Kako je mogla da zna gospođica Soler iz podružnice Dojče banke u ulici Roseljo kakve su prave namere učtivog mladića u konfekcijskom sakou i s lepo vezanom kravatom kada je seo ispred nje i predao zahtev za potrošački kredit u iznosu od devetsto hiljada pezeta? Tokom tri sledeće godine tražio je i dobio pozajmice od šezdeset i sedam različitih finansijskih institucija širom Španije, u iznosu od skoro sto sedamdeset miliona starih pezeta iliti preko milion današnjih evra. I on sâm je bio iznenađen kako je lako bilo ušetetati u banku sa hrpom falsifikovanih papira i fotokopija i u par minuta ubediti službenika kako ti fali toliko mnogo za novi motor, još samo toliko za master u menadžmentu na prestižnoj ESADE ili baš sve za sedmodnevni aranžman na Baliju. Imao je stalni ugovor za posao, redovne prihode i iznajmljen stan i ta mu je privilegovana pozicija poslušnog građanina otvarala svaka vrata. Sistem je napravio mašinu koja je ugađala pohlepi, i jednih i drugih. Renato je hakovao sistem tamo gde je bio najosetljiviji. Banke su znale da je širom „naprednog“ sveta Bog kome se svi podjednako mole, pred kime su svi bili poslušni, bio jedan jedini i neodoljivi, Novac. Ono što je Renato naumio s tom gomilom, o tome banke nisu imale pojma. Cerekao se u sebi dok je iz sterilno brendiranih kancelarija moći izlazio uz samopouzdanje koje je raslo sa svakom novom posetom. Uživao je da izradi bankarskog službenika. Očigledno, nije nameravao da ikada vrati ni pezos od onoga što je uzeo.
U to vreme internet nije bio ono što danas poznajemo. Sadržaj je, blago rečeno, bio divalj, besplatan i nekontrolisan. Policija je tek krenula da uviđa potencijalne sigurnosne pretnje. Hakeri su, za ozbiljne državne instance, još uvek bili samo bezazleni hipici. Pored i dalje prisutne prvobitne* ideje razmene i globalnog povezivanja, veliki biznis igrači su počinjali da ulažu ozbiljne sume i nisu mnogo marili za moralni aspekt operacije. Vorld vajd veb je krajem devedesetih živeo nestašne tinejdžerske godine. Tek se nazirao prvi dotkom mehur koji će nekoliko godina kasnije, u svom zrelom izrazu, napraviti pravo sranje na berzama i odvesti nemali broj investitora u propast. Naravno, brzina i tehničke performanse nisu bile ni blizu superbrzim mrežama neumitne budućnosti, ali bilo je i mesta i bajtova za sve koji su hteli da učestvuju i koji su mogli da se prikače.
Renatu je godina provedena u Kasa Muntanji bila odlična preporuka u inače nepoverljivim onlajn krugovima anarhista i ostalih antisistemskih aktera. Preko foruma i bloga koji je pisao i redovno ažurirao iz poluilegalnog internet kafea na Ravalu, povezao se s istomišljenicima i aktivistima od Brizbejna do Vladivostoka. Pisao je o neophodnosti ulaganja u projekte opšteg dobra, koji na neposredan i efikasan način utiču na život lokalnih zajednica. Imao je jednostavnu strategiju i strogo se držao unapred smišljenog scenarija. Stupao je u kontakt s kompetentnim ljudima koji su spremni na akciju. Pažljivo je birao saučesnike. Organizovao je susrete i konferencije u Barseloni i s ekipom uživo raspravljao različite aspekte mogućih poduhvata. Onda je svoj novostečeni finansijski aktiv ulagao u projekte koji su se činili neophodnim i dostupnim. Pomogao je pojedince i grupe koji su istraživali ekonomske modele sa fokusom na solidarnost, etiku i potpunu transparenciju. Između ostalih, mikrokredite u Šri Lanci i projekte etičke banke u Katalunji. Učestvovao je u izgradnji osnovne škole u Senegalu s nekih pedesetak hiljada evra. Platio je produkciju pozorišne predstave „Poble rebel“ s jasnom antisistemskom porukom i napravio pometnju u krugovima bliskim Opus Dei u Đironi. I dalje je bio uključen u dešavanja u Muntanji, tada možda više nego ikad. Štampao je fanzine i organizovao radionice za tek pridošle stanare. Oko njega se stvorila aura posebnosti. Odjednom su svi hteli da se vide s njim, da mu nešto predlože, ili tek da izbleje u društvu tipa koji je pravio razliku. On sâm nije se hvalio svojim avanturama, ali su ljudi ko ljudi, počeli da pričaju. Renato ti si naš brat, svi su mu govorili. Iako se čvrsto obavezao na skoro pa monašku posvećenost poslu koji je naumio da završi, tu i tamo je imao kratke i strasne ljubavne izlete koji su mu pomogli da zaboravi na Šiluni. Prošla je tako dvehiljadita i svet je izbegao milenijumsku apokalipsu i Renato je bio, što se kaže, na konju, u trijumfalnom galopu ka anarho-besmrtnosti. U Senegalu su završavali kompjutersku sobu za pametne klince uzvodno i nizvodno uz reku Kasamanse, kad je dobio mejl od Majinog ortaka, Jove, ili kako je već rekao da se zove. Ostao mu je u dobrom sećanju iako se posle šotova tekile i masnog džointa na kraju one večeri, s poteškoćom prisetio njegovog lika. U pauzi za ručak na rubu Afrike, u hladu greda koje su tek nagoveštavale mesto koje bi trebalo da iznedri buduće senegalske lidere, nakačen na mrežu koju su, nekoliko dana pre toga osposobili nemački inženjeri volonteri, pročitao je sledeću poruku:
„Dragi Renato,
Raduje me da čujem da je naš slučajni susret imao kakvog efekta. Maja mi je prepričala tvoje poslednje robinhudovske poduhvate. Iskren da budem, čuo sam o tebi od više ljudi, meni bliskih. Nadam se da znaš šta radiš i sa čime možeš da se suočiš. U svakom slučaju, u potpunosti podržavam tvoju pobunu. U meni imaš druga i jataka. Ako ti bilo šta bude trebalo, tu sam.
