Majka i mama
„Na endlich, Liebling!“, žena tamne kose, kao uprljane sedim vlasima, ocrtava srce pokretom ruku.
„Molim te da budeš dobra, da slušaš Teta Gogu, a mama dolazi po tebe u četiri“, Jelena je čučnula i pomerila svetli uvojak sa Darijinog čela.
Ponovila je devojčici, dok su dolazile, da stan nije njen, već bakin i Teta Gogin, da je gošća, ništa više.
Pretura po tašni, vadi kovertu, pruža je zaovi:
„Jedva sam sakupila, mislim da će vam biti dovoljno za naredne dve nedelje.“
Konstantinova sestra prima novac, odvodi Jelenu u stranu i ugurava joj, krišom, listove papira u džep jakne. Šapuće: „Odštampala sam ih još, zalepi usput, postoji ona metalna tabla, kod marketa, ispred stajališta, uvek je gužva, neko će ga prepoznati!“
Dariji predstoji nepunih pet metara hodnika čiji pod prekriva pohabana staza ukrašena raznolikim ornamentima, a usput vrebaju glineni ćupovi napunjeni suvim cvećem. Izvestan je dolazak zrikavog persijanca, očešaće se o noge, zafrktaće jedva čujno.
„Das Mittagessen ist um zwein, Freunde kommen“, domaćica telom blokira prolaz prema sobi koja je nekada bila dečja. Usmerava devojčicu k sledećim vratima. Ubacuje pečene leblebije u usta.
Zavese su namaknute preko prozora, vazduh je ustajao. Prostrani krevet je položen po sredini, uza zid. Baka Lala je prekrivena debelim slojem ćebadi. Usmerila je pogled ka plafonu. Darija se kolenom oslanja o ivicu ležaja, pomišlja da će potonuti, dušek joj se čini premekanim. Oslobađa kraj korpe, omogućava Jedinici da izađe. Polaže pacova na staričino čelo. Vrh repa prati liniju spajanja beskrvnih usana.
Vitrina je ispunjena porculanskim figuricama. Darija uključuje lampu, dovlači hoklicu uz rustični komad nameštaja. Penje se, povlači stakleno krilo k sebi. Prva polica je rezervisana za orkestar, druga je dom balerina i plesnih parova, treća sadrži omanju skupinu figurica duplikata. Devojčica uspostavlja balans, uzdiže nogu u stranu, doseže ugao od četrdeset i pet stepeni, ali hoklica se zaljulja, preti da joj izmakne oslonac.
Brže-bolje se vraća u početni položaj. Bira balerinu sa šarenom lepezom, koja stavom dočarava trenutke predaha nakon napornog vežbanja. Jelena joj je objašnjavala da baletski treninzi podrazumevaju dugotrajan boravak u zagušljivoj sali, te da svaka dobra plesačica mukotrpno ponavlja pokrete pridržavajući se za pritku, istovremeno osmatrajući svoj odraz u ogledalu, a sve to pod strogim nadzorom tete čije telo formiraju „savršeno oblikovane žile koje ne pucaju ni pod najjačim opterećenjem.“
Odlaže izabranu porculansku figuru u korpu. Usput skida violinistu sa gornje police.
„Ta laže čim zine, ne slušaj je, zaklaće te, ne slušaj je!“, staričin glas je došao iznenada, pa se devojčica uplašila da je uhvaćena u krađi.
Odložila je hoklicu. Izvukla ćebe iz fioke. Premišlja se. Mora da bude tiha i brza. Ne uspeva da uhvati ivice pokrivača odjednom, zato otkriva sloj po sloj. Zadihala se. Nešto se kreće između nabora tkanine. Otkriva radoznalu Jedinicu, ljubi je i vraća na Lalino čelo.
Dešavalo se da je Teta Goga odvede u trpezariju, gde bi joj pružila blok listova i grafitnu olovku. Zatim bi se vratila nepokretnoj majci. Darija ustaje od stola, prislanja uvo uz gipsanu pregradu. Upamtila je pogled. Neusmeren je, neodređen. Ne shvata njegovo značenje, ali je svesna mravinjanja po temenu, koje kao da joj curi niz kičmu, gde formira neraskidivi obruč oko stomaka. Koraci naprežu pod susedne sobe. Darija trči nazad, prema trpezariji. Iscrtava kvadrat, onda trougao, dva manja kruga, pravugaonik, pa još jedan manji. Talasaste linije uzdižu se k samotnom krugu. Ne sme da uspravi vrat, a prisustvo druge osobe izaziva mravinjanje, još intenzivnije nego malopre. Stiska olovku. Možda bi je pucanje drvenog štapića spasilo. Satni mehanizam otkucava, kao da odbrojava jedan isti sekund. Gornja polovina crteža dobija novo značenje. Zvezda ostaje mrlja u uglu bezbojnog neba.
Uklanja poslednji pokrivač. Skinula je gazu. Ukazuju se dve nesrazmerno velike noge. Koža potkolenice liči na koru drveća koje viđa uz reku. Nedostaju stopala. Devojčica je znatiželjna, ponovo joj se ukazala prilika da vidi staričin invaliditet. Krišom je slušala Konstantina, govorio je Jeleni da dete ne treba da provodi vreme s „paranoičnom babom“, te da ne vidi razlog zašto je ubuduće on ne bi čuvao.
„Gde mi je Slavko?!“, bunca Lala.
Darija je slušala od Jelene da su deku, Konstantinovog tatu, „uglednog advokata u penziji“, odveli anđeli.
