ASISTENCIJA
Grupice ljudi stoje na parkingu iza centra „Sava”, u blizini velikog autobusa. Izgleda kao metalni kit nasukan na parking, spreman da proguta gomilu planktona.
Pronalazim svoj tim i prilazim, izgovarajući prvu reč tog jutra. Trebalo je da se iskašljem, glas mi je zapeo u grlu, pa zvučim slabašno. Nakon toga odlučujem da ipak ćutim neko vreme, drugi su svakako dovoljno glasni.
„Jebote, ovo kô ekskurzija.”
„Da je ekskurzija, sad bi kružila flaša rakije i to plastična.”
„Pa ko kaže da ne kruži?”
„Ma idi, bre, znaš koliko traje put do gore. Neću da budem onaj lik na ekskurziji što traži…”
„Kesu, majstore, dajte ovamo kesu!”
Prolama se smeh. Svi su se setili nekog iz odeljenja kom je na ekskurziji uvek bilo muka. Taj ili ta obično sedi napred u autobusu i ima dva izbora: spavanje ili mučnina. Ako popije tabletu protiv mučnine, zaspaće u roku od pola sata i propustiti zabavu. Pevanje, mahanje drugim vozačima i rakiju koja kruži krišom ispod sedišta, da ne vidi razredna. Kasnije će moći o svemu samo da sluša. Iako jesi, ipak kao i da nisi na ekskurziji. Stvari se dešavaju mimo tebe, ne uspevaš da budeš ne glavni nego ni sporedni lik. Drugi izbor je da ne popiješ tabletu. Zbog želje da učestvuješ, spreman si da istrpiš mučninu i vrtoglavicu. Možda se nada i da će ovog puta biti drugačije, da će kao ostali moći da ustane i hoda između redova sedišta, peva i viče, sve dok im razredna ne podvikne da se vrate na mesto. Međutim, odlučnost će ga napustiti na prvim zavojima na putu, pa će je ipak progutati. Ali biće prekasno, jer na kutiji piše da se tableta pije bar pola sata pre putovanja. Ubrzo se prolama razrednin glas:
„Majstore, kesu, brzo!”
Pomeram se da stavim prtljag u bunker. Kada ga vozač autobusa upakuje, osećam se mirnije i vraćam se u krug.
„Koliko traje put?”, pitam.
„Oko tri sata”, kaže Nataša.
Među poslednjima stiže Dejan. Pozdravlja se sa suprugom i izvlači Samsonajt kofer iz gepeka, a zatim kreće ka nama poput člana kraljevske porodice na turneji po državama Komonvelta, mašući rukom i glasno nas pozdravljajući, previše budan za rano jutro. Rukuje se sa Aleksom i Dinom. Aleksa mu dodaje kafu, a zatim nešto tiho pričaju. Već nakon nekoliko minuta, njih troje se rastaju i kreću da prilaze različitim grupicama ljudi. Pozdravljaju se sa svima.
Kada je Dejan stigao, timbilding je zvanično počeo. Sada smo svi jednaki. Naredna dva dana zaboravićemo na pozicije, platne razrede i broj lajkova na Linkedinu. Provešćemo se divno, tako je najavljeno u mejlu.
U autobusu sedim do prozora. Pored mene je Nataša, koleginica sa kojom delim sto u kancelariji. Zahvalna sam što je izabrala da sedne baš pored mene jer u ovih nekoliko nedelja nisam upoznala mnogo kolega i plašila sam se da ću sedeti sama. Nikad se nisam snalazila u grupama nepoznatih ljudi. Da pitate moju vaspitačicu, nastavnike i profesore, isto bi vam rekli, pod uslovom da me se uopšte sete.
