I
Johannes Brahms Feldeinsamkeit Op. 86, No. 2 i Wie Melodien zieht es mir Op. 105, No. 1
***
Negde između jave i sna. Kad se koprena još nije navukla na oči, nežno paučinasto pletenje se oseća, a nožice nevidljivog pauka golicaju slepoočnice, ali još ima snage da otvori kapke i podigne ruku kao da će time zaustaviti neumitno. Svu koncentraciju ulaže u pokret koji zahteva od mišića da saviju ispruženu ruku u laktu, a zatim da je ponovo spuste, ovog puta pod uglom od tridesetak stepeni, onoliko koliko to lakat, a još više ručni zglob, dopuštaju. Oseća prazninu hladne plahte i to ga razbudi. Ponovo čekanje da se pauk javi, da otpočne ples i pređu.
***
Noć je preduga, srećom ne i beskrajna. U tami svetlucaju lampice bojlera i rutera. Prepoznaje plavičasti odblesak reklame od prekoputa. Kladionica u kojoj je komšija s prvog sprata ostavio svu ušteđevinu, a zatim se bacio sa starog železničkog mosta u plitku ravničarsku reku. Njegova žena se nečujno iselila s malim. Čuo je da se vratila kod majke. Nebitna informacija, ali tako radi mozak u noći kad ležiš na leđima i čekaš da te pauk sna omađija. Oseća grebanje ćebeta na potkolenicama. Njoj je reč ćebe smešna. Ćebe za bebe, pevao je pre mnogo godina. To su srca dva, voleli se, ljubili se sve do pola dva. Kad je došlo pola tri, oni su se venčali i uzeli ćebe za bebe. Kao da se tek rođena deca umotavaju u ćebad. Seća se leševa životinja umotanih u šatorsko krilo u gepeku lade. Mrzeo je taj auto.
***
Šta je njoj još smešno, pokušava da se seti, da promeni slike koje je teško kontrolisati. Latinski jezik. Kako se na latinskom kaže san? Somnium kaže pretraživač. Somnabulnost insomnije. Nesanica se sklapa i rasklapa kao perorez. Uvek na ivici, nikad unutra. Kao da ga nevidljivo uže drži iznad jezera u čijim se vodama najdublje spava. On bi da propadne, da nestane, da utone u samozaborav, a neko mu to ne dozvoljava. Nepoznat neko. Samo što nema nikakvog srebrnog pladnja. Tu su ostaci obroka na plastičnoj tacni užegloj od masti. Neoprano suđe i čajnik zapekao od kamenca. Između kuhinjskih elemenata, kao između zuba, polako trule i slatkastim mirisom buđi odišu komadići Lidlovog parizera, ugrušci viršli, mrvice sira iskrivljenog kao upaljena plastična kesa i ogrizak korice hleba. Prava gozba za sustanare. Ima ih sve više, siguran je u to, samo ne onog kojeg čeka iz noći u noć.
***
Sasvim je drugačije kad je ona tu. Prijatna toplota povlači ga u sebe. Jastuk je smilje i bosilje, a ne usiren miris znoja, prljave kose i bala koje se slivaju iz usta kad legne na bok. Ćebe se smota o njih i bude smešno i toplo kao kad su kao klinci u ovoj istoj sobi pravili kuće od stolica i čaršava, a zatim u njih unosili keks i sokove mrveći nemilice. Neka je brižna ruka sklanjala posle njih. Uključivala usisivač, uzimala vedro u ruke, trljala itison zalepljen na beton. Dezen zeleno-belih polukrugova istkan od grubog materijala koji se vremenom izlizao. U čarapama si na njemu mogao da sklizneš. Da budeš kao Sanda Dubravčić, samo bez šminke i teget haljine koja se presijava od srebrnih niti. Kao muzika koju upravo čuje. Možda je to ono što će pomoći. Možda će Brams probuditi pauka. Violončelo i klavir. Njen osmeh u tami pored. Već sutra, sutra.
II
Sergej Rahmanjinov Sonata za violončelo i klavir, Op. 19, 1901
Sve počinje iz sporosti, iz nemogućnosti da odvojiš ono što jeste od onoga što priželjkuješ. Čekaš da mišići prime komande od mozga, da se luk zategne, odapne i strela poleti tek da bi zauvek ostala zamrznuta u našem pogledu, kao na fotografiji, zarivena u nevidljivu metu. Za to vreme (koje vreme?) Ahil juri kornjaču koja nastavlja svojim gegutavim tempom, nesustignuta, uvek za mic ispred trkača, čak i u trenutku kad se ovaj sprema da od nje napravi supu. Nestalnost, to se valjda tako zove. Ili metafizika poraza. Ne znam.