Svako dobro!
Jovan“
Renatu je bilo drago da ga je Jova podržavao. Na kraju krajeva, on je bio inspiracija za veći deo onoga što se dešavalo. Kratko mu je odgovorio i zahvalio na brizi. Sledeće nedelje se vratio u Barselonu da pripremi novu rundu plišanih pljački. Kupio je lepše odelo i naoštrio se na kredite za mala preduzeća, kad su ga jednog zimskog jutra na ulasku u Kahu Galisiju, presreli agenti tajne službe. Priveli su ga u stanicu i istresli iz gaća tokom pet sati ispitivanja u kojem su se smenjivali različiti profili, od mlađih pripravnika do iskusnih i prepredenih profesionalaca psihološkog terora. Možda je dobio i koju ćušku, ali nije poklekao pred njihovim pritiskom. Ovu situaciju je prethodno već uvežbavao i imao je manje-više spremnu odbranu. Advokat ga je izvadio odande pri kraju dana, ali je poruka nadležnih bila jasna. Imamo te na nišanu i pratimo svaki tvoj sledeći korak. Zamrzli su sredstva koja je imao na računu i privremeno oduzeli pasoš. Rekli su da sudstvo priprema slučaj protiv njega i da je u obavezi da do daljnjeg ostane na prijavljenoj adresi. Znao je da je igra od tog trenutka ulazi u sledeću fazu. Srećom, značajna sredstva je na vreme sklonio na sigurno i još uvek je imao dovoljno prostora za manevar. Pritajio se u svom stanu na Grasiji dok nije organizovao sledeći korak. Napravio je veliku oproštajnu žurku i u ranim jutarnjim časovima, prerušen u pijanog studenta ekonomije, s ostalim ne manje pijanim gostima, šmugnuo niz ulicu Verdi do automobila u garaži na Ešampli, iznajmljenog na tuđe ime. Sklonio se u napuštenu kamenu kuću na obodu Rupita, kuvao na starom šporetu na gas i razmatrao opcije. Povremeno je, preko kriptovanih foruma na dark vebu, pisao pajtosima iz Kasa Muntanje. Razmišljao je tih dana da je možda bolje da se preda i odsluži svoje, ali onda ga je sudbina, po ko zna koji put, opet iznenadila. Dobio je novu poruku od Jovana, ovog puta napisanu na listu papira i ćušnutu u džep iz ruke aktiviste koji je glumio prodavca na pijaci gde je kupovao meso i ribu:
„Ako si primio ovu poruku znači da si i dalje na sigurnom. Preći ću odmah na stvar, pošto situacija nije za zajebanciju. Imam dojavu (iz pouzdanih izvora) da ti pakuju minimum osam godina robije. Cela priča oko formiranja Evropske centralne banke takođe ne ide u prilog. Hoće da te naguze za primer drugima. Verujem da se sećaš ideje za Školu o kojoj sam ti pričao one večeri kod Maje. Pre nekoliko meseci sam pikirao rashodovani hotel u nekoj nedođiji gde ti špansko pravosuđe ne može ništa. Namerno ti ne pominjem gde, uputstva ćeš dobiti od devojke koja će uskoro stupiti s tobom u kontakt. Molim te, skloni se ovde na neko vreme, bar dok ne prođe oluja. Voleo bih da mi pomogneš oko hotela. Imam fantastičnu ekipu ljudi koja mi se pridružuje sledeće nedelje. Svako je dao koliko je mogao tako da smo pokrili troškove, bar za ovaj prvi period. Bilo bi dobro da uletiš sa nekom cifrom, naravno ako si uspeo da deo ulova ostaviš po strani. Jebiga, i revoluciju treba neko da finansira. U svakom slučaju, na tebi je da odlučiš, ja ti druže nudim opciju. Čuvaj se i sve najbolje!
JP“
U tom trenutku nije mogao da se osloni na boljeg čoveka od njega. Takođe, i potpuno razumljivo, nije mu bilo ni na kraj pameti da provede ni godinu u mardelju. Setio se svog baba i njegove zle sreće. Nadao se da može bolje nego njegov stari. Revoluciju treba neko da finasira. Naravno da se slagao. Bolje ja sada, nego neko drugi posle. S tim na umu se budio i to je šaptao sebi u bradu pre nego je tonuo u nemirni san, pod debelim jorganom u hladnoj sobi, negde oko Rupita, u strogoj ilegali.
Vladimir Mirkov Živanović, “Slepi putnik”, Partizanska knjiga, 2022
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga