Mama melanholija
na bisernim vratima stoje turisti
i prstom upiru u floru i faunu
tvoje momačke sobe
oni neće otići na spavanje
dok ne ubiju pejzaže
koje si stvarao
na poleđini zlatnika
izgubljenog u učionici I/3
oni će iskopati grobove
za sve raščupane svece koje kriješ
ispod košulje
i mrzeti zidove buke koje si podigao
kao visoke kapije Vavilonske kule
na otiraču tinejdžerskog sna
ali ne boj se
mama melanholija će doći
i mekim prstima
utisnuti akvarel na postelju
onome koji mrzi svoju metalnu dugmad
onome čija koža je tvoja haljina
u mraku gde spava ugalj
orahove ljuske
tiho tonu u planinski med
i legije centuriona vuku leševe
u sledeće stoleće
pokazujem ti
kako uvek možeš da iščezneš odavde
kako da podeliš ljubav s prolaznicima
kako da kupiš propusnicu
za sve sutrašnje zabave
Nežna lomljava bora oko usana
u mračnim ulicama
nema ko da vidi trk kroz pubertet
nežnu lomljavu bora oko usana
svaki osmeh traje
dvanaest dana
svako malo sunce
nestaje u kutiji za šećer
ožiljci su polja ruža
na sanjivoj koži maturske večeri
pa ipak,
Jug je još uvek divalj
pod anestezijom krivice
papirno nebo industrijskog grada
gori nezaboravnom vatrom
i mitske slike
besmislene klanice snova
liče na krvavu džigericu u prašini
moje novo sklonište zove se TV
dok grlim prošlost
stereo je svedok
i priznajem
uvek sam se osećao kao Isusov sin
koji traži izgubljeni luksuz
jednom sam pitao
a gde spava doručak
jednom sam vodio ljubav sa sumo lepoticom
jednom sam našao utehu na velikom talasu konfeta
jednom sam sporo, sporo kao moron
otpakivao Marlboro
pripaljivao
i duvao dim u prolećni dan
Razlog
izvan grada
i dalje
preko reke
i dalje
autoputem u planine
gde život je mnogo lakši
i svaki dan je juče
n i k a d a
ne bih želeo da stignem
u mojoj sobi
zelena lampica na pojačalu
jedina je besmrtna
u mojoj ulici
barikada kaže
ne možeš nazad u detinjstvo
na mekom trbuhu noći
papučica za gas
poslušno savija
glavu
i ponoćna trka
gradskim ulicama
postaje čista metafora života
izvan
u spavaonicama
svetlucaju iskre beznađa
unutra
u kolima
spiker na radiju kaže
planeta Zemlja je upravo skrenula
sa svoje putanje i pošla
u nepoznatom pravcu
i ti s njom
i naravno
ona s tobom
i tvojom podignutom kragnom
Sve najbolje pesme govore o čežnji
i staklu i brzim automobilima
i ostalim lomljivim stvarima
ti i ja spavamo ispod stakla
i puštamo karavane
da prolaze
kraj naših smrznutih prstiju
otišlim prijateljima
šaljemo telefonske impulse
da oboje more na razglednici
na kojoj piše:
Rusi su u orbiti
čajni kolačići na stolu
u hrani za bebe
pronašli su metalne opiljke
i dalje je sve isto, isto, isto…
a zatim pričamo o mesecu
i lajemo na TV ekran
do kasno u noć
novi dan se rađa
mladi i snažni
glodači mamutove kosti
polaze u bolje sutra
a ti bi se najradije
prerezanih vena
uspavala
u kadi punoj tople vode
život je pun loših mogućnosti
saznala si to dok si kroz
umazani podstanarski
prozor
gledala topole
kako igraju na vetru
ljubav je privilegija siromašnih
ljubav je dadilja ženskog srca
i zato sve najbolje pesme
ne govore o ljubavi
a ti jedino želiš da znaš
kuda je otišao tvoj život
i zašto si provela deset godina
s čovekom koga sada mrziš
ti i ja spavamo ispod stakla
i ispraćamo vozove
u najcrnjoj noći
mašemo in belim maramicama
prislanjamo obraze na šine
i puštamo
da se suze ponovo zalede
silazio sam u utrobu grada
kada si rekla
ti juriš u starost
a ja za to još nisam spremna
želim da te odvedem odavde
nekud gde ima više svetla
i gde su ljudi
srećniji
ali samo okrenem ploču
plastika pucketa u sobi s roletnama
elektricity
elektricity
elektricity
Duboko, ali nikad isto
makar na tren
podari mi dodir svojih glatkih butina
i postaću tvoj guru
popločan
razglednicama
s kojih ćeš čitati bajke
za svoju još nerođenu decu
jer nema pomoći za nas
što krivo srastamo
na vrhu
bilijarskog štapa
i smejemo se kuglama
tim šarenim grudvama
koje nikada neće postati lavina
i nema pomoći za tebe
koja veruješ da
nasmejani ljudi
još jedino žive
u reklamama za patike i džins
i zašto si izgubila želju
da budeš drugačija
i svoja
potopiš lice u reku
i pobegneš s ulica koje te hipnotišu
i čine bespomoćnom
nalik cveću
rasutom
po mirnoj vodi bazena
Karneval
otadžbini ne pomaže dobrota
već ranjivost njenih
najpametnijih kćeri
