PORTRET SA BORDO KRAVATOM
Jan je sedeo u naslonjači sa dlanovima na licu. Postajalo je toplo i zubi su ga ponovo boleli. U ovakvom stanju neće moći da ide na sednicu Naučno-nastavnog veća.
– Parodontopatski proces vam je zahvatio vilicu – čuo je neumoljiv sud kolege sa Stomatološkog. Ako do jeseni ne počnete sa učvršćivanjem, pozdravite se sa vašim lepim zubima.
Upravo ono “lepim” ga je najviše zbunilo. Njegova žena bila je vlasnica sitnih zuba boje slonovače i ponekad neskriveno ljubomorna na njegov savršen osmeh. Izgledalo je da je u celu priču ponovo upletena đavolska zavera protiv lepote. Jer, za razliku od njegovih, ti mali, žuti zubi pokazaše se otpornim i postojanim.
Posle neuspešnog pokušaja da meditacijom ukloni bol, Jan spusti pogled na Gerlahov gvaš koji je visio na zidu. Bio je to, pored očevog portreta, jedini predmet koji je poneo iz kuće u kojoj je odrastao. Kao dečak naučio je da uđe u prostor ove slike u čijem uglu je pisalo “Trst, 1918.” i da se izgubi u danu punom lakih, belih oblaka.
– Jesi li odneo portret na procenu? – pitala je Zoja još sa vrata.
– Jesam, ali mrka kapa. Kustos Narodnog me je uputio na galeristu koji se bavi Pajom. Ovaj je pogledao sliku. Nudi dve hiljade.
Njihov, ranije skrojen plan, svodio se na sledeće – prodati portret Janovog oca i, po završetku semestra na fakultetu, otići na neko lepo putovanje kojim bi proslavili dvadesetogodišnjicu braka, a sa ostatkom novca na jesen otići na operaciju. Ova ponuda ne samo što je u srču pretvorila njihov plan, već je zvučala kao uvreda.
– Dobro da još uopšte imamo zube, da ih nismo škrgutanjem sastrugali – rekla je Zoja približavajući se slici. Bio je to portret zavodljivog, crnokosog muškarca kicoških brkova, u odelu sa bordo kravatom.
Janov otac, profesor istorije, koji se posle povratka iz zarobljeništva obreo u Beču u konzularnoj misiji, imao je zadatak da se nađe pri ruci ostarelom Paji Jovanoviću. On i njegova žena pomagali su starom slikaru u posleratnoj oskudici. Bio je to izdeljeni Beč “Trećeg čoveka” u kom se za konzervu usoljene govedine mogla dobiti stara slika, ili tepih. Vešti službenici ambasade slali su kućama kamione pune stvari zamenjenih za svoja mesečna sledovanja. Jan se rodio u Beču i mati ga je kao bebu, nemajući kome da ga ostavi, često nosila u atelje. Ponekad bi napravila pauzu da podoji rasplakanog Jana. Zadivljen prizorom, stari majstor ju je zamolio da mu pozira za skice Bogorodice sa detetom za ikonostas koji je radio za jednu srpsku iseljeničku crkvu. Sećajući se svog rasutog života, Ema je često mislila o neponovljivim trenucima spokoja tokom ovih seansi. Bila je to ’48, i Janov otac je pozvan da se hitno vrati u Beograd na prva saslušanja. U znak zahvalnosti, Paja Jovanović im je oboma uradio uljane portrete na kojima će zauvek ostati mladi i bezbrižni vlasnici nečega što su upravo gubili, a da to nisu ni znali.
Kustos Narodnog je tog prepodneva držao predavanje o Jovanovićevoj slici “Četa Crnogoraca se vraća iz boja”, čestim digresijama otvoreno pretpostavljajući duhovnu vokaciju Uroša Predića Pajinom hedonizmu. Iznenada je živnuo. Misao mu je dodirnula anegdotu o slikarevoj pola veka mlađoj ženi koja je prvo bila njegov model, a potom muza. Jedra, riđa Muni… Posle predavanja otišli su u njegov kabinet da pogledaju portret. Pažljivo ga je posmatrao, klimajući glavom – original, bez sumnje. “Drugu Ivanu, sa prijateljskom zahvalnošću …” Posveta je bila napisana na samom portretu i bilo je u njoj nečeg neskriveno dirljivog.
– Koliko znam, Paja je slikao krunisane glave, a ne drugove – glasno se nasmejao kustos.
Bol se vraćao u talasima i Jan je znao da će biti prisiljen da proda sliku po ponuđenoj ceni. Osećanje krivice nije bilo ništa manje mučno. U muzeju je o slici govorio kao o nasleđenom portretu, ali nije spominjao ko je na njoj. Kako bi otac reagovao? Nisu bili bliski, ali kada je jednom zatrebalo, bio je tu, i bez reči je pomogao. Pri svakom koraku, modrica. Siromaštvo, po Cvetajevoj.
Opraštao se od portreta. Ionako je verovao da se važne stvari čuvaju u trezoru sećanja. Dok je glava tu. A onda se prostor slike otvorio, onako kako se u detinjstvu otvarao Gerlahov gvaš i otac je rekao:
– Jane, prodaj. Sačuvaj zube. Dobro je biti lepa lobanja, dok se smešiš tmini.
Portret sa bordo kravatom, Paja Jovanović, ulje na platnu
