TU
Mi smo tu
u porubima mačjih šapica
nas je nemoguće zbaciti
jer tonemo i izranjamo
dok se palube nervozno otvaraju
kao fioke kredenaca igračaka
i ukrućeni čokoladni jezici
čekaju da nas liznu
nas kao nagradu
na dnu
Uvek takvi
transparentno plašljivi
morske zvezde ne vole
kada govorimo o potapanju
jer naše priče ne nose
taloge pretpostavki
mi smo jednostavno tu
učtivi
holivudski fini
što reče zapaljeni kritičar
ostavši poluživ
Tu
bez pripadanja
obeležja spadaju kao lišće
kao klizava prezimena
veliki pesnik prelazi ulicu
mrgudna glava mu sve veća
od pesme koja ima dvoliku glavu
sijamska glava se višeglasno prepire
vakcinišući putnike
od svih oblika stilskih bolesti
pa krećemo
ne pomerajući se
na prelazima
čija nas zebrasta tela zbacuju
da bi se ponovo našli
tu
KA SVETIONIKU
Direktno iz buđenja
jedna te ista rečenica
u dobroj akustici kupatila
pokušava da ispita
valjanost jučerašnjeg napora
iznad tankih greda
koje pucketaju
više unutrašnjih glasova
se iznenada sudari
baš kao ona što zna
da se sudari sa svetom
A reči uzvraćaju
ravnom merom
UZAJAMNOST PARANJA
Ne hvala
rekao je Ted Silviji
koja je vadila stoti kolač
iz preplašene pećnice
pre no što su zalebdeli
nad gustom vodom
uzajamnog paranja
tvoj problem je
što nemaš temu
uzmeš testo teme
i uroniš u njega
pa tek onda pokušaš
da otvoriš oči
Što lepljivije što tamnije
to bolje
mislio je dečak zavodljivog glasa
kog na kraju večeri
kada se stari pesnik utišao
nije mogla ni da vidi
jer joj je kontrasvetlo
zašivalo osmeh i sklapalo kapke
osetila je samo da je dečak
bomba sklopljena od
odbačenih opiljaka žudnje
i da je svejedno ko će se
prišunjati da navlaži fitilj
Ne hvala
putovaćemo u kupeu do kupea
i sretaćemo se u krajolicima
koji će se u tunelima
lepezasto otvarati
kao plisirano krilo oslepelog miša
tu temu sam već ispitala
kazala je Silvija
to je bilo onda kada je
Vezuv proradio
a ja sam trčala ka sebi
pa se spuštala u vrelinu
posle su me zvali
žena iz pepela
tako sam naučila da se gasim
duže od svakog putovanja
i duže od svake noći
Ne hvala,
rekla je žena
svesna da dečak nikada neće
naučiti tu nepoznatu reč
kojom se samo potvrđuje zapitanost
pred neoštećenim pošiljkama
prispelim iz daljina
koje će jednom krotko leći
u knjige raspakovanih putnika
i umesto njih
naučiti da se grle
bez stranica i bez zvuka
NA VRESIŠTU
za Emili Bronte
Nema leba od poezije
romani tu leži novac
pisanje pesama zahteva
nadljudski umni napor
životu je potrebno vreme
mudruje Mali brat dok tone
u apsintni vir samozaborava
A njeno vreme je
okrnjeni grlić peščanog sata
Ema je ta neljubljena belina
koja će se iznutra ispisati
listanjem snova i hartije
Hitklif i Keti
niko ne zna kako izatkani
nikada nije bilo
a biće zauvek
jer na vresištu
ni pravde ni milosti
tek sjaja za tri sunca