lepota nas je ostavila
da oplakujemo sopstvenu
usamljenost
i sve što znam
jeste da ličimo na slaboumnu decu
koja još uvek žive u školskom dvorištu
venčanje u belom
smrt ispod točkova
ulice Majakovskog i Turgenjeva
odore su mladosti
nikada odsanjane
zauvek iste i zaboravljene
zaključao sam se u mračnoj sobi
i legao na prašnjavi parket
pod svetlom koje
na trenutak
obasjava prozor
i prekida sećanje na onu noć
u kojoj su majke palile sveće
za sve izgubljene sinove
zavedene i ostavljene
u blatnjavim poljima Slavonije
moja majka i sestra jedine su
koje uvek dođu da me poljube
koje uvek dođu
da me poljube
Budućnost je viđena na našim ulicama
svetlost treperi
dok pahulje poništavaju noć
telo pored koga ću leći
ne sluti
nemir moje utrobe
godine naplaćene
vožnjom
kroz zavejani grad
lakše mi je nego juče
ali kome je to važno
naši životi pripadaju svima
koji su ih bar jednom dotakli
Teskoba
letovanje
jednolični dani
na terasi
ponovo čitam
istu knjigu
horizont svetluca
dok se dim
iz cigarete
lenjo uspinje k nebu
na susednoj terasi
stolice od bambusa
danima prazne
liče na foto-modele
koji čekaju
naslovnu stranu
odnekud se čuje muzika
neko svira klavir
u brdu
moja deca izlaze pred kuću
odlučila su
da postanu
prodavci školjki
pada veče
i zvezde se tiho
približavaju
svetla s brodova
obasjavaju noć
***
zauzdani
konji žege
propinju se do neba
još gutljaj vode
da se preživi teskoba
danima ležim
u tuđem stanu
skriven od vojne policije
krv šiklja
i promašuje lice
kroz zamućena stakla
iskrsava detinjstvo
mama, tata, sestra i ja
vraćamo se iz škole
s mojom
đačkom knjižicom
osećam se kao svetac
dok me otac drži za ruku
neko ponovo svira
klavir na brdu
i palme počinju da se bude
u daljini
poput vatrenog mladeža
na glatkoj koži noći
svetionik
pokazuje
smisao umetnosti
***
voz i sparina
otac me vodi
kod babe i dede na selo
da provedem raspust
u vagon-restoranu
prebacio je ruku
preko mog ramena
i pitao:
da li bi voleo da ti ova teta
od sada bude mama
i glavom pokazao
na nepoznatu ženu
s kojom je razgovarao
snažno sam se pribio
uza njega
imao je tada
trideset i dve godine
bio je crn, visok
i lepo građen
na godišnjicu njegove smrti
zapalio sam sveću
u crkvici nadomak obale
u dvorištu ispred
moja deca
igrala su se
bezazleno skačući
ona ga nikada nisu upoznala
***
jara pritiska
vreme stoji
u stubu svetlosti
na stolu leži
knjiga
iskopana iz detinjstva
imao sam petnaest godina
kad sam svom ocu
postao otac
ili sam bar tako mislio
posmatram kako se
moja deca igraju
trudim se da naučim
nešto od njih
spasila su me mobilizacije
kamionom su otišli
neki drugi ljudi
prodavci školjki se vraćaju
sa zaradom koju stežu
u majušnim šakama
iza njih
na podu kupatila
ostaju vijugavi tragovi peska
napolju mesec
rasteruje galebove
oblak na nebu
liči na šoljicu kafe
***
sunce stoji visoko
more diše
kao uspavana mačka
na pučini
crne tačkice
pomeraju se sporo
knjiga me vraća
u detinjstvo
odvode me u bolnicu
i ostavljaju sestri
s belom
uštirkanom kapom
ležim pod temperaturom
gumeni točkovi kolica
škripe po linoleumu
dugačkog hodnika
otvaram oči
crvena lampica
svetli iznad uzglavlja
ista knjiga
leži na stočiću
brodovi znaju
kako se putuje
svetionik u daljini
pokušava da probuši
balon mraka
koji nas je progutao
***
dani se jedva miču
na plaži
razbacane dnevne novine
otmice aviona
istrebljenje kitova
automatske puške
u rukama
maloletnih vojnika
siguran iza tamnog stakla
iza velikih brisača
putujem
znam da ću završiti
u bolničkom krevetu
sestra s belom
uštirkanom kapom
doneće terapiju
ugasiće lampu
i nečujno otići niz hodnik
kablovi će svetlucati
na mesečini
ravnomerno brujanje
aparata ličiće
na disanje
uspavane mačke
negde daleko
svetla s brodova
obasjavaće noć
Mahniti disko igrač
nostalgija je postala industrija
video sam
poezija je vrsta pozitivne utopije
lagao sam
disko kugla propada kroz razjapljena usta panike
doživeo sam
skupocene bunde lebde nad pokislom američkom zastavom
sanjao sam
bog je žena
saznao sam
zabava je nova religija
shvatio sam
marionete vladaju svetom
pročitao sam
nijedan dan bez skandala
zapamtio sam
svi moji heroji imaju preko sedamdeset godina
priznao sam
najjeziviji horor je protraćeni život
čuo sam
ja sam impresionist – bavim se emocijama
rekao sam
Priredio: Almin Kaplan
