Poziv je stigao nenadano i zvučao je više nego primamljivo. Trebalo je da izlaže u dvorcu čija galerija do tada nije ugostila savremenu umetnost. Pre nje je tu izlagao jedan bard slikarstva, nacionalni klasik. Nevolje su počele još sa dogovorom oko prenosa slika. Ali u trenutku kada je katalog bio gotov, više nije ostalo prostora za uzmicanje. Potegla je sve veze koje je imala i uspela da dobije čitav kupe za sebe, Jana i dva dobro upakovana sanduka sa radovima. Nekoliko radova većeg formata našlo se van ove celine i kada je Jan mahinalno krenuo da je kišobranom zaštiti od krupnih kapi kiše koja je počinjala da pada, ti veliki formati su skliznuli sa kolica za prevoz stvari i pali na beton. Zoji je srce stalo. Šta ako se nešto razbilo? Nije se usudila ni da proverava. Kada su se smestili u spavaća kola prešla je rukom preko zaštićenih stakala i zaključila da su cela. Ponovila je radnju po površini druge dve slike i zabava je počela. Uz reski zvuk staklo se rasulo do njenih nogu i skoro je zarobilo, parališući je. Osećanje je izazvalo tupi probod pod dijafragmom. „Je li trebalo krenuti na ovaj put?“, pitala se unutrašnjim glasom.
Dvorac je bio na obali mora, a miris čempresa, koji je kod kuće prustovski prizivala, prepoznala je kao krivca za tako ishitrenu odluku. Postaviće radove u velikoj, beloj galeriji, nekadašnjoj balskoj dvorani, a onda će otići na Kraljičinu plažu gde su još uvek treperile senke iščezlih princeza rasutih po evropskim dvorovima i prepustiti se suncu sa kojim se nije družila godinama.
Posle dugog noćnog putovanja, osenčenog brigom zbog štete koja se dogodila, stigli su sa priličnim zakašnjenjem na poslednju stanicu, gde ih niko nije sačekao. Pola sata su stajali na usijanom peronu, pošto je Zoja sa kondukterom sama istovarila teški tovar. Jan je dobijao injekcije zbog išijasa koji ga je mučio i nije smeo da podiže ništa teško. Kada su ljudi iz organizacije došli, pogledala ih je u čudu, jer je izvinjenje izostalo. Krenuli su džipom ka galeriji i Jan je zamolio da prvo ostave stvari u hotelu i doručkuju.
– Sad nas vidite, a posle ko zna gde ćemo završiti. Ovo je festival i savetujemo vam da prvo odete u galeriju.
I tako je Jan gladan i umoran otišao da pomaže pri postavljanju izložbe. „Ovo ne miriše na dobro“, pomislila je Zoja, ali je samo progutala rečenicu. Poznavala je mesto i odmah je primetila da džip ne ide u pravcu hotela koji im je obećan. Valjda ovaj nije kakva rupčaga, tešila se sve dok nije osmotrila sobu. Ni erkondišna, ni TV-a. U kupatilu je sve bilo pokvareno. „Sada smo se stvarno uvalili, ali nadajmo se da će baksuz ovde i da se zaustavi.“
Ali on je, izgleda, tek krenuo u inspekciju sa četom dibuka. U ovakvoj rupi je bilo besmisleno da se raspakuju, pa su stvari ostavili u koferima, jer ih situacija nije inspirisala da se posebno spremaju za izlazak. Hrana je bila slična onoj iz menze i Janu je počelo da se dešava nešto neobično. Svaki obrok bi završio sa flekom na nekom delu odeće. Bio je van sebe kada je treći put odneo pantalone na hemijsko čišćenje.
– Ovo je neki dibuk flekavac – pravdao se Zoji koja je bila na rubu živaca.
Umesto zadovoljstva i odmora, događaji su nezadrživo krenuli ka neistraženoj noćnoj mori punoj rukavaca. Još pre puta ju je zaboleo zub, ali zbog nepreciznih pregovora sa domaćinima nije stigla da ode kod zubara. Zub se pred polazak umirio, a onda nastavio da boli.
– Sad mi je svega dosta – rekla je Zoja očajno, uzimajući žvaku da njom pokuša da očisti zubni džep koji se inficirao.
U tom trenutku deo zuba na koji se oslanjao ceo zalogaj se odvalio i Zoja ga je nesvesno progutala. Imala je izbečen izraz lica. Malo šta ju je činilo tako bespomoćnom. Kada bi se dešavalo da joj se okrnji neka plomba, još istog dana bi se našla u zubarskoj stolici. A sada je vrhom jezika ispitivala novonastalu rupu i došlo joj je da zapomaže. Neće moći čestito ni da jede, a lice će joj biti iskrivljeno, jer jezik neće vaditi iz rupe, kao da je reč o napukloj cevi kroz koju prodire voda. Jan ju je tešio:
– Ma daj, važno je da više ne boli. Da vidim, nije veliki komad otišao, opusti se.
– Aman, kako nije veliki, pola zuba sam progutala – u očajanju izusti Zoja.
