturu… nisu sve te tragedije bez razloga i bez razvoja. To niko nikada ne spominje, važan je samo taj „final akt”, konačni ishod. Tim stvarima se pere mozak ljudima i to je zastrašujuće, jer je to jedna vrsta sprovođenja nemorala na veliko. Jer, on se sprovodi kroz zastrašivanje, kroz podsećanje da u svakome od nas živi demon koji čeka trenutak da napravi zločin. Uvek su najbolje vesti da nema vesti. Najbolje vesti nikada ne dolaze putem TV ekrana ili novina, već ti ih uvek saopštava tebi draga osoba. Po meni, čak i neprijatelj može da ti donese najbolju vest, jer je došao lično da ti je kaže, a to znači da je došao da razgovara s tobom. Razgovor je u biti svega dobrog.
Pitali ste me za „Sasvim skromne darove”, i moja želja i jeste da, eto baš u toj knjizi, obnovim predstavu i ambijent o okolnostima koje ne moraju da se objašnjavaju. Kada se okrenemo unazad, onoliko koliko traje istorija pisanog teksta, ili i mog poziva – dramaturgije, od Antike do danas, priče se uvek smeštaju u okruženja koja se ne moraju dodatno objašnjavati. Moraš ljudima u što kraćem roku da ispričaš priču od početka sa sve njenim razvojem do samog kraja, sve ono što je posledica onoga u čemu su ti junaci živeli. Sa tog stanovišta priča o dva brata lako objašnjava poreklo srodnih muka, iako ja smatram da se bliskost vremenom može uspostaviti i među strancima. Na kraju krajeva, strano biće je u osnovi i svete tajne braka, jer je vezano za poznanstvo sa nama, do određenog momenta, nepoznatom osobom. To se zloupotrebljavalo i u moralnim vremenima, pa se često čula ona rečenica među supružnicima „Ti si za mene potpuni stranac”, a zamislite kako tek sve to može da se zloupotrebi u ova postmoralna vremena. Znači da nema granica, da je zaista došlo do urušavanja porodice. To urušavanje vidim kao jedan veliki kontraplan.
DRAGANIĆ NONIN
Ima jedna scena, zanimljivo je da ste je opisali i u romanu i kasnije u priči u „Banatorijumu”, sa puštanjem zmaja u parku sanatorijuma, prilikom posete ocu. Da li je to „neizbrisiva” slika iz detinjstva ili kasnije iz života? Slika koja nam govori da smo slobodni, da male stvari čine čoveka sretnim i da je, na kraju krajeva, bitno kako i s kim provodimo dane?
ŠAJTINAC
Oduvek je tako kada su zmajevi u pitanju. Sećam se da mi je kada sam bio mali deda Živa pravio zmaja od trske i papira, pa sa kalemom… bile su to ozbiljne pripreme, sve je to trajalo, dok se ne izađe na ledinu pa se još čeka i povoljan vetar, dok danas može da se uđe u kinesku radnju i kupi se „gotov” zmaj. No, vetar je tu bitan, on ima suštinske veze sa ravnicom. Vetar je ovde praistorijski, kada duva prolazi ti kroz kosti i nemaš gde da se sakriješ. Iskušati taj vetar, da li može ili ne može da ponese zmaja, to je dobro. Interesantno mi je bilo da pokušam da oživim taj osećaj. Otac mi nikada nije puštao zmaja, to sam radio ili sa dedom ili sa stricem. Oni su imali više vremena. Posle sam ja ocu puštao zmaja i to mu je došlo kao jelo koje je hladno posluženo, da vidi kakve on ima „rupe” u smislu šta smo sve propustili da radimo kada sam bio mali. On odmah počne da se samooptužuje, što nije imao vremena za nas onoliko koliko je želeo, ali mi smo u međuvremenu stvarno postali drugari i uvek mu govorim da prestane to tako da zamišlja, da se samooptužuje, nego da sada, kada smo obojica „matori”, samo puštamo zmaja i da se koncentrišemo na to. Zmaj je nešto više od igre, zaista. Naročito u danima kada želiš da pobegneš od stvari kao što su tegobe koje muče bolesnike u sanatorijumima i banjama. Zmajevi stvarno dobro izgledaju u ravnici. Izgledaju kao da su na većoj visini nego kada smo okruženi brdima. Banat je idealan za puštanje zmajeva. Samo nebo, vetar i taj oblik zmaja koji se opire vetru. Vrlo često se dešavalo da su mi se upravo u tim momentima rađale ideje. Najbolji način za animiranje prostora bi bilo postavljanje dirižabla u raznim oblicima po ravnici. Dobro, odmah bi na njima osvanule reklame, na primer za deterdžente, ili za predizborne kampanje, ali on svakako malo približava nebo zemlji. Možda mi i jesmo depresivni jer nam se nebo čini mnogo daljim nego ljudima koji žive na većim visinama, na planinama. Za utehu, treba reći da je ono uvek dovoljno blizu gde god da si, na bilo kom delu zemaljske kugle.
