(Vladan Matijević, “Sloboda govora”, Laguna, 2020.)
Da počnem od kraja.
Sloboda, makar ovde, nije propevala. Ni sloboda, ni njeni sužnji. A i kako bi? Kako bi kada je, u jednom u apsurd učaurenom svetu, unapred osuđena na propast. Umesto slobode, propevali su njeni surogati. Razmileli su se po stranicama Matijevićeve knjige, kao mokrice pri podizanju kamena. Nakon što one nestanu iz vidokruga, osvanjuje naličje, kome ću ovaj put posvetiti nekoliko reči, makar delimično na način na koji je to Matijević uobličio u svom romanu.
Susret sa spomenutim naličjem, namaće pitanje utemeljenja oveštale naslovne sintagme dela. Jer, šta ako se ispod jednog dosegnutog naličja, nalazi još jedno, koje dozvoljava postojanje još mnogih naličjâ. Konkretnije – kada budemo došli do slobode (govora), ona će već biti negde drugde, a mi, ukoliko nam je iole stalo do nje kao vrednosti, postajemo primorani na stalnu trku sa večno promenljivim ciljem. Iako je stečena sloboda varka, ne bih se usudio reći da je sama potraga zabluda. Naprotiv, ona je jedina preostala mogućnost – sve ostalo bilo bi neučestvovanje u igri.
Stara je to priča. Toliko stara, da njeni koreni pretiču pamćenje, a ja, čisto podsećanja radi, mogu istaći da se, primerice, na gotovo celu antiku može upreti reflektor pitanja o slobodi, nužnosti i, što da ne, govoru kao korelaciji sa svetom. Paradoksalno rečeno, lanac ideje o slobodi, svoje karike će imati u svim vremenima. Matijeviću se, naravno, ne može zameriti što nije komunicirao sa ovim drevnim lovom slobode – u krajnjoj liniji, on neskriveno želi da bude shvaćen kao duh savremenosti, što samo po sebi ne može biti pogrešno – međutim, ono što nesumljivo stoji kao problem, jeste što je jednu dragocenost ispustio, pišući o njoj nenadahnjujuće, neautentično, ali ponekad i stilski omašeno. Iako to neko na prvi pogled može zaključiti, mislim da ova propuštena prilika nije bila namerena, već je nastala kao rezultat nespremnosti da se o njoj piše.
Želeći da slobodno govorim o Slobodi govora, slobodno u meri u kojoj to jedan tekst ovog tipa može dozvoliti, a svi, ili skoro svi osećamo ta prekopotrebna ograničenja, ne mogu a da ne spomenem sve ono što je u delu moglo ili čak moralo biti bolje. Najpre, za pohvalu je što Matijević, za razliku od mnogih, ne odustaje od priče, pripovedne organizacije književne građe. Koliko god voleo esejizaciju srpske književnosti, a kao retko ko je volim, ipak se obradujem kada vidim da neko istrajava da, sa manje ili više uspeha – pripoveda. Iako Matijević nije nikakav starovremeni pripovedač, on poseduje neke nezanemarljive kvalitete – u svojim najboljim trenucima, doseže jednu filmski prodornu naraciju, ponegde prosenčenu jetkim humorom. Nevolja je što ti trenuci nisu česti.
Daleko češće su gotovo nedovršene, samosvrhovite slike, literarne ponjave koje zaodevaju različite bušotine. I ne tiče se to samo predstavljanja spomenutog apsurdnog sveta, koliko toga da je on prikazan na jedan poražavajuće poznat način. Svakom čitaocu, pa i onom priučenom, biće jasno nakon već trećeg pominjanja da je Kafka vrlo važan za ovaj roman, kao i da Matijevićevi junaci žive u jednom kafkijanskom svetu, u kome je porozna granica realnosti i fikcije.
Samonametnuto pitanje „da li je medijska stvarnost u celini svojih agresivnih strategija postala nova realnost”, za mene je, ovde, promašeno, ne samo jer je postavljeno krajnje sugestivno, već jer je odgovor na njega karikaturalno predvidljiv u svojoj tobožnjoj nepredvidljivosti. Da – postojanje je danas, kao nikada u istoriji, neraskidivo povezano sa mas-medijima, koji postaju sve radikalniji, rasprostranjeniji i pristupačniji. Stoga se za internet može reći da nas čita, makar onoliko koliko mi čitamo njega. I nije to nešto što bi nam na uho mogao došapnuti Valter Benjamin ili Maršal Makluan, već ono čega smo sami svesni, što ne samo da postaje centralni deo našeg svakodnevnog iskustva, već se oko njega oformljava novi centar ličnosti. Pogledajte samo svoju ličnu istoriju sa internet pretraživača i, osim što ćete biti preplavljeni svojim naizgled nehotičnim izborima, bićete svesni opasnosti tiranije sećanja – u današnjoj preplavljenosti informacijama vrlina zaboravljanja i plivanje na površini, najefikasnije su metode opstanka. Znam da je Matijević ovoga, makar delimično, svestan, ali takođe znam da je, u odnosu na tu svest, imao mnogo neiskorišćenih mogućnosti. Ovakvo kakvo jeste, delu nedostaju ishodišta potrebna da, prosto, ne bude bledo i nedopadljivo.
