Ulazak u trpezariju je nešto o čemu, u celoj gužvi, uopšte nisam razmišljala. Pozvane na ručak, Sandra i ja smo ušle i držale se jedna druge. Rekla sam „dobar dan“ i „prijatno“, i bacila brzi pogled preko metalnog posuđa, i svih tih lica i bademantila. Jedna žena je mnogo pričala. Polako, sa pauzama dok žvaće i guta, što je, i toj priči, i protoku vremena, davalo posebnu boju. Znala je ko šta jede, ko šta sme da jede, ko šta ne jede a trebalo bi, ko šta krišom jede a ne bi smeo, ko gde sedi, ko fali, ko je danas na programu, ko je nov. Naravno, i ko gde ima tumor. I kojoj će ženi šta izvaditi. Gledala sam ispred sebe, skamenila lice, i nisam želela da me iko bilo šta pita. Naročito ne ta žena. Sandra i ja smo sele jedna preko puta druge i ćutale. Sandru sam upoznala toga dana. Ima trideset sedam godina. Završila je opštu lingvistiku. Prodaje boju za plastiku. Odlično govori engleski. I položila je mađarski da bi dobila mađarsko državljanstvo i jednog trenutka mogla lakše da ode. Celog leta je vozila auto sa zimskim gumama, zeznula je prednji trap automobila, i njen momak sada šizi na nju preko telefona. Glavna sestra je opominje da ne sme da sedi na krevetu, i to sa nezategnutim čaršavom, i da se neko, ko je “ležeći pacijent ne može u bolnici ponašati kao kod kuće”. Sandra to usvaja kao refren i izgovara uvek istim ironičnim tonom, ističući pauzu posle svake reči: “Ja sam (…) jebeni (…) ležeći (…) pacijent”. Ipak, osećala sam kako stoički podnosi to što je ovde došla na dva dana, a ostala osam. I to što ne zna još uvek zasto je na klinici, i to na ovom odeljenju. I to što ne zna da li će imati dece, i to što ima vrlo nejasno osećanje u vezi s rađanjem dece. I to što želi da se preseli u Skandinaviju, a mora još neko vreme, samo ne zna dokle, da prodaje masterbaču u Pazovi. Baš kao što je stoički podnela i četrdeset injekcija u oko, kad je početkom godine bila na očnoj klinici u Pasterovoj, gde su joj povratili vid.
Drugog dana u trpezariji, već druga priča. Čak i smeh. Moćnija od ratova, moćna kao priroda, ženska solidarnost rušila je sve. U jednoj trpezariji. Fatima, Jelena, Dragana, Milenka, Iva, Hajra, Vesna, Sandra, Marija, sve smo bile samo žene u spavaćicama, sa temperaturnim listama na metalnim držačima, sa strahom u očima i nadom u pokretu. I tumorom. Onim koji se kolokvijalno naziva „ženskim“ ili „nečim dole, što nije dobro“.
Još u onom prvom preletu pogledom po trpezariji, pored žene koja mnogo priča, primetila sam još jedno lice. Ono je ćutalo. Stresla sam se zbog tuge koja je tako kovitlala i obavijala celo telo te žene. I prostor oko nje. Sandra je složila facu koja je u isto vreme bila obojena besom („ja nisam na ovo spremna, ja sam ovde došla na dva jebena dana“), i tugom i saosećanjem („je l` moguće da je tako podmuklo?“).
– “Jesi primetila mršavu ženu u izbledelom crnom duksu?”, ohrabrila se Sandra sutradan da ovo izgovori.
– Joj, ćuti, jesam.
– Ona mi jedina ne izgleda dobro. Zapravo, strašno je što ću reći, ali izgleda mi mnogo lose.
Sa nama u sobi, bila je i Skvo. Jelena. Crnogorka. Ogromna žena koja je ličila na Indijanku. Čudno i divno biće:
– Pričate o onoj mršavoj ženi? Ne znam šta je s njom. Malo priča. Ove žene koje je poznaju od ranije, kažu da nije prvi put ovde. Muž je ostavio, još je proglasio ludom i odveo decu.
Pomislih kako se takve priče, na sreću, ne čuju u trpezariji, i kako mora da su o tome pričale tamo u hodničiću sa pomoćnim stepeništem, gde su žene odlazile krišom na cigarete. Toga se sećam još iz porodilišta. Da, to je baš na toj vertikali. Nisam ni pomišljala da kročim tamo.