DRAGANIĆ NONIN
Nebo je blizu i šejkerima, pripadnicima sekte o kojima pišete u romanu…
ŠAJTINAC
Da, šejkeri su deo američke istorije. Oni su verska zajednica, protestantska, sa strogim pravilima u sprovođenju nekih principa. Činili su mi se interesantni kao jedna vrsta eskapističkog eksperimenta, baziranog na dogovorenim pravilima. To nije bila neka maliciozna sekta koja je išla ka tome da samu sebe uništi. Možda i jeste, ne znam. Živeli su u celibatu, nisu imali svoje potomke, sopstvenog poroda, ali su usvajali decu o kojoj nije imao ko da brine. To je bilo zaista plemenito s njihove strane. U romanu, oni su samo još jedna od tema kojom se braća bave u pokušaju da odgonetnu svet. U Americi su oni danas jedna vrsta izumrle egzotike i jedino što je ostalo je pasija prema šejkerskom nameštaju koji su oni izrađivali i koji je jako skup danas. Radili su ga posebnom tehnikom, sve od prirodnog materijala, bez ikakvih ukrasa, jedino što su spojevi na nameštaju isto od drveta tako da moraju sami da se upasuju, a to je vrlo retko i taj jednostavni nameštaj ima visoku cenu danas. Amerika kao zemlja sa tradicijom do pojave Evropljana i tradicijom koja od tog trenutka počinje, izuzetno neguje i ono što je staro samo 100, ili 150 godina. Tako dolazimo do večite teme Amerike i vraćamo se u borovu šumicu, gde zastavnik brifinguje o bombardovanju ciljeva u Iraku. Njemu, kao i većini, i dalje nije jasno zašto bismo mi više voleli da se spustimo do čaršije i u lokalnom bioskopu držimo ruke u gaćama, dok na platnu traje projekcija filma „slobodnije sadržine”.
DRAGANIĆ NONIN
U filmu „Hadersfild”, koji je urađen po vašoj drami, po vašem scenariju, Nebojša Glogovac i Goran Šušnjik su ostvarili, malo je reći, sjajne uloge. Šta ste pomislili kada ste videli likove u njihovoj izvedbi?
ŠAJTINAC
Nisam gledao „sirov” materijal, odmah sam gledao već montiran film. Bio sam pod utiskom onoga što i vi spominjete, pod utiskom tih sjajnih glumačkih bravura, koje su ostale zabeležene u vremenu. Mislim da je to najveća tekovina filma, to što je Josif Tatić tu u filmu ostavio dubok trag, upravo pre odlaska u večnost. Zatim, Goran i Nebojša, kao i Vojin, svi su oni ostvarili vanserijsku, gotovo neverovatnu glumačku kreaciju, koja je ostala zarobljena na celuloidu za sva vremena.
DRAGANIĆ NONIN
Na kraju, želela bih da vas pitam o vašem pedagoškom radu. Predajete dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Šta vam je cilj kao profesoru, da li samo podučavanje dramaturškom zanatu ili pedagogiju doživljavate i kao sveobuhvatnu pomoć mladim ljudima na njihovom putu?
ŠAJTINAC
Pod broj jedan: mene je poziv da budem profesor na Akademiji i da se na taj način realizujem, u najegzaktnijem smislu spasao od totalne neizvesnosti egzistencije. Na tome mogu da zahvalim onima koji su mi ukazali poverenje i pozvali me da se prijavim na konkurs kako bih bio primljen da radim ono što danas radim. Pošto je taj nivo bio na obostrano zadovoljstvo lepo prihvaćen, počela je avantura i preispitivanje kako i šta da radim u poslu na kojem sam ja viđao moje profesore i predavače. Bio je to veliki izazov zato što su meni predavali jedan Ljubiša Đokić, jedan Vava Hristić, Živojin Pavlović, Vesna Jezerkić, Nebojša Pajkić, Isidora Bjelica, Boško Milin, Slobodan Selenić, Filip David, dakle jedna plejada ljudi koja se tokom četiri godine studiranja bavila tobom. Pokušao sam da sažmem sve to. U Novom Sadu je princip rada drugačiji – mi klasu primamo bijenalno, dakle svake druge godine, tako da je odnos broja profesora i studenata u korist studenata, jer ih je manje, ali nije toliko baš profesora na jednog studenta koliko je bilo u vreme kada sam ja studirao u Beogradu. Nama se svake godine menjao profesor koji vodi klasu, a mi menjamo sada na dve godine. Mislim da je to dobro za studente, to da imaju što više predavača.