Promenila sam posao nakon šest godina. U staroj firmi sam se zaglavila na mediorskoj poziciji. Previše iskustva da budem junior, premalo veština da vodim tim. Gledala sam kako ljudi dolaze i odlaze. Ovi što su dolazili dobijali su veće plate od mene. Ovi što su odlazili, isto. U nekom momentu se tim toliko izmenio da sam shvatila da više ne radim u istoj kompaniji. Kada sam na Linkedinu dobila poruku od kompanije CloudSeven, kliknula sam na njihov profil. Opis kompanije bio je poslovno hvalisanje, ali razaznala sam da su autsors IT kompanija koja preuzima strane projekte. Uslovi su bili bolji nego što sam očekivala. Nakon testova i intervjua, dobila sam ponudu, a ubrzo je i prihvatila. Kada sam prenela vest svojoj mentorki iz stare kompanije, videla sam olakšanje na njenom licu.
„Srećna sam zbog tebe, ali stvarno!”, osmehnula se. Delovala je kao da sam joj ulepšala dan. „Bolje od ovoga ne može. Mi se uvek radujemo kada naši zaposleni naprave logičan sledeći korak. Dođi da te zagrlim!”
Moj ispraćaj je ličio na sahranu daleke rođake iz inostranstva. Testamenta nije bilo, ali su kolege već delile moj veliki Epl monitor, bežičnutastaturu,anatomski miš. Izgrlila sam se sa svima i nazdravila. Nakon sat vremena druženja, ljudi su krenuli da odlaze kućama ili nazad za računare. Ostavila sam karticu od ulaza i krenula ka kolima. U džepu sam zabijala nokat kažiprsta u palac i uspela da ne zaplačem sve do semafora.
Kancelarije nove firme nalaze se u dvospratnoj vili na Senjaku. Imamo mali bazen u dvorištu i kapiju koja se otvara elektronski. U sobi za opuštanje nalazi se VR set, zamrzivač sa sladoledima i polica sa vinima koja prekriva ceo zid. Dejan u svojoj kancelariji ima košarkaški obruč i dres sa brojem 7. Kroz staklo sam mogla da vidim kako igra basket sa Aleksom. Njegov smeh se čuje i sa drugog kraja kancelarije. Grokće i viče, dok je Aleksa mnogo tiši, toliko da moram da se koncentrišem da bih ga čula. Njih dvojica su se u kancelariji sporadično pojavljivali i nestajali. Rekli su mi da Dejan često odlazi u inostranstvo da ugovara nove poslove, a Aleksa predaje na konferencijama. Iako su zajedno osnovali firmu, samo je Dejan imao auru šefa. Provodio je vreme u svojoj kancelariji, a ponekad bi izašao sa košarkaškom loptom i dobacio je prvoj osobi koju vidi, uzvikujući:
„Asistencija!”
Po kancelariji su se kladili koliko će vremena proći dok novi junior ne dobije svoju prvu asistenciju.
Aleksa nije gađao ljude loptom, nije imao dres i nije gostovao u podkastima. Ukratko, nije se ponašao kao vlasnik IT kompanije, već kao jedan od radnika, provodeći najviše vremena za računarom u openspejsu. To mi je sve pričala Nataša, ali mislim da bih i sama stekla sličan utisak veoma brzo. Povremeno sam ga zaticala u kuhinji. Stajao je pogrbljen nad čajnikom, često povlačeći naočare kako mu ne bi spale. Kada nije povlačio naočare, prolazio je rukom kroz kosu, koja je išla čas na jednu, čas na drugu stranu.
„Um… je l’ ti pokazao neko kako radi kafe-aparat?”, obratio bi mi se, pokušavajući da se seti kako se zovem.
„Jeste, jeste. Nataša mi je pokazala još prvog dana.”
Šolja bi se napunila kafom, a ja bih ostavila Aleksu da polako priprema čaj dok gleda klip na Jutjubu.
Za razliku od njega, Dejan mi je prišao već prvog dana i bacio kosku. Bio je niži i širi od Alekse. Kratka svetla kosa i brada sređena pod konac, prekrivala mu je mali podvaljak. Srdačno mi je poželeo dobrodošlicu i naglasio da mogu uvek da mu priđem ako mi bilo šta zatreba. Poklonio mi je CloudSeven papuče.