Vraća gazu. Potom i pokrivače. Češalj je skriven ispod dušeka. Izvlači ga i namešta uz vrh staričinog čela. Povlači ga ka temenu. Ponavlja pokret. Vlasi ostaju zarobljene između zubaca. Kupi ih, oblikuje lopticu koju će, čim se ukaže prilika, da ubaci u jedan od ćupova.
Lola i Borko dolaze pola sata pre podneva. Po-zdravljaju se s komšinicom, srdačno, euforično, kao da se nisu videli prethodnog jutra. Persijanac skače s fotelje, gubi se u pravcu balkona. Muškarac nosi odelo širokog kroja s naramenicama. Zavrnuo je rukave, iz kese vadi bocu vinjaka i med od deset vrsta biljaka.
„Tri puta po jednu kašiku, stiglo mi taze u prodavnicu“, otvara teglu, prinosi je prijateljici da pomiriše.
Štipka Dariju za obraze debelim, kratkim prstima ukrašenim prstenjem od belog zlata.
„Bogami ćemo da te udajemo dogodine!“
Lola čuva špil karata u torbi od kengurove kože, što ističe kad god ima priliku, jer to je poklon od sina – živi u Kanberi, ima australijsko državljanstvo i suprugu rođenu u Melburnu, čuju se preko skajpa jednom u avgustu, za Svetog Iliju, drugi put pred Božić.
Igra se cvancik. Pale cigaretu za cigaretom. Teta Goga kuva kafu, jaku, bez šećera. Objašnjavaju Dariji, po ko zna koji put, da je pobednik onaj koji prvi dođe do dvanaest, da bodove donose kečevi i desetke, ta da na bačenu kartu svi igrači odgovaraju isključivo jednakom bojom.
„Das Spiel tötet“, Teta Goga se odmiče od stola, hvata sedište stolice jednom rukom, dok drugom skriva karte od pogleda saigrača uz grudi.
Darija slaže adute po snazi. Borko odvrće čep, sipa bronzanu tečnost svima u čašice. Lola zamahuje, kao da ispaljuje gromove.
„Druga ste liga!“, lupa desetkom o sto.
„Pre nego stignemo kući, mama te vodi da klopamo slatkiše!“, ujna drži zaovičnu za ruku, stiče utisak da joj malena šaka nepovratno izmiče.
Uzdržava se da ne podiže ton, izričito je zabranila devojčici iznošenje pacova van kuće. Bridi joj u nepcima, kao da svedoči rađanju nekakve metalne kugle u predelu krajnika. Pomišlja da su joj se usta izdeformisala, da prekomerno otkrivaju nepce i ždrelo, te da izlažu organizam naletu bakterija.
Darija udara kašikom po kori od čokolade u nepravilnom, nejednakom ritmu.
„Teta Goga ti je kupila haljinicu za polazak u školu.“
Prilazi im devojka. Jelena je ne poznaje, ali veruje da će joj nastupajuća radna nedelja ugasiti široki osmeh. Vlasnik insistira da uniforma bude čista, neizgužvana, svaka fleka mora da bude uklonjena, u protivnom sledi umanjenje plate, ili otkaz – prethodna radnica je pričala u poverenju.
Jelena zamišlja sebe u šarenoj uniformi – aranžirala je gizdave kolače mališanima opijenim mirisima čokolade, vanile, marcipana, a klinci ništa ne znaju o tekstovima pomena i saučešća, o umirujućim frazama koje kolege i ona ponavljaju na poslu trudeći se da svakodnevno ostave utisak staloženosti, profesionalnosti, jer drugačije nije moguće uspostaviti kontakt s ožalošćenim strankama, prodati im usluge preduzeća, verujte mi da ste izabrali pravu stvar, nećete žaliti ni dinara, peskarenje podrazumeva izradu slova pomoću sitnog, kvarcnog peska koji pod ogromnim pritiskom jednostavno guli granit.
„Baš bih volela da imam takvu lepoticu!“, devojka spušta čašu s limunadom pokraj Darije.
Prenula je Jelenu iz razmišljanja. Traži dozvolu da dodirne korpu, primetila je da se nešto nalazi unutra. Devojčica ne obraća pažnju, nastavlja igru merkanja poslastice.
Jelena je prekinula mnoštvo kontakata a da nije primetila promenu. Sve je počelo višeminutnim ljuljanjem – čini joj se da leži u čamcu, na uzburkanoj pučini – kao da gubi oslonac, ne pomažu tehnike disanja, vizualizacije, samoubeđivanje. Saopštiće Dariji mirno, vladaće situacijom, u slučaju da ćerka odreaguje mahnito, neće činiti ishitrene poteze. Pustite da deca sopstvenim temperamentom ugase temperamentnost, ponavlja u sebi rečenicu koju je pročitala na popularnom internet forumu.
Darija viljuškom struže ostatke čokoladnog krema. Prislanja tanjir uz nos. Licka glatku površinu, imitira Teta Goginog persijanca.
Jelena pogledom traži radnicu, koja je zaokupljena primanjem veće narudžbine. Mušterija je zarozana, viče, beči se, preti dovođenjem inspekcije. Jeleni deluje da se mlada radnica lagano približava tački pucanja. Čim se situacija primiri, tražiće račun.
Otkopčava tašnu. Jedinica se umirila između pakovanja maramica i novčanika. Jelena pušta Dariju da na miru uživa u poslastici.
Vladimir Bulatović, “Grandž”, Partizanska knjiga, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga
