Brižit Žiro, Živeti brzo, prev. Bojan Savić Ostojić, Akademska knjiga, 2023
Postoji jedan neukusan i neduhovit vic koji može ovom prilikom poslužiti.
– Koji je drugi naziv za motocikliste? Donori organa.
Neprijatan osećaj nije izazvan samo nedostatkom humora, nego i gorkom istinom o tome šta je najsmrtonosnije prevozno sredstvo. Pritom, ukoliko je u pitanju „honda CBR 900 fireblade” – ponos japanske industrije s kraja XX veka – prognoze preživljavanja mogu da budu još sumornije. Nisam proveravao ovaj podatak, ali sam pratio kako to radi autorka romana Živeti brzo, knjige koja je ukorenjena na gubitku, a ne predstavlja tržnicu patnje.
To da je Brižit Žiro zaista izgubila supruga 22. juna 1999. godine, nije presudna činjenica, uprkos tome što delo upravo o tome govori. Živeti brzo je pripovest o okolnostima tragičnog događaja, koji dobijaju neočekivane razmere, ali koji se uvek drže okvira mogućeg. To je poznat i primamljiv književni postupak: nespokojno nizanje kondicionala oličeno u teroru događaja koji su „ispleli mrežu dovoljno gustu da bi neumitno odveli u katastrofu” (70). Približavajući se nesreći, autorka nastoji da se od nje udalji; a sećanje i boli i leči, odnosno, leči jer boli. Ko to propusti da uvidi, biće suočen sa mlakim utiskom, osećajem već viđenog. Ukoliko se, međutim, zapazi da je pojedinačna sudbina uklopljena u širi društveni kontekst, otkriće se jedan od najvažnijih kvaliteta dela. Nije, dakle, reč o tome da je smrt paradigmatična ili alegorična – to bi, štaviše, bio pogrešan put – nego da odjekuje jer je intimna, individualna. U tom, sasvim ličnom okviru, Žiro uspeva da dočara disanje epohe, neke od neuralgičnih tačaka francuskog društva, ali i planetarne promene nastale nakon skoro četvrt veka.
S tim u vezi, ne treba, na primer, uz Živeti brzo čitati i Mauricija Ferarisa da bi se shvatilo kako je upotreba mobilnih telefona temeljno preobrazila ljudski rod, prirodu odnosa, upravljanje vremenom. Ili poznavati propise o prodaji nekretnina ili politici uvoza u Evropsku uniju da bi se osvestio put robe; češće nego što bi trebalo uzimamo zdravo za gotovo niz životnih okolnosti, od stanovanja do porekla predmeta kojima smo okruženi. Nešto slično se može reći i za pitanja roda i porodice: heteronormativnost – reč koja zvuči zastrašujuće i koja će, sudeći po akademskim modama i javnom mnjenju mnogih zapadnih zemalja, biti i kod nas sve prisutnija – ima u romanu zanimljiv komentar (67). Kada se i borba protiv klišea pretvori u kliše, valjalo bi preosmisliti korake, a priče o nametnutostima i podrazumevanostima, uvek su, zapravo, priče o dometima slobode, a ako je nešto, uz puteve sećanja, velika tema francuske književnosti, to je. U celini, Žiro, kao da to neće, kroz dobro odabrane detalje, vešto iznosi zapažanja koja su snažna u meri dodira sa svakidašnjicom. Njen precizni stil ima esejistički karakter, ali ne predstavlja u celini ni istražnu rekonstrukciju ni sociološku analizu, već izvanredno prevedenu i pronicljivu prozu dobro odmerenog ritma, bez želje za fasciniranjem, ali sa težnjom da se dođe do povezanosti.
Ipak, povezanost ne podrazumeva i hijerarhiju. Naracija ima sopstvenu logiku, koja, iako može delovati drukčije, nije rastočena:
„Niz događaja ne zna za poredak, ni hronološki ni metodološki. Svestan je samo talasa koji se pojavljuju na horizontu, sa upadljivim vrhovima, koji su češće bezopasni jer su predvidivi, bilo da su manji ili veći, ali postoje i oni ogromni talasi koji su vam promakli, koji se napnu i potope vas kad okrenete leđa.” (27)
Potapanje je sugestivan prizor. Autobiografske rešetke ne pripadaju samom životu, one su plod književnosti. Život po sebi nije priča, već kapacitet da to bude. A budući da je život građa književnosti, književnost zna ponekad i da uzvrati udarac, kroz uočavanje onoga do čega se bez priče nije moglo doći. Tako razmišljanja o alternativnim odlukama dovode do razlistavanja griže savesti i neizrečenog zaključka o predodređenosti tragedije, što se inteligentno razgranava ka buci vremena. I zaista, značaj muzike za ovaj roman je veći nego što bi se to moglo pretpostaviti; mogla bi se, štaviše, načiniti sjajna plejlista u odnosu na muzičare spomenute u delu. Od Lua Rida, kome se, doduše, sa mogućnošću otklona, pogrešno pripisuje čuveni izraz live fast die young (9), sve do Pi Džej Harvi, Massive Attack, Coldplay, ali i Erika Satija, Žiro muziku koristi kao obuzimajuće sredstvo neposrednosti. Atmosfera pesme budi sećanja, prebacuje nas tamo gde smo nekada bili ili gde smo mogli da budemo i ne čudi zato referisanje na intenzitet kojim je Margaret Diras doživaljvala muziku (154). Rečju – preplavljenost.
Osim ka spomenutoj referenci, čitanje romana Živeti brzo može, na različite načine, odvesti i do dela Ani Erno, Mari Darjesek ili Valeri Mrežan, o čemu valja nekom prilikom podrobnije govoriti. A u volji za analitičnošću i elementima dokumentarnosti, neko se može dosetiti knjige koja je takođe ovenčana Gonkurom, ali čiji su narativni fokus i opšti ton drukčiji: Dnevni red Erika Vijara. Meni je trenutno na umu roman koji je slabiji od onog o kome pišem, ali koji ima slično polje delovanja i pokazuje da saobraćaj nije neprepoznata tema savremene književnosti: Mod i Aud norveškog pisca Gustejna Bakea. Krug preporuka i mogućih povezanosti zaokružujem onim što je Pol Virlio pisao o ugrožavajućoj filozofiji ubrzanja, koja može na više načina komunicirati sa romanom.
Brižit Žiro pokazuje da vredi, kroz tekst kao privremeno, ali dragoceno utočište, suprotstaviti se jurnjavi. Ona ne nudi utopijsko rešenje, ali trezni i krepi otkrićem da neumitnostima ne možemo uteći, ali možemo makar put od i do njih proživeti smislenije i samosvesnije. I mada sam nesklon porukama u književnosti, uzvikujem: usporimo, brzo. Sa stilom, dostojanstveno i uz dozu blagosti.
