ZEČJA RUPA
za Džona Apdajka
Beži zeko
izgovara unutrašnji glas
koji dok puni oružje
patronama reči
već zna da ne postoji
tako sigurna rupa
u koju je moguće zavući se
sasvim i trajno
Pa ipak dovikuje
beži beži
od svega dobrog
dobrog za tren
dok ne pokaže svoje
pravo lice
Beži od nesporazuma
svih fela
lažnih glasova
loše isfircanih prizora
malih i velikih moranja
zamenjenih žena
i nakrivo porasle dece.
Beži beži
od tela
koje jednom neće moći
da prati
unutrašnju raspetost
pa će se kožom pobuniti
strašnom pobunom
neprekidnog ljuspanja
Beži
kroz bodlje detinjstva
internate mladosti
čekaonice zrelosti
sve do one svetlosti
samotnog doma
u kome najzad nema
nikog poznatog
nepouzdanih svedoka
ni saputnika
JESAM LI
Ja sam A
ja sam žena
ja sam floret
ja sam nečija mala kći
rođena po narudžbini
ja sam ježeva kuća
za naspramnu kožu
Ja sam dodirom
uglačana kornjača
na fontani Efi Brist
ja sam Fazbinderov
potisnuti gnev
ja sam Prustova Selesta
ja sam urođenički dečak
sa zlatnim alkama
na nogama
ŠAPUTANJE
Zamislite
još uvek postoje oni
koji pišu poeziju
neregistrovana sekta
osiromašena gordost
društvo mrtvih pesnika
Prerušeni
u činovnike i klošare
neurotično mrdaju laktom
i gužvaju lice rukom
na praznim promocijama
U jednom njujorškom kafeu
Kiš nešto poverljivo govori
na uho Zontagovoj
i znam da ova scena
neminovno čeka
svoju pucketavu pesmu
sa istim onim poverenjem
sa kojim je Brodski
spustio glavu
pod krilo venecijanske golubice