Festival se odvijao u besparici što je, verovatno, i bio razlog neobičnog gostoprimstva, ali Zoja je mislila kako bi malo ljubaznosti i dobre volje skoro sasvim ublažili otežane uslove u kojima su se našli. Ali, ništa od toga. Organizatori su bili, valjda, ljuti na sopstvene živote, pa su to nezadovoljstvo prenosili i na svoje goste. Protok informacija od glavnog urednika, preko urednika programa i ljudi zaduženih za marketing, do učesnika uopšte nije funkcionisao. Tako su joj na dva sata pred otvaranje izložbe tražili integralnu verziju kataloga iz kojeg je kustos trebalo nešto da pročita. Slučajno je ponela rezervni primerak, jer im je nekoliko blagovremeno dostavila, ali oni su ih zagubili.
Prepušteni sebi u bajkovitom okruženju na obali mora, Zoja i Jan su se opustili. Pronašli su rajski knežev park, najlepši u kojem su bili, i u njemu provodili vreme. Staklena bašta sa biljkama donetim iz celog sveta, blistala je u blizini i Zoji se učinilo da čuje korake starog vrtlara koji je bdeo nad svakim drvetom. Tišina u dvorcu, koji je pre podne bio otvoren za turiste, Zoji se činila kao paralelan zvuk i vrsta protivteže letnjoj buci koja je vladala napolju. Dobro očuvan nameštaj, fotografije i lični predmeti onih koji su ovde živeli kada u mestu nije bilo ni jedne druge građevine, kao da su strpljivo čekali na povratak njihovih vlasnika. A posetilaca je bilo malo. Koga su još interesovali češljevi sa drškama od slonovače koji su među svojim zupcima čuvali zvuk svilene kose prehlađene najmlađe kneževe kćeri kojoj ni sunce Mediterana nije pomoglo da ne padne u postelju neposredno pre zakazane udaje? A možda se zato i razbolela, sklonivši se od ugovorenog braka u groznicu bolesti.
– Ako nemaju dovoljno novca, zašto prave ove tulume? Kakve su im to virtuelne svetkovine?
Ali, slavoljubivi organizatori, koji su imali neodoljivu potrebu da u svoje birokratske teftere zabeleže ma kakvu referencu, nisu delili njeno mišljenje. Najavljeni događaj mora da se održi, a da li će u njemu biti iole dostojanstva i smisla, ma koga je za to uopšte briga. Mobilni telefon direktora festivala bio je stalno uključen na govornu poštu i sa njim nije bilo moguće komunicirati. Bio je kao Velsov nevidljivi čovek, vrlo ponosan na ovu moć. Na pomen da bi bilo dobro da učesnica programa kao dama dobije cveće, verovatno bi mu se zavrtelo u glavi od same mogućnosti neplaniranog troška.
„Kako sam dospela ovamo?“, pomisli ojađeno Zoja. Činjenica što je nosila poznato prezime nije joj padala na pamet kao moguć razlog za dolazak. Možda je direktor festivala pomislio da će preko bliske rođake premijera nabaciti koju šaku poena ili da će čak on lično doći na otvaranje. Zoji ponos nije dozvolio da o tome razmišlja. Bile su to, možda, njihove zaludne maštarije. Izmučena boravkom od kojeg je očekivala radost, ili bar prijatnost, brojala je dane do povratka kući. A onda je sledećeg jutra u ranu zoru zazvonio telefon, probudivši ih.
– Stiže nova izložba, treba da ste u galeriji najkasnije do osam.
– Kakva nova izložba? Pa ja nemam mogućnosti da vratim slike sa sobom, to je deo vaše obaveze – kao da je naslutila o čemu je reč, izgovorila je poluprobuđena Zoja.
U žurbi se spremila i otišla do kustosa koji je gledao u pod.
– Idemo do direkcije da vidimo kakav novi cirkus je u pitanju.
Kustos je bio visok, dostojanstvenog držanja i očigledno postiđen onim što se događalo.
– Znate, lično bih došao na stanicu, ali imam problem sa štitnom žlezdom i ne smem da dižem teret.
– Ma nemojte se pravdati, nije to vaš posao. Nisam ni očekivala da nas vi dočekate – rekla je Zoja, kojoj su ove reči ublažile jad koji je bio utoliko gori što ga nije razmela.
– Uzgred, stiže li vam zaista nova izložba o kojoj govore?
– Ma kakva nova izložba – tiho je izustio.
Znači, glavati je smislio da im, pošto se boravak privodio kraju, uvali teški tovar sa radovima ne pitajući kako će ga uopšte vratiti kući. U dolasku su imali zakupljen ceo kupe. U povratku su, s obzirom na to da je sezona bila u jeku, jedva dobili ležajeve za spavanje. Sve ostalo je bilo neizvodljivo. Zato je nedelju dana bežao i skrivao se, misleći da će ih tako dovesti pred svršen čin, a time ušićariti novac. Drhteći, Zoja je proverila vrhom jezika je li ona rupa u zubu još uvek tu, a tamo je zatekla nepoznatu odaju u koju se bez napora uvukla i čula je samo iz velike daljine uznemireni Janov glas koji je dopirao sa jedne klupe kneževog parka.