Na sreću, supe nema, ona je tek teorijski konstrukt u glavi onog koji ne može da usni. Proganja te ideja da i kad zaspiš zapravo ne spavaš jer šta je spavanje ako je život san. Ne znaš šta bi o tome mogao da kaže neko ko se rodio gotovo vek pre tebe i očigledno bio sklon depresiji, nesiguran u sebe, uplašen od neuspeha. Prelistavaš značajne događaje iz 1873. godine i shvataš da je zapravo to čak i više godina pevača. Šaljapin i Karuzo rođeni su tada. I Maks Reger koji više nalikuje osetljivom Sergeju.
Dok se klavir i violončelo raspravljaju, svi mislimo da se radi o ljubavnicima. I zaista glasovi iz tame rezonantnih kutija liče upravo na njene zamerke njemu i njegove njoj. Pada ti na pamet drugačija misao koja zavađene ljubavnike nadvija sumnjom. Šta ako se sve vreme osoba svađa sama sa sobom, sa svojom depresijom? Razorni bes koji povremeno zavlada može da se oseti prema drugom ljudskom biću, ali prema sebi je on gotovo svakodnevan. Kako voleti sebe kad se isuviše dobro poznaješ?
Kao da se cepa hartija na kojoj je ispisan jezik kojim se piše muzika. Možda je to najekonomičnije pismo satkano od čistih emocija koji smo kao ljudska vrsta bili u stanju da osmislimo. Kad će postojati išta savršenije istovremeno nesvodivo na reči, neobjašnjivo, dakle, neinteligibilno, a toliko snažno da pomera iz stolice, tera na akciju, zahteva potpuno prisustvo? Zahteva da se u trenutku koji je vreme, koje je tek treptaj, svediv na dužinu, jer i kratko je dugo pod različitim okolnostima, kao što je i tišina muzika, makar je Džon Kejdž tako mislio. Ona, dakle, od vas zahteva potpuno poverenje. Bez obzira na to da li zamišljate ljubavnike kako se svađaju ili su to sudari pobrkanih svetova i kosmosa unutar jedne glave. Mogućnost greške je isključena.
Između jave i sna nastaje ono o čemu se ne može pisati drugačije osim opisno. Zato bi trebalo naći one reči i situacije koje najbolje odgovaraju dijalogu između dva instrumenta. Dok posmatraš kako prsti lete po žicama ili dirkama, to deluje potpuno nezavisno od onoga što dolazi zvukom, što vibrira u svim prisutnim ušima. Zato se koncentrišeš na sećanje. Zatvoriš oči i pomisliš da je napolju olujni vetar koji nosi sve pred sobom, a u senci tek jednom sijalicom osvetljene kuće stoje ona i on i mašu rukama. Njena kosa vijori kao podivljali barjak i ti shvataš da je izuzetno duga i gusta. Kao da se nad njenom glavom neprekidno menja pejzaž neba, igra oblaka. Ne ona, ne vetar, nego njena kosa stvara kjaroskuro, vetar, promene senke. On stoji kraj nje i s obe ruke drži šešir da ga vetar ne odnese. Slične su visine i oko njegove glave, ili ti se tako samo čini, uvijaju se zmije njene kose, ali on ne oseća pretnju. Osećaš je ti jer nisi siguran da li je to što vidiš tek san. Pokušavaš da otvoriš oči, ali ti to ne polazi za rukom. Kažeš sebi da si konačno zaspao i da zastrašujuća kosa dolazi iz dubine tvoje glave, konstrukt, ne stvarnost, ali ta scena je toliko jaka da imaš neizdrživu potrebu da se približiš, da priđeš i pogledaš je izbliza. Međutim, vetar je jak. Kako sad da napustiš prijatnost muzike i da iskoračiš u oluju? Opireš se želji, spokojan što nisi napolju na pasjem vremenu, ali odjednom bivaš tamo. Prepoznaješ njihova lica, od kojih je jedno, siguran si, tvoje. To te smiruje. Prilaziš sasvim blizu i vidiš da kosa nije kosa, da su to ruke koje grle, da njih dvoje pokušavaju da zaštite jedno drugo od oluje, pa ti ih bude žao. Otvoriš vrata na kući, pustiš ih unutra, jer to možeš, ti si demijurg ovog sveta. Poslednji tonovi sonate odzvanjaju salom. Jesi li sve ovo sanjao?
