Avgust mjesec poezije
Tokom pet sedmica mjeseca avgusta i koji dan septembra, portal Strane vam predstavlja poeziju po izboru književnika-selektora, za pet država regiona. Selektori su napravili izbor od sedam savremenih pjesnika čija im je poetika u ovom trenutku najbliža.
Selektor za Srbiju je književnik Enes Halilović.
LISAC, NOVEMBAR
Seo sam pored planine.
I ona pored mene.
Neke ptičice pevaju kao da imaju dušu,
kao što bor ima koren, tanani jasen stablo,
kao što lisica vuče rep kojim bi trag da prikrije
pa ga vuče kraj puta, pored tragova kola
sve dok je veče ne izbriše, kao dete u bloku.
Tamo ima ih deset, a tamo samo pet.
Svakoga dana napreduju, kao reka i most,
ti sitni, nejasni tragovi, kao da nekud su pošli,
kao da neko je pošao, nekad, nekud, s te planine,
pa onda tu i zastao, da seo bi uz nju,
tu negde, u toj senci, kojom nas planina daruje
da sednemo uz nju i njenim dahom dišemo.
Kao more do grada, jesen se došunja dotle.
Pita: Koliko vas je takvih, koji me ne ljubite?
Možda čekate leto, laki proletnji behar,
pa vam moj stas, novembarski, baš nikako ne pristaje,
bar ne kao lisac i planina, ili roj vrednih pčelica,
onih što mi se raduju kao rana smrt majci?
Majci što čeka unuče a nema još ni dete.
Ona je kao planina, sama, na horizontu,
i sama i uspravljena, odakle god da je gledaš.
A možda i kada ne gledaš, tek slutiš da je tamo,
kao i večna lisica, već izbrisana u bloku.
To je kao kad dete počne nešto da crta,
neki lik, neki zadatak, a više se i ne seća
šta mu je bilo zadato: jasen, bor ili jesen?
Bitno je da je došlo i da je oduvek s nama,
kao napupela mlada kad tek pođe sa planine,
uz koju svako bi seo, turoban kao jesen,
pa da se, kao lisac, s njom ne budi do proleća.
Ali, gle, i on se smeška, kao da nešto sluti,
možda u ptičici dušu ili u devojci šumu,
od čega ceo kraj odzvanja, i nečujno i nemo.
Kad kažem kraj ne znam šta mislim,
čak ne znam ni da li da slutim
da li to, tamo daleko, neka pčelica zna
dok negde tamo, na jugu, siše sve slasti juga.
Jer možda ih i ne siše, niti po jugu lunja.
Možda svi samo sedimo, kao i ova planina,
a lisica nas zbraja da bude više tragova.
SVECI
Sunce stoji u nebu i to se zove dan.
Ali ono je tamo i kad se zove noć.
Juče sam video potok koji traga za zečićem,
malim, titravim, smrznutim,
sivih drhtavih šapica,
ali bilo je leto i nije ga pronašao.
Opet se nisu sreli.
Šta će biti na zimu?
Ni štap, ni šargarepa, ni propast, ni idila.
Možda jave na jesen, kad spreme konačni izveštaj.
Tako stoji i Mesec, on ne zna zašto je tamo,
blizak Zemlji i nebu, ali od svega udaljen
kao da nema dužnost, nikakvo opravdanje.
Ni da odmogne sebi, ni da pomogne drugom.
Čak se dobro i ne vidi, deluje kao zaboravljen,
čim ga zakloni oblak ili uglovi kuća.
Ne živi sasvim građanski, deluje privremeno
kao prolazna večnost, tup sjaj bratoubistva.
Sve to o nečemu govori, ali nema rešenja,
ili je sasvim nemo ko prazna govornica.
A sutra, umesto zvezda, tamo će stajati sveci
i bivši zvezdani svod biće sjajem narogušen,
ispunjen blagom toplinom, pomalo zajebanom
jer sveci ništa ne govore dok im se tako ne kaže.
Ali ko da im kaže u onoj pustoj praznini
u kojoj sve izvan njih deluje kao ekran,
ko glup dokumentarac na hladnom oku TV-a.
Sav mir u ovom svemiru providan je ko staklo
po kome protrči zečić i šapicom ga zamaže.
Možda će doći i drugi, da ga šapicom umije,
a možda ipak i neće. Kraj nema ravnoteže.
SAN, MIŠ, SOVA I IMPERIJA
Pleme moje snom slovenskim spava, ničim ranjeno,
i sav zbir njegovog sna samo je topla rana,
rana zima, što uvek sama dođe, već s proleća,
čim rujna zora zarudi, zapupi, rodi sve,
sve što se roditi može i kad se ne rađa,
kad se budi i sanja da taj san već je proleće.