Veštine pisanja i zakoni dramaturgije se ipak mogu naučiti. Možda je neko očekivao da ću reći da se te stvari ne mogu naučiti, ali u pitanju je zanat i on se može naučiti. Nije istina da je sve u talentu. Talenat je energija, i ako ona nije spregnuta dolazi do rasipanja te energije. To čak i ljudi koji nikada nisu prolazili kroz sistem školovanja potvrđuju, da ne bi bilo kontinuiteta da nisu sami sebi nametnuli disciplinu u radu. To „bičevanje samog sebe”, neophodno je ako nisi u školi. Čak i školski sistem kratko traje, i kada ga završiš, moraš da nastaviš da se „samobičuješ” kroz život. Samo tako se nešto postiže. Opet dolazimo do današnjeg postmoralnog doba. Ti mladi ljudi, kao potencijalni profesionalci sutra, mogu da se demorališu kada vide da sistem ovde samo proklamativno podržava razvoj njihovih talenata. Ma koliko smo i mi kao mladi bili subverzivni, svako od nas je u sebi negovao nadu ili bio u uverenju da smo mi na neki način bili ljubimci društva, jer, uspeli smo da upišemo neke državne škole, pa ako ih završimo, neko će se već isto tako pobrinuti za nas. Ali, čak i za moju generaciju se ispostavilo da se to neće desiti, da se niko za nas neće pobrinuti. Za moju generaciju se ispostavilo da ćemo morati sami da se pobrinemo za to, sa izuzetkom onih naših profesora koji su se zaista nama bavili, a čija sam imena pomenuo. Oni su isključivo svojim ličnim zalaganjem i naporom pomogli mnogima od nas. I šta sam ja onda shvatio? Shvatio sam da treba biti zahvalan onima za koje znaš da su ogromnu energiju uložili da ti pomognu. Opet, kada dostigneš neki nivo, a smatram da jesam dostigao nivo samim tim što me neko plaća da sada ja mladim ljudima pomažem da pokušaju da kultivišu svoj odnos prema dramskom tekstu, to zaista doživljavam kao veliki uspeh i bilo bi sramotno da imam bilo kakve primedbe na to kako je meni danas i da se žalim na svoj posao. Osećam se privilegovano što sam imao takve predavače i mentore i nadam se da sam bar negde približno za petama onima koji su meni bili pedagozi, bar u tom kontekstu da studentima pokušavam sve da dam, bez obzira na to kada će biti plata, kolika je ona, da li će se povećati, da li će nas ukinuti, da li je vredno da ja ustanem i putujem to jutro da bih bio sa njima. To pripada u ta postetička pitanja koja nam nameće postmoralno vreme.
A najveći problem je to što dece, uopšte, ima sve manje i manje. Svake godine ima sve manje i manje onih koji upisuju prvi razred. Po nekim mestima se škole pretvaraju u magacine, jer ima po čitav razred manje nego prethodne godine. Kada smo mi bili u školi, bilo nas je po tridesetoro u razredu, a sada ih jedva dvadeset nakupe. Moja škola u Zrenjaninu nije mogla svojim kapacitetima da zadovolji potrebe tolikih đaka, a danas to svakako može, jer ima manje razreda. O čemu mi onda ovde pričamo? A da se vratimo na vreme od pre sto godina, shvatili bismo da je sa učenicima tada radio samo jedan učitelj, i to sve predmete, i bio je dovoljan. Kada budemo došli do situacije da nam u osnovnim školama bude kao sada meni u ovoj elitnoj situaciji, a na Akademiji jeste elitna situacija po studente, jer ima više profesora nego njih, e kada to budemo imali u osnovnim školama, to će biti kraj.
Fotografija: Dušan Živkić
Preuzeto sa: novamisao.org