„Izuj se ako želiš”, rekao je osmehujući se. „Kao kod svoje kuće!”
Nakon toga nismo više razgovarali, samo bi klimnuo glavom kada prođe pored naših stolova, uglavnom pričajući putem bežičnih slušalica na engleskom jeziku. Izašla sam nekoliko puta na ručak sa timom i jednom me je Dina odvela na kafu u sklopu procesa indukcije novih kolega. Nataša je bila jedina s kojom sam razgovarala redovno, i to zato što joj nije smetalo da sama pokrene razgovor. Sklanjala sam pogled sa velikog ekrana i odgovarala kratko. Ona bi nastavljala, a ja polako klizila pogledom nazad na ekran.
Moja terapeutkinja je procenila da će mi trebati bar šest meseci dok se ne opustim na novom poslu. Pitala sam je da li će timbilding to ubrzati.
***
Nataša je već uveliko pričala sa kolegama koji su sedeli ispred i sa strane. Niska, sitna, vrtela se i nameštala u sedištu koje joj je bilo preveliko. Prijalo mi je što sedim pored nje jer sam imala dovoljno mesta da sedim opušteno, ne dodirujući je laktom i butinom. Izvadila je jastučić za vrat, ponudila me mandarinom, vodu stavila u mrežicu sedišta. Spustila je naslon za ruku, ustala da ostavi jaknu iznad, ponudila se da ostavi jaknu i meni. Opet je sela i rekla:
„A što ne uzmeš mandarinu?”
Kada sam krenula da je jedem, shvatila sam da je puna semenki. Ubrzo sam naslonila glavu na prozor i zatvorila oči. Tresao se zbog neravnina na auto-putu. Čula sam Dinin glas preko razglasa.
„E pa, društvo, ovo je moglo da bude mejl, ali…”, rekla je glasno, stojeći iznad vozača.
Prolomio se smeh.
„Kratko ću da vas provedem kroz plan aktivnosti za danas i sutra. Dakle, stižemo u hotel oko podneva. Tu nas čeka piće dobrodošlice, tako da usporite slobodno. Jeste, Peco, tebi pričam.”
„Dobro, razredna”, začuo se Peca sa zadnjeg sedišta, a potom ponovo smeh.
„Zatim ostavljamo stvari i odmaramo se, pa se vidimo na ručku. Odmah posle panel diskusija o CloudSeven 3.0. Sigurno želite da čujete više o najve-”
„Ne!”, dobacuje neko glasno.
Smeh se nastavlja, a smeje se i Dina:
„Dobro, dobro, izdržite jedan panel! Odmah posle toga prelazimo na zabavne stvari. Prvo hajking, pa jedna sjajna aktivnost za građenje poverenja. Zatim se vraćamo u bar hotela na druženje. Nemojte da se napijete previše, jer znate šta nas čeka sutra ujutru. Peti tradicionalni meč ‘Između dve vatre’! Kapiteni, jes…”
Odjednom stojim u školskom dvorištu na neravnom kamenu terena za košarku. Čas fizičkog je počeo i čekamo da kapiteni izaberu igrače.
Ana
Matija
Đorđe
Ana P.
Andreja
Bojana
Mitić
Ana S.
Maja
Savić
Nisam čula svoje ime. Krećem ka timu sa manje igrača. Učiteljica me dodiruje po glavi dok prolazim. Usecam nokat kažiprsta u palac.
