PROLOG Žao mi je samo još gladnih životinja sve te nesrećne oči gledaju u spasitelja čoveka što ni sam sebi ne može pomoći da ima greha grešna bi bila pomisao da će ih prva zima utešiti zar je dar ovaj nakrivljeni točak što se uz toliku škripu okreće mesojedi jedu biljojede veće galaksije manje sve se kreće ka svom viru krvnik i žrtva sećanje i ime samo će uz talase i vetar kao kost u drevnom ledu trajati plavi bol nema pravde u kosmosu ima samo pesama o njoj. KOSA Budiš se u zemlji zapeklih očiju i grla grcaš, ali grumen neće van grč pa trzaj i polako te preuzima slika na nebu je šuma a u šumi grad na zidinama vijori se kosa gleda te hoćeš li joj doći znaš i da je mogla ona živeti bez tebe sad si se setio da pogledaš gore i misliš da ti nešto pripada. BITI MLAZ Zavući se u ugao kupatilskog ogledala skupiti se na najmanje da te sve jednom previdi pritajiti se kao pauk iza bojlera kao iskrivljeno lice u šari pločica slušati samo mlaz vode kako dugo teče i otiče biti mlaz što pada u ispružene ruke i napukle beonjače umiva. MESO Otvorio sam vrata zgrade hodnik je zaudarao neko je pržio loš komad mesa strah pred klanje budi toksine posle zalogaj bude žilav i oseća se dva sprata ispod i iznad to je bila poslednja pobuna žrtve pokvarila je apetit onom što se obradovao kad je spazio u vitrini sniženje pred istek otvorenih vrata zgrada je odahnula u haustoru su zavijale razdražene lutalice uvek ima ko hoće i loš komad mesa i platu ispod časti lavež je rasterao vrane sa bandere samo je žica ostala da dugo treperi. Grlo mi se grčilo tumarao sam u hodniku tražeći prekidač kasnije u stanu mučnina se stišala ali se u nozdrvama ušuškala trauma ne bi tu pomogao ni tamjan ni bosiljak. Fotografija: John Smith