Ali da bih predupredio sve one potencijalne kontraprimedbe koje bi bile upućene mojoj sklonosti da razmatram ono čega nema, a ne čega ima u romanu, posvetiću koju rečenicu sadržaju dela. Izdvojena iz tkiva romana, gledana sa strane, priča ne deluje neprivlačno. Njenu okosnicu čini odnos dva prijatelja, novinara – Saše Čomskog i Vladimira F. (Filipovića) koji se nalaze u čeljustima posla kojim se bave, ali i složenoj istoriji međusobnih odnosa.
Zanimljiv je početak romana – već u prvoj rečenici obznanjena je smrt Saše Čomskog, a za njom sledi niz sažetih medijskih izveštaja, koji se smenjuju na način srodan današnjem čitanju vesti sa portala – od beživotnog tela, linkovima dospevamo do naizgled sasvim nepovezivih sadržaja. Upravo ta, nepodnošljivo lako ostvariva, želja za informisanošću proizvodi spomenute surogate i umesto da saznajemo, bivamo stimulisani na dalju nezasitost. Mnogo se, i često vrlo površno, pisalo o postmodernoj entropičnosti teksta, ali ko bude želeo, može na ovom mestu ući u koštac sa tim konceptom. Jer istina o ubistvu Saše Čomskog, migolji se pred našim očima, postajući, u odnosu na lavinu podataka, sve nestvarnija.
Ovo je omogućeno i specifičnom kompozicijom dela. Nakon spomenute uvodne celine, sledi još jedno predvorje priče, susret pod neobičnim okolnostima u vidu posete samozatajnog čovečuljka, (para)inspektora Malkoviča, sportskom novinaru Jezdimiru Cijuhi, gde se čitalačka očekivanja opet restruktuiraju. I taman kada se može pomsilti da je tok priče utaban, sledi središnji deo romana – Vladimir F. posećuje u svakom smislu zastrašujući hotel Panorama u selu Paklje, gde ga, umesto u Čačak na Kongres slavista, vozi enigmatična šoferka. Ovaj hotel predstavlja pravo ne-mesto (Mark Ože), izolovano i misteriozno poput Kafkinih klaustrofobičnih objekata. Svi zakoni logike su suspendovani, kontakt sa spoljnjim svetom je praktično nepostojeći, a jezovitost raste. Naravno, treba li reći da razroki recepcioner čita upravo Kafku, što svesrdno preporučuje i Vladimiru. Nakon niza bizarnih situacija, kao jezgro središnjeg dela nameće se poglavlje „Prijatelji”, koje predstavlja retrospekciju – pregled ličnih i društvenih života Vladimira F. i Čomskog. U tom pogledu, bitnu ulogu ima politika, te se bezizlaz tranzicije reflektuje na sudbine junaka, koji postaju samo zupčanici u velikom mehanizmu vlasti. Nakon ovog segmenta, sledi postepeno udaljavanje od pakljanskog hotela i završnica, koja predstavlja uvodni deo u negativu – veliko saslušanje svih nedela (i ne-dela) Vladimira F, gde odgovara za najmanje jedno ubistvo (obratiti pažnju na uzgredno spomenutog Icu).
Iako na prvi pogled intrigantna, od ovakve, promišljene kompozicije, koja ima elemente prstenaste i kružne romaneskne strukture, nismo dobili puno. Jedan od razloga što je to tako je, iako je autorski komentar prisutan, nije jasna rezonerska instanca, što onemogućava da priča zaživi u svojoj punoći. Namesto na koricama obećane uzbudljivosti trilera, nailazimo na tekst za koji je potrebna izuzetna volja da bi nam se približio. Koketiranje sa žanrovskim romanom nipošto nije dalo zadovoljavajući rezultat, zato što je banalno – Matijević preuzima samo spoljnje činioce horora, misterije ili trilera, ne čineći ih na bilo koji način svrhovitim po tekst. Ironija kao jedno od omiljenih sredstava Matijevićeve poetike, takođe nije bila konzistentna, što samo dovodi do samosvrhovite zbunjenosti. Dok sa jedne strane imamo sasvim proziran, gotovo pa moralistički plan – alegoriju medijske i moralne žabokrečine savremenog srpskog društva i raspolućenosti naših političkih i intelektualnih elita, onaj važniji, univerzalniji nivo o mogućnostima slobode, ostaje zanemaren. Trudeći se da bude neusiljen i pristupačan, Matijević samo rasteže svoju usiljenost, koja, tako zategnuta, malo fali da ne pukne. Posebno u tom svetlu začuđuju brojnje nemotivisanosti i prvoloptaška književna rešenja. Tako inspektor Malkovič iz čista mira menja pelene ostarelom Cijuhinom ocu (36), šoferka iznenadno ubija lane dizalicom (73), a prikaz zlostavljanja mladića od strane huligana (42) i konstantacija kako je Beograd, u odnosu na druge metropole, kriminalan grad (47), otužno je nesuptilna društvena kritika.