„Između dve vatre” je moj prvi susret sa hijerarhijom unutar grupe. Sa nelagodom se sećam biranja timova pre igre. Verujem da je tako svima koje su birali među poslednjima. Znala sam da talenat ima ulogu. Istina, bila sam sporija i nisam vešto bacala loptu. Umela sam, doduše, da joj izmičem pomerajući se minimalno i to u trenutku kada već leti. Dešavalo mi se da ostanem među poslednjima na terenu jer nikome nije bilo zabavno da me gađa. Ipak, mnogi su igrali i gore od mene, pa ih nisu birali poslednje. Drugari kapitena, predsednica odeljenske zajednice, lepo obučeni klinci. Njih su birali u prvoj trećini, bez obzira na to što su prvi ispadali iz igre. Među poslednjima je bila jedna Marina što se priključila odeljenju u trećem razredu i pričala drugačije nego mi. Potom Sale, koji je posle u petom ponavljao. Za njega smo skupljali smo novac da ga povedemo na izlet u četvrtom razredu. Ja sam bila treća.
Otvorila sam oči i posmatrala kako se ko ponaša u autobusu, pokušavajući da shvatim ko će biti izabran poslednji ovog puta. Neće Nataša, previše je prijatna, čak i kada je naporna. Dejan će sigurno biti kapiten. Govorio je preglasno, smejao se i okretao levo-desno da priča sa svima. Prvi je prišao vozaču da traži muziku.
„Majstore, pusti muziku, ne voziš nas na groblje, e!”
Ceo autobus se smeje. Smeje se i Dejan, pa se okreće i kaže: „Pa jesam li u pravu? Prošli smo Lešće pre dva sata.”
Dina se naginje ka vozaču i ponavlja Dejanov zahtev. Čim je on zapevao, priključilo mu se nekoliko ljudi. Pesma se završila, a Nataša se okrenula ka meni:
„On ti je takav, malo mu treba. Da si ga videla prošle godine, pijan je započeo vozić u lobiju hotela. Mi, šta ćemo, uhvatimo se. Iskreno, meni je bilo i zabavno. I to samo zato što je Peca Java pustio Bajagu na telefonu da vidi šta će se desiti. Mislim da se kladio sa nekim…”
Klimam glavom i zamišljam vozić developera koji se kreće po lobiju. Pitam ko je Peca Java i Nataša mi pokazuje lika koji je dobacivao Dini tokom obraćanja. Kaže mi da je senior developer, tu od osnivanja firme. Gledam krupnog Pecu, u majici benda Tool, kako sedi u premalom sedištu i češe se po glavi.
„Peca ti je beli medved”, kaže Nataša, „zato se i ponaša kao srednjoškolac iz zadnje klupe.”
„Šta je to?”
„To su ti matori developeri. Zaštićeni kô beli medvedi”, kaže Nataša dok se pomera ka zadnjem delu autobusa. Poziva i mene, ali joj kažem da mi je muka kad stojim. Počinje uspon na planinu.
***
Na ulazu u hotelski restoran nam dele čaše sa šampanjcem. Prihvatam jednu i ispijam je stojeći. Ne znam za koji sto da sednem, pa uzimam i sledeću. Skeniram salu, dok ne ugledam Pecu Javu za jednim i priđem. Razgovaraju o tome ko se koliko ukočio i kako je bilo prošlih godina. Meni prepričavaju anegdote, pošto sam nova. Pričaju mi opet o voziću u lobiju, da je Dejan pre nekoliko godina krenuo da puni džakuzi šampanjcem i da je jednom sve vreme kružila tacna sa kokainom. To je bilo druge godine, kada je rast kompanije bio neočekivano visok. Zaposlenih je bilo malo, pa je timbilding bio razuzdaniji. Onda su prešli dvadeset, pa pedeset, a sada i sto zaposlenih. Timbilding je postao alat upravljanja kompanijom. Želim da saznam više o „Između dve vatre”, pa pitam Pecu otkud to da se igra.
„Ma to je počelo skroz rendom. Prve godine se pokvario kombi, pa smo morali da čekamo dok se popravi da bismo krenuli nazad. A znaš da Dejan tegli sa sobom stalno onu loptu?”, počinje Peca priču koju je verovatno do sada ispričao desetinama puta novim kolegama.
„Da, primetila sam.”