III
Robert Schumann Fantasiestücke, Op. 73
Nekako se umiriš. Shvatiš da čaršavi neće postati mekši, da je jastuk s obe strane podjednako topao, da ćebe, ta smešna reč, grebe kako god ga okreneš, a studeno je kad ga sa sebe zbaciš. Ujednačiš disanje. Prestaneš da osluškuješ, opustiš uši i kapke, pustiš da se prirodno spuste preko očnih jabučica. Sad si spreman. Do kolena si u vodi čija ti je temperatura potaman. Osećaš kako žmarci napuštaju tvoje telo, ali nešto ti još ne dozvoljava da se baciš i zaroniš. Kao da nisi sam u jezeru sna i jeza se vraća.
Nije to strah. Znaš dobro da nemani pod vodom nema. Posebno ne na ovom mestu. Ali senka je promakla i ne možeš da ne misliš na nju. Ko bi to mogao da bude? Znatiželja jača. Polako istupaš iz vode, staješ na čvrsto tle, okrećeš se oko sebe. Nema nikoga, osim odraza u ogledalu vode koji je isuviše poznat i jednako izaziva stid i neprijatnost. Ako pomisliš na sebe, od ulaska u vodu neće biti ničega. Pomeriš se. Nešto te zapeče u potiljku. Krećemo ispočetka.
Pomisliš na to da sanjaš da ne možeš da zaspiš, a sve vreme spavaš. Možda je to tačno, a možda samo počinješ da ludiš od nesanice. Na isti način na koji je Robert Šuman poludeo, ili je samo svet video tužnim očima, očima psihotične melanholije kako se njegovo stanje zvalo u prošlom stoleću. Namerno ne kažeš bolest, jer biti melanholičan zaista nije zdravstveni poremećaj, već pogled na svet, činjenično stanje kojim se shvata da je mesto na koje smo dovedeni, dovučeni, bačeni, postavljeni, neobično neveselo. I poprilično besmisleno. Osim kad je u pitanju dar muzike koji nam pomaže da se makar na trenutak vinemo iznad doline suza.
Ironično je zaista koliko je vremena i energije bilo potrebno da se stvari postave na mesto, da se ostvare sve namere vrednog čoveka koji je pisao kritike, osnivao časopise, komponovao, voleo, da bi na kraju, surove li ironije, završio u ludari, zatvoren i zaboravljen od svih samo zato što je svet video onakvim kakav stvarno jeste. Ili, koliko je beznadežno bio uplašen kad mu više ni muzika nije pomogla. Biće da su strah i tuga pobedili. Počneš da se preznojavaš, da se vrpoljiš i razmišljaš o sopstvenim melanholičnim epizodama. Može li se strah preneti kroz vreme?
Ako može strah, zašto ne bi mogla i sreća? Ljubav? Zašto se ne bi setio detinjstva kad je svet delovao tako velik, a istovremeno nadohvat ruke. Koliko je svet zaista bio velik nekad, a koliko danas, kad je sve moguće videti pomoću jednog klika. Da li bi Šuman danas bio melanholičan? Da li bi danas bio moguć? Tvoja svest počinje da pravi velekovrtljaje. Obigrava oko ideja, unosi im se u lice, pa ih zagleda kao lukavi policajac kriminalca, kao mesar komad mesa, kao kupac na pijaci robova. Svest pokušava da ovlada tobom u trenucima kad ti to ne treba, kad želiš da ode, da nestane, da te pusti na miru. Da te pusti da konačno zaspiš. Odlazi, molim te. Siguran sam da je to i Šuman rekao svojoj melanholiji. Odlazi da mogu da zaspim.
Iscrpljen si. Možda je vreme da se predaš. Da upališ svetlo, pustiš radio, radiš nešto drugo. Konačno ova misao te odobrovolji. Opusti. Ne moraš da spavaš. Možeš kako hoćeš. Sloboda ti daje snagu. Iz daljine začuješ klavir i violončelo u došaptavanju. To je to, kažeš sebi. Osmeh u tami pored. Već sutra, sutra.