A nekad ga i rađa, to uspavano proleće,
taj dugi spisak zima koje se stalno bude
i dižu se sa istoka kao čupava glava,
kao nekakav iskon sav zatravljen od večnog,
ne od dugoga sna, jer taj san je i bdenje,
sitan, opojan dremež i kad se prekida.
Taj prekid, to je naš mir. Neki ga zovu svet,
a neki samo svetost, maleno prosvetljenje,
sitno ali ne devojačko, jer nema devojaka.
Na svetu samo su žene, one nam taj svet podare,
a nikad ne kažu zašto i šta s njim da se radi
da bi se taj svet stesao za nova pokolenja.
Zato malenu pčelu i zovu radilica, jer ona radi malo,
ne po obimu posla već u takvom formatu,
u sitnim lejama stvarnog gde sve bruji od glasova
jedva još čujne prirode koja bruji u nama.
Bruji svet, bruji i sova koja sve to još gleda,
stara slovenska ptica s mišićem u stomaku.
Eto, taj miš je trčao, da ne bi samo spavao.
I kud je dotrčao, to ne zna čak ni sova.
Ona zna kada je maj, taj cvetni mesec rada,
a zašto mesec svetli to je zbilja ne zanima
kao ni sama zbilja što uvek nekuda stremi,
nekom ishodu, trenu, a ponekad i udesu.
Zato mi sada spavamo, ne znam da li zbog trena,
da li zbog samog ishoda ili nečega trećeg,
možda i spomenutog, što treba prespavati,
barem ako se može, u toplom, sovinom gnezdu.
Tu kurjak neće doći da podigne roletne,
a meda ima svog posla na drugom otomanu.
EVO, DOLAZI RADOST
Hej, hej, hej, hej! Zašto nam dolazi radost?!
Da traži ubrzanje za neku sporu stvar
koja se toliko vuče da joj se put više i ne vidi?
Onaj put gde je noga i onaj gde je ruka,
njen pokret, smisao, duh, koji bi da se digne
i to sad odmah, brzo, da ne leži na putu.
To duhu nije namenjeno. Zato dolazi radost
osmehom suženih kapaka, s boricama kraj oka
poput vilinskih usta koja vedrinom govore
da zaklone šum večnog, trošni brum melanholije
što ne zna za „hej, hej!“ već teče ravno, mudro,
nekako zaludno opušteno, baš kao svaka nevolja.
A radost juri u šesticama, ponekad i u tercinama,
kao kad preko kamena sitno skakuće voda
i taj kamen to gleda već umivenog oka.
I njemu do tog je stalo, kamoli meni i nama:
da kada radost dođe, dođe brzo i odmah,
a kada će da ode to je već njena stvar
TUGA, ISTINA
Tuga je ono što ostane kad oglasi se istina.
Tuga je tampon, kao more, kao Mesec i zrak
koji se diže iz mora svakih hiljadu godina
da nahrani preživele, sve one malene ptice
koje neće na zapad, ni na sever i jug,
jer i na jugu je isto, jer i tamo je istok.
Svi naši dani su isti, zbog uvek istog veselja,
vedrog čim se ne ustane. Ta istina ne stoji,
to jest ne leži svakome, ali kome šta leži, uopšte,
da nije naloženo, da nije doneo glas
taj tako suvišan nalog, da se legne i zalegne
uz svaku prošlu istinu, tek što je rasprodata
kao žena i ledina na kojoj leži ta žena.
Ona sabira sebe da bi sabrala druge,
sve druge što tu su prošli a da nisu preostali,
čak ni tamo, u njoj, gde se kalila istina,
ta tako mala stvar velikom pridodata,
da bi veliko posle pronašlo svačiji izlaz,
uvek dovoljno veliki da izlaza ne nestane,
da sebere se drugo i drugima se podeli.
Onda dođe to drugo. I ono isto je tuga,
sva tako jutarnje vesela, iz zamrljanog oka,
onog oka što ne vidi da li je noć, da li dan,
ili tek ponoć večna, ona veštica stara,
što zimu jaše i leto a svaka jesen je obnovi
tako da načisto posrće, tu, u nama, do proleća.
A za proleće ne pitaj: i ono isto je tuga,
koliko radost i istina, jer tu i nema razlike.
I razlika je otišla tamo otkud je došla,
na ono isto mesto gde nekad bile su ptice,
neka žena i mi, i večna rasprodaja,
i jutro, veče, veštica, pa čak i uspomena
koja mora da prilegne da obnovi svoj glas.
A kad ga obnovi rećiće sve što ume da kaže:
i tuga i radost su prevara i istina u njoj.
(Napomena: Selektor za Srbiju, Enes Halilović, birao je isključivo autore rođene do 1960. godine)