„E pa, krenuo je da gađa Aleksu i da viče ‘asistencija’! Ali umesto da baci na koš, Aleksa zafrljači nazad ka njemu. Pola nas je bilo mamurno, a druga polovina još uvek pijana. Podelimo se mi u timove i krenemo da cepamo dve vatre.”
„Mora da su mnogi prvi put tad uzeli loptu u ruke, ha-ha,” nesigurno se našalim. Još uvek ne znam da li smem da prozivam nove kolege.
„Pa jes. Nismo bili dobri”, pomirljivo kaže Peca. „Ali eto, održalo se. Sad igramo svake godine. Nije više toliko zabavno, jer smo matori i trezni, al’ dobro.”
Nakon ručka prelazimo u konferencijsku salu sa pogledom na borove. Usput uzimam još jednu čašu šampanjca i sedam u zadnji red. Na panelu su Aleksa i Dejan, a Dina moderira razgovor. CloudSeven 3.0 je novo poglavlje kompanije. Do kraja sledeće godine ćemo dostići sto zaposlenih. Planiraju da otvore kancelarije u Sofiji. Dejan ne može da izdrži i otkriva da su u toku pregovori sa najvećim striming servisom u Kanadi. Ako budu uspešni, postaćemo njihova ekskluzivna autsors kompanija. Ponavlja da je ovo apsolutna tajna i da nikom ne pričamo. Aleksa ga posmatra kao nestrpljivog petogodišnjaka. Ipak mu aplaudira, zajedno sa svima nama. Ne znam o čemu pričaju nakon toga. Gledam kroz potiljke, preko bine, pravo u borove, pitajući se kako uopšte izgleda „Između dve vatre” sa sto ljudi. Kada čujem glasan aplauz, shvatam da je kraj i zapljeskam s malim zakašnjenjem.
***
Kolona se otegla. Napred ide Dejan. Našao je neku granu i koristi je kao štap za planinarenje, iako je teren poprilično ravan. Dina šeta napred-nazad i proverava da li su svi tu i treba li nekome voda, vadeći flašice iz svog velikog ranca. Pitam se treba li joj pomoć da nosi toliku vodu, ali je ne nudim. Peca Java nosi limenku piva i pušta Blok aut sa telefona. Nekoliko bekendera peva s njim. Nataša se povremeno okreće i nudi mi bademe. Aleksu ne vidim. Kako staza postaje strmija, sve manje ljudi razgovara. To mi prija. Slušam tišinu koju samo povremeno prekida nepravilno disanje kolega van kondicije. Nakon sat vremena, stižemo na čistinu, zatim bacamo rančeve i ležemo na travu. Unutrašnjost kapaka mi je jarkonarandžaste boje. Odmaram se.
„Hajde, hajde, ustajte, lenje bube. Radićemo aktivnost koja je meni totalno proširila vidike. Kad sam bila na Akademiji za facilitatore prošle godine, otkrili su nam jednu timbilding aktivnost koja je omiljena u Sicilijumskoj dolini: hug a tree. Zagrli drvo! A vidite gde smo sad?!”, čujem Dinin glas.
Pokazuje nam na drveće okolo, kao da tek sad otkriva da se nalazimo na planini. Vidim da ljudi razmenjuju poglede, a ona nastavlja:
„Brzo formirajte dva reda ovde. Ako ti ime počinje na slovo od A do M, stani napred. Ako počinje od N do Š, stani iza.”
Stajemo prema uputstvu, međutim, prvi red je duži od drugog za nekoliko ljudi. Nije se setila da to može biti slučaj, pa povlači dvoje ljudi u red iza. Sada smo ravnomerno raspoređeni. Začula sam iza sebe kako neko imitira profesora fizičkog, uzvikujući:
„Hajmo, deco, beremo jabuke, beremo jabuke.”