Večera je gotova. Nisam ni ulazila u trpezariju. Preskočila sam obrok i ležala. Moj vidokrug iz kreveta bio je ograničen na tri prizora. Desno je bio sto sa televizorom koji, naravno, ne radi. Levo je bio zid. I fleka. Izgledalo je kao da je odlučan, vešt i brz pokret, fljusnuo nešto. To nešto bilo je u pravcu dela kreveta na kojem obično dođe karlica, i u mojoj slutnji i svesti, mogao je biti jod, posledica klizme, ili krv. Najviše mi se svidela ideja da je jod, pa sam je usvojila bez daljeg jezivog razmaštavanja. Pravo je bila trpezarija. Imala je stakleni zid, ispred kojeg su stajala dvoja kolica za prevoz pacijentkinja koje ne mogu da hodaju. Bila su nova, sa crvenim šipkama. Tada spazih nju. Mršavu ženu. Slikala je mobilnim telefonom nešto na vratima trpezarije. Setih se šta sam tog popodneva videla. „O, ne. Nije valjda to što mislim”. Popila sam bromazepam i sišla u hol. U svoj toj razmeni radne užurbanosti i bolesti, traženja i nalaženja, rađanja i umiranja, straha i lepog iščekivanja, hol je bio svet u malom. Tu je dolazilo i skupljalo se sve što čini život. Otud valjda i osećaj da si za trenutak napustio geto, i sišao u nešto što pripada svim ljudima. A u taj naš geto, gore, kao verujem i u svaki drugi, ulazilo se sa mišlju koje si polusvestan, a od koje ti ipak nabubri mozak i ukopaju se noge: „Zar ja ovde? Zar i ja? Ovo se meni dešava?“
Pozvala sam muža telefonom. Branio se od straha, tišine i čekanja, kako je znao i umeo. Znala sam da je zbog toga netaktičan, ali smo se ipak posvađali. Nisam osećala ništa sem umora. Provirila sam u deo hodnika gde uzbuđeni očevi čekaju vest o porodu. Trpala sam nos, figurativno i doslovno, u tuđe radosti. Pomisliće ljudi da sam skrenula. Neka. Muškarac, potonji otac, hodao je u krug. Sreli su nam se pogledi i on je podigao obe obrve istovremeno, u stilu “znaš li nešto o ovome?”. Bio je uznemiren: “ Trebalo je da je već gotovo”. Lepo sećanje došlo mi je u osmeh: “Biće sve u redu”. Nasmejao se i on, ali drugačije od mene. Na licu mu je titralo nešto blistavo.
Pre ulaska u sobu, pogled mi ode na trpezarijska vrata. Valjda pod utiskom svega što mi je uletelo u misao i stvarnost, zaista sam zaboravila. Na tim vratima bio je mali kartonski Deda Mraz. “O, ironijo. Ukrašavati ovo odeljenje novogodišnjim ukrasima. Pacijentkinje neće biti srećnije, naprotiv. Njima se ide kući da kuvaju, proveravaju deci domaći, smišljaju šta će od kolača za Božić, gledaju televiziju, spavaju sa muževima, okupaju se u svom kupatilu. Ti ukrasi ih podsećaju da nisu u svojoj kući, a one baš to žele.” Bila sam ljuta. Mada, Sandra se obradovala: „Jeste videle šta rade sestre?“ Skvo je ćutala. Sada sam već znala njenu životnu priču. Od svih mogućih tokova njenih misli, koje sam mogla da naslutim, svi su bili toliko tužni, da sam odabrala da verujem da ona i Radovan, zaljubljeni bračni par, i članovi Udruženja statista Srbije, jednostavno pet para ne daju za te ukrase, i da za Novu godinu vode ljubav jer im to jedino preostaje. Na Sandrino pitanje odgovorila sam bezbojno. „Videla sam“. „E samo da izađem odavde. I baš mi se ove godine kiti jelka. Ne znam zašto, jer inače hejtujem Novu godinu i svu tu euforiju“, rekla je Sandra. Kako bi se sačuvalo, moje biće se sklupčalo. Ali misao me je bacala s kraja na kraj. Teško. Slično onom malju u glavu nakon početka rečenice “Vaš tumor je razgranat i probio je kapsulu… “
“Da li je slika tog Deda Mraza sa trpezarijskih bolničkih vrata stigla do dece te žene? I koliko su daleko ta deca? I da li znaju, i da li smeju da misle o mami, i o tome gde je ona? I da li će ta slika značiti „mama će biti dobro“? I hoće li je uskoro zagrliti? I hoće li se ikad više smejati sa majkom u pravoj trpezariji?”
Tuga obično ima takvo dejstvo da me preplavi. I onda plačem, mnogo. Ovog puta me je brzim i snažnim pokretom ščepala za grlo. Jako. I nije puštala. Nisam plakala. Samo sam osetila da želim da uletim u kuću. I da zagrlim decu. I da zajedno kitimo jelku.