Pet godina sam živeo na Krstu. Kad bi me pitali: „Gde na Krstu?“, ja sam se sprdao, pa, tamo, čoveče, znaš, onaj s raširenim rukama, zakovan za drvo. Crveni Krst je keva. Tu su Bulbulder, Bulevar, Vračar… Povrće i kojekakve govnarije za supu, kupovao sam kod Ganeta, u piljari. Tamo se sedelo i cevčilo pivo, u zadnjoj prostoriji, pored zamrzivača. Redovni su bili Mika tapetar, čovek koji je odjebao Nemačku i vratio se, i kojeg su ’45, ko klinca, Rusi uprtili na tenk, negde oko Avale, i kog bi tad i odveli sa sobom da mati na vreme nije primetila da ga nema. Bio je tu i Dule, izbegao s visoravni, negde iz Hrvatske. Duleta su zajebavali zbog kamiona koji, kako god da je bio parkiran, nije valjalo. A on je od tog kamiona živeo, valjao njime voće i povrće. Dule je pričao tiho, sjebano, kao što već svako koji je silom oteran odande gde je s mirom živeo priča. Često je pominjao voćnjake koje je u rodnom kraju ostavio. Ipak, najčudesnije stvari događale su se na samo pedesetak koraka odatle. U Adriatiku. Mala, čista i uredna kavana, restoran. Otvorili su ga Miša i žena mu Ljubica. Tu sam proveo svoje divne čase. Miša je stegao srce, zaklonio nikad prežaljenu sliku svog splitskog doma, kraj mora, naravno – stavio firmu na ulaz birtije, baš u Žičkoj, na Krstu, i dobismo i mi nasušne nam Dalmacije. Jasno, Ljube je spremala ribu, morsku, na morski način, jednako i onima koji znaju šta poručuju i onima koji ni ime ribe nisu znali da izgovore kako valja. Bila je to najbolja morska hrana u gradu. Miša je trčao za robom, pljuvao na bezosećajne dobavljače morske ribe, s tugom rukovao brancinima i oradama koje su virile iz leda, modre i već predugo mrtve. Znao je da otkači, da odjazi Harisa ili Vesnu Zmijanac, da popije i s advokatima i doktorima, ali i s onim mučenicima koji su se raspitivali za domovnice, državljanstva, koji su se, sve dok ne otvore oči, još uvek budili u Benkovcu. Falilo mu je more. „Znaš, meni, tamo, kad se svi popnu na onu stvar, i posao, i žena, i deca, i roditelji, ja sam ti sedao u moj brod i na more. Uzmem flašu vina i isplovim na pučinu. Sedim tamo satima. Samo more i ja. Vratim se čist. Smiren. Svo sranje tamo ostavim, na pučini. Nema toga što more ne može da odnese sa sobom.“ Ni ja nisam bio odatle. Meni je u misli dolazila ledina. Ali, ja sam bio na sat vremena vožnje automobilom do moje pučine i mogao sam da je i namirišem kad bih se dovoljno snažno koncentrisao. Onda sam, kao mnogo puta, kad bih s Mišom ostajao sam, za šankom, otkrio neverovatnu stvar. On je stajao i gledao negde, kroz staklo kafanskih vrata, u daljinu. Meni je s druge strane ulice bilo more. Ćutali smo. Nisam smeo da se okrenem. Ono što sam kao odraz video u njegovim očima bilo je zastrašujuće, ali on je netremice gledao. Sve, od Žičke pa do Južnog bulevara, i dalje, nije postojalo. Sve je to bila živa, modra masa, koja se u daljini završavala horizontalnom crtom. I taman kad sam očekivao da će zašumeti talasi, zaškripi trola.
*
Kad ti je spasonosno potrebna, samoće niotkud.
*
U Adriatik je nekoliko puta svratio i On. Semjon, recimo da se tako zvao, završio je konzervatorijum u Moskvi i sada je živeo od davanja časova klavira dečici snobova iz prestonice. Kakav je on profesor bio to nikada nećemo saznati, sve u svemu „takvih je u Rusiji ko pleve“, a to i nije važno za ovu priču. Prvi put kad smo zapodenuli razgovor bilo je to na temu Jeljcina, uralskog guzonje kog su „Čečeni s kamama čuvali od besnih Moskovljana“. Posle je on objavio rat tim istim Čečenima, ali mu od toga guzica nije postala manja. Semjon je sa strogoćom u seti veličao prednosti Srbalja u odnosu na Ruse. Dobro, de, Semjone, leba ti, argumentuj. „Ovde, u Srbiji, to je čudesno. Srbi su sačuvali svoje selo. Ja sam bio i video, recimo, selo koje nosi ime po familiji koja tu živi – Markovići, Milići, Petrovići. U Rusiji toga nema više. Sve su to uništili komunisti. Sovhozi, kolhozi, sva ta sranja. Eto, vi ste uspeli da sačuvate patrijarhalni duh, bazu. Vi svi znate iz kog sela potičete. Neki imaju zemlju koju su imali i njihovi dedovi. Ja sam rođen u Uzbekistanu, a Rus sam. I otac mi je Rus, i majka. Oni su tamo dobili posao. Mi smo živeli u zgradi s Uzbecima, i oni su u stanovima držali koze. A mi smo im smislili azbuku i pismo. Sagradili gradove. I, eto. Mi, Rusi, ne znamo gde nam je pradeda živeo, i da li to selo još uvek postoji. A Uzbek drži kozu u stambenoj zgradi i uvek je spreman da se vrati u divljinu, jer za njega ona je uvek tu, večna rezerva. Mi smo uništili sami sebe. Ali, vi Srbi, vi ste to sačuvali i ja to izuzetno poštujem. Moja sestra živi u Habarovsku, brat u Alma Ati, a ja, eto, sad tu, sutra, ko zna gde. Kad ćemo se mi videti?“ Častim ga pivom.
Uglješa Šajtinac, “Vok on!”, Parizanska knjiga, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
