Mrtvorođeni
nemaš grob
da ti kažem izvini
izvini što sam živ
troma sam kornjača
na mokrom pesku
brzi moj
vispreni moj
svaka munja
neba ti pripada
ogledalo moje
gde čupavi mladić
uskih ramena i grudi
uskog pogleda na svet
dobija širinu
zamišljam da smo isti
samo u belini oka
nosiš očeve glečere
a meni su upali
majčini kestenovi
i kriva mi je kičma
a ti plećat i ispršen
poput admirala
na pramcu broda
i hodam poput pačeta
dok se tebi i prašina
sklanja da ti ne uprlja cipele
žene se okreću
starci i semafori
muve u letu i
ulični svirači
svi lepi moj
sigurni moj
svi
hoće očima
ramenom
grudima
da se očešu
o tvoju pojavu
koliko sam te puta
sanjao plavooki
dok se pitaš
kako bi bilo
da ti je brat živ
u ramu prozora čekam
da iskočim iz slike
dok mi mašeš
čistih cipela
sa druge strane
prašnjave ulice.
Pisma bratu
Neretko poželim da sebi odsečem uho,
slabije ću čuti bezumnu buku
sveta koji revnosno odbacujem.
Zvezdana noć i mirišu Irisi,
u daljini kroz vetar krešti
Žitno polje posuto vranama.
Poput kornjača u oklopu,
uvučem se u zadimljenu sobu,
izgrižene nokte šetam kožom,
zarastanje naprslina svrbi.
Zato pišem pesme, pisma tebi
bez prvog udisaja, groba, adrese.
Čitaj, upoznaj me plavooki.
Ako majka i crkvene knjige ne lažu
o životu nakon smrti, nećemo biti
stranci pri susretu u Aleji Alikamp.
nije to konj, sine
po ovakvom danu
dok se kod balkona
krošnje tresu kao
obožavaoci hevi metala
dok nebo liči na
uzburkano more,
sivo kao mačka
uvaljana u pepeo
po ovakvom danu
neću
u noćnu smenu
neću
da se kišobranom branim
od nasrtljivih uličnih kerova
neću
buku prohromskih mašina
koje urlaju kao ranjene zveri
neću
bež i bele pločice koje podsećaju na
bolnicu gde sam operisao strabizam
hoću
da se usidrim na ženinom stomaku
da mi sise budu mornarska kapa
dok nutrina pupka greje potiljak.
hoću
da čitam pesme čiji stihovi
zapljuskuju um poput talasa.
hoću
blaženstvo koje se poput magle
širi telom dok sin jaše plastičnu
zelenu gusenicu koju mi zovemo puž
vičući điha điha!
Soba u Radničkoj br. 52
U velikoj tegli
zatvorenoj za
devojke
prijatelje
pelinkovac
usamljeni radio i tri knjige
Poklopac je visoko.
Dim iz pepeljare kaže:
dohvati
stegni
odvrni
Nizak sam, šake su male i nejake.
Ponestaje kiseonika
pomozi
zagrli
reci
Niska polica me posmatra.
Korice nose masna slova
Sexus
Nexsus
Plexsus
Čekam da razapnu flaminga.
Pjesme su nastale u sklopu pjesničke radionice Zvonka Karanovića