Pritom, ne ulazeći u njegov stvarnosni status, koji je, naravno, upitan, razgovor šoferke i Vladimira F. tokom vožnje, predstavlja jedan za sve okolnosti duboko artificijelan međuljudski saobraćaj. Kako drukčije okarakterisati razgovor u kome Vladimir F., opisan kao neko ko je zbog izgužvanog mantila, brade od dva dana i začešljane sede kose „više ličio na filmskog režisera ili okorelog kockara, nego novinara” (60), i koji nekoliko stranica kasnije, tik nakon telefonskog poziva supruge Lize, zaključuje da je baš šoferka žena njegovog života (65). Ne znam koja to tajna veza postoji između filmskih režisera i okorelih kockara, ali znam da Matijević učestvuje u bogatoj tradiciji objektivizacije žena u srpskoj književnosti gde su moguće rečenice poput: „gledao je u devojčinu zinulu vaginu” (48) „Osmotrio je šoferku pogledom gladnog kurjaka.” (60) ili uparivanje oralnog seksa Vladimira F. i čistačice sa političkom analitikom (125) tokom kojeg se stiže do zaključka da čovek samo kroz medije „izistinski postoji” (126). Za istog tog telesno razigranog Vladimira F. tvrdi se i kako je nekad birao samo balerine iz Narodnog pozorišta, a sada je, eto, osuđen na jednu usukanu devojčuru u hotelu (115-116), kao i kako je bombardovanje, zbog opasnosti, pospešivalo promiskuitet (180).
Matijević voli da piše o seksu, setimo se samo Mace Aksentijević i Časova radosti, ali je to šteta, jer ne piše dobro. Kad kažem dobro, ne mislim na politički korektno, a još manje mi pada na um da neko bude na crnoj književnoj listi zbog svoje literarne mizoginije, već je teško čitati spomenute prizore, a ne doživeti, kolokvijalno rečeno, momentalni transfer blama.
Pritom, u paranoidnom svetu Slobode govora, gde je svako svakome dvojnik, sve, uključujući i spomenute fizičke odnose, može da bude sagledavano kao plod jedne psihopatološke uobrazilje književnog lika. Nije li, međutim, to najjeftinije rešenje od svih – kao kada ne znamo kako da odgonetnemo neku zagonetku pa trijumfalno kažemo – to je bio samo san! Iako je pripovedanje ostvareno u trećem licu, fokalizacija je jasno nepouzdana, što omogućava poligon za maskiranje različitih neupeglanosti sadržaja dela.
A uostalom, iza svih nejasnoća i besmislenosti, na stranicama romana, sasvim je providna sprega vlasti, kriminala i korupcije, zatim, vulgarizacija javnog prostora, ugroženost pojedinca, nemogućnost slobode, procvat kriminala, ucene, letargija, zatrovanost, nepoverenje u institucije, kao i jedno sažeto mapiranje političke istorije ovih prostora, od 80-ih godina, preko ratova, do najskorijih promena vlasti. Začudo, i povrh svih važnih tema, one nas se začuđujuće malo tiču i tu je Matijevićev književni poduhvat doživeo možda i najveći neuspeh – njegova angažovanost predstavlja pucanj u prazno, koji je samo još jedan od šumova u kakofoniji savremene srpske književnosti.
Ipak, i povrh svih nedostataka Matijevićevog dela, ističe se jedan vrlo zanimljiv talenat, koji se čak, na zvučnom planu, može dovesti u vezu sa lirikom. To je imenovanje likova. Kao retko ko u srpskoj književnosti, Matijević zna da bude dobar kum svojim nedobrim likovima – osim Čomskog, Vladimira F. i Jezdimira Cijuhe, tu su i Dona Kativa (rijaliti zvezda, inače, Vladimirova sestra), Marica Mrkšić, Simon Starčević, inspektor Malkovič, ministar Halilović, Droga i Ica. Šteta je samo što je njihovo književno postojanje skromno.
I za sam kraj, Sloboda govora biće, verujem, sasvim zadovoljavajuće delo za Matijevićeve poklonike, dok za sve ostale svakako ne predstavlja nezaobilaznu tačku u savremenoj književnoj produkciji.
