PICWIC BOOKSTORE ILI U UTROBI KITA
za N.I.
Ko si ti
ne pita Dikinson već ona
koju je pričom domamio u ovaj lavirint
neku vrstu spiralnog vresišta
on je zmija koja će je progutati
ona je šešir koji neće svariti
zato je pusti nepročitanu kao lik bez korica
knjigu bez rikne izgubljenu na pučini
ovako je to bilo
plagiram balkansku Ledi Magbet
jedna mikro priča sa nestajenjem pre postojanja
poruči da bi volela da se anonimna šćućuri
negde u njegovom teatru
i samo sluša sluša sluša
onda on pita odakle joj toliko poverenja u priču
i odista odakle
valjda od zavodljivosti tog glasa koji se menja
kada Džekil alternira Hajda
ali i otud što je Čarli Simić posredovao
pa računa ko poznaje Čarlija taj ne može biti zloduh
onda on započne neku čudnu priču o dolaženju
ona ponavlja kako joj ovde sve umire
on se ne obazire misli ne čuje
jer ko bi mogao biti toliko brutalan
sada već zna njegovu trpezu i tekuće poraze
i kako reaguje kada mu nešto uzmakne
i zna da je inatljiv i da slepo zagriza u ono što mu
izmiče
postoji prvi i onaj drugi
ona bi volela prvog
ali kako ih razlikovati
onda ga namami na varijantu glasa
računa glas je porozan
kroz njega može da procuri neka dragocena poruka
nešto da se otme
još ako je zaliven
možda će joj se ukazati ulazni kod
vozi je na daljinu
i ponekad kapne neka otopljena reč
stoji na parkingu i nada se da je neće prepoznati
ali on kaže ha i evo ih u unutrašnjosti tog prostora
gde sve diše
pročitano i nepročitano
izuveni su i obrezani
lome ruke i njuše se
e sad neka mi O’ Nil oprosti
na redu je to kratko putovanje u noć
to je nešto što bi svakom poželela
onog prvog oblog i mekog
osrednje nalivenog
tek da se izoštri slika sveta
ramena im se dodiruju
ostali govore on sluša
sav je od tuđeg glasa
tu su svi istinitiji od njih
a oni kao statisti igraju se pogađanja
čija se kuća od reči kako zove
ko lepše peva a ko priča
i ko će najduže živeti u večnosti
onda on kaže zažmuri i prinosi izgladneloj
činijicu zaleđene svetlosti
pa se cenjkaju oko ludila Kamij Klodel
i njenih sto mačaka
nepregazive vode što nosi u umobolnicu
um je bol misli
i tako do jutra
a gledaju ih Borhes i Barns
i Kiš i Rot
sve što su pozobali
i ono nepročitano
Virdžinija i Jursenar
pa onda utrpavaju svoja postignuća i posvećuju ih
jedan glas ne voli nikoga
drugi se umiljava
Pinokijeva su družina
samo nema drvenog dečaka
da im očita lekciju o laganju
došlo vreme i pušta da oproštajna rečenica bude
ne lupaj mi vratima auta
utom ulazi Sontagova
taj veliki talas nad mastilom
i kaže tek ovde sam saznala
da se ne kaže Praust već Prust
i da je muško telo eks katedra
a žensko trpeza
daj ispljuni me milostiva utrobo
i odvrni uši sa mojih stranica
neka me žedne oči čitaju
kroz staklo „Picwika“
na Holivud bulevaru
