Humorom po glavi ili
Zašto je Andrej Nikolaidis veliki pisac
Postoji nebrojeno stvari koje bi trebalo da se istaknu kada je reč o pisanju Andreja Nikolaidisa, ali ono što njegove egzegete često potiskuju u drugi plan je humor. Nije to čudno, ovaj pisac piše o važnim i ozbiljnim stvarima, ne jednom je zbog toga mogao ozbiljno da nadrlja, a humor se smatra nečim jeftinim, nebitnim, začinom, a ne jelom samim. Ipak, ako dozvolite da nastavim nutricionističku metaforu, začini daju ukus, a hranljivost mi i ne možemo čulno da osetimo, nju razume tek naš digestivni trakt, odnosno telo kad počne da je koristi. Da skratim – hoću da kažem da je humor zapravo ključna stvar u Nikolaidisovim tekstovima i da lišeni njega, oni ne bi ni upola bili toliko uspešni.
Naravno, morao bih da se ogradim. Nije ovo humor iz slepstik niti komedije zabune. Nije nužno jezički humor koje krase dovitljivost i brzina, mada u njegovim romanima i tekstovima i toga ima. Ne, kod Andreja Nikolaidisa se radi o crnohumornoj, ironičnoj i ciničnoj perspektivi, o jednom gotovo montipajtonovskom shvatanju života, o hiperbolizaciji stvarnosti koja je u našim društvima (ili bi trebalo da kažem u našem društvu) već dovoljno luda i otkačena da vam je dovoljno da budete njen hroničar, pasionirani čitalac informativnih portala i dnevnih novina. Pisac Mimezisa i Odlaska (i nekolicine drugih romana od kojih su mnogi nagrađeni i prevedeni) ipak je mnogo više od prostog kompilatora bizarnih vesti – on je neko ko od njih pravi vrhunsku literaturu, a to nije malo.
To se radi tako što se anegdota o, na primer, zgaženoj babi oko čijeg su se ubistva te posledičnog obeštećenja dogovorili baboubice i ožalošćena porodica, ubaci u tekst i onda na snagu stupa uzajamna akulturacija, rečju prilagođavanje. Tekst uzima ono što mu od anegdote treba (ilustracija karaktera, crnohumorna poenta, upliv stvarnog i Stvarnog u fikciju) a anegdota od teksta crpi snagu da pređe u književnost, da se obezvremeni, da se ne zaboravi. Ona će vam pomoći da se nasmejete onome što zapravo i nije smešno, a to je nasilna smrt starice koju je auto gotovo presekao na pola. Baba je kolateralna šteta koja nam pokazuje kako funkcioniše crnogorsko, ali i svako drugo društvo.
Postoji još jedna važna funkcija humora u Nikolaidisovim romanima – naime u njima se ne dešava bog zna šta. Oni nisu narativi događanja, oni su pre narativi zbivanja i stanja. Njihova dramaturgija je unutrašnja. Uzmite na primer Mimezis – narator pripoveda samo da bi odložio odluku koju treba da donese. I koja god ona bila, biće istovremeno prava i pogrešna. Zato se on sam sebi, a bogami i nama koji gajimo određena čitalačka očekivanja i sklonosti, smeje. On nas, ako smem tako da kažem, zajebava i zajebavajući zabavlja i mi u tome uživamo jer je to igra na koju smo pristali. Ona bi bila narušena kad bi Mimezis imao nekakav definitvan kraj, kad bi se završio deset minuta kasnije, nakon što Konstantin odluči šta će da učini.
Međutim, paradoksalnost da je sve što se događa istovremeno i dobro i loše po naratora prvi se put ozbiljno narušava u romanu Odlazak i zbog toga bi ga trebalo posmatrati kao novo poglavlje u Nikolaidisovoj poetici. Zamišljen kao nastavak romana Mimezis, ono čuveno šta je bilo posle, šta je Konstantin odlučio i izveden kao, da tako kažem, travestirana grčka tragedija ili, ako vam je tako draže, vestern u kojem su uloge odavno podeljene i samo čekamo da se izvrši sudbina, da junake priče odvede do namenjenog im kraja, Odlazak poseduje snagu apoteoze. On konačno ima delatnog junaka/naratora koji, istina, nema mnogo prostora za manipulaciju jer mu je sve ono čime je mogao da raspolaže oduzeto surovom igrom prirode, ali ipak poseduje slobodnu volju da za svoje voljeno biće učini sve što je u njegovoj moći.
I eto novog momenta u tematskom okviru u kojem se kreću Nikolaidisovi romani – ljubav. I to ona bezuslovna, roditeljska, ona koja se daje bespogovorno i bez ostatka. U tom smislu ne postoji tragedija u Odlasku – naprotiv. Konstantin Teofilis je tragičniji u Mimezisu jer ne može da se odluči, jer odlaže, jer nas, konačno, podseća na nas same. U Odlasku on je pravi heroj za sva vremena, osoba koja vas ispunjava ponosom, lik koji nadrasta stvarnost premda je motivacijski to izvedeno tako precizno da deluje prirodno i opravdano, ali to je stoga što je Nikolaidis veliki pisac. Junak Mimezisa nije mogao da odluči jer je svestan paradoskalnosti svake odluke, u Odlasku je ona, ta paradoksalnost, ukinuta – ona je stvaljena u kontekst u kojem je odluka već doneta i mi samo pratimo njeno izvršenje. Da je morao da ga prikaže kako odlučuje, autor bi se našao u velikom problemu jer to nije njegov lik. Ovako je majstorski izveo sve motivacijske linije i doveo nas do toga da budemo samo posmatrači, nemi ili zainteresovani to neka svako odluči za sebe.
Konstantinova odluka je racionalna, ona možda može da izgleda preterana nama kukavcima i kukavicama, ali poseduje snagu čina koji menja svet. Zbog toga je revolucija koju Odlazak najavljuje upravo ona koju treba čekati i kojoj se treba prikloniti – spremnost svih nas da se konačno žrtvujemo za ono što nam je najbitnije u životu.
“Etike pripovedanja”, Fokalizator, Podgorica, 2019.
*Etike pripovedanja, Vladimira Arsenića, prva u nizu od četiri knjige kritike regionalne književnosti, bavi se savremenom crnogorskom književnošću.