Dina nam je rekla da se zatim okrenemo. Prekoputa mene je Peca Java. Smrknuto posmatra Dinu i to mi se dopada, jer ni ja nisam mogla da se pretvaram kako me raduje grljenje drveta. Nisam bila sigurna ni šta je fora sa tim dok Dina nije počela da objašnjava:
„Priđite svom partneru. Jedna osoba stavlja povez na oči. Zatim njega ili nju polako odvedite do nekog drveta. Preporučeno je da osobu pridržavate za nadlanicu. Ukoliko nekome smeta fizički kontakt, imamo pripremljene štapove koje možete da uhvatite. Ne bi trebalo da pričate. Oslanjajte se na zvuke prirode i orijentaciju u prostoru. Kada vas partner dovede do drveta, zagrlite ga. Provedite tri minuta u tihoj meditaciji. Osetite koru. Upijte miris. Probajte da procenite debljinu stabla. Budite u trenutku. Vežbajte fokus, prisustvo. Nakon toga, partner će vas vratiti nazad i skinuti vam povez, a vi treba da pogodite koje drvo ste grlili!”
„Šta ako se uhvatimo istog drveta?”, opet je neko iz gomile pametan.
„Partneri će se pobrinuti da odete do različitih. Ima ih dovoljno.”
„Kako da znamo kad su prošla tri minuta?”
„Upalite štopericu. Kada istekne, recite partneru da je meditacija gotova i krenite nazad. Pošto se završi prvi krug, obrnućete uloge i dati priliku kolegi da zagrli svoje drvo.”
Počela je da deli poveze za oči. Peca je prišao i rekao:
„Igramo papir-kamen-makaze, ko će prvi?”
Izgubila sam. Čim sam stavila povez, opet me je preplavio talas teskobe. Nije trebalo da krenem na timbilding. Mogla sam da slažem da imam gnojnu anginu. Peca je pitao da li je okej da me drži za nadlakticu. Polako smo krenuli da hodamo po neravnom terenu. Čula sam krckanje grančica, lišća i druge generične zvuke šume. Osetila sam vetar i lak stisak na nadlaktici, a potom čula Pecu kako šljapka po blatu.
„Jebem ti timbilding da ti jebem”, rekao je upola glasa.
Složila sam se u sebi. Ubrzo smo stali i Peca je pitao:
„Može ovde?”
Nisam odgovorila, samo sam napravila korak napred. Osetila sam koru drveta pod prstima i približila se stablu. Zagrlila sam ga.
„Uključujem štopericu”, čula sam Pecu kako kaže.
Na obrazu sam osetila koru, bila je gruba i mokra. Pokušavala sam da zaključim koja je debljina stabla. Nisam mogla da dohvatim drugu ruku. Pitala sam se koliko mi fali. Okrenula sam glavu na drugu stranu i osetila nešto lepljivo. Rukom sam prešla preko obraza i shvatila da sam se ulepila u smolu. Opsovala sam tiho. Opet sam okrenula glavu i nastavila da grlim glupo drvo. Čula sam Pecine korake, a onda sam čula mlaz i osetila miris urina.
„E, izvini, već sat vremena čekam da se išoram”, dobacio je.
„Je l’ isteklo tri minuta?”
„Uf, da. Zaboravio sam na štopericu. Je l’ ti bilo okej?”
„Vodi me nazad, majke ti”, kažem iznervirano.
Okupili smo se na proplanku i poskidali poveze. Nekoliko ljudi je pričalo o tome koliko im je prijalo. Povezali su se sa svojim drvetom. Zapravo, nisu ni bili svesni koliko zvukova i mirisa propuštaju kada su im otvorene oči. Dina je klimala glavom. Rekla nam je da zahvalimo partnerima, pa da krenemo da tražimo svoje drvo. Partneri su nas pratili, ali nisu smeli da nas navode, samo da nam govore „da” ili „ne” dok pogađamo koje drvo je u pitanju. Pretpostavila sam da Peca Java nije bio previše ambiciozan, pa sam krenula ka najbližoj grupi drveća. Zagledala sam koje drvo ima smolu. Većina ih je imala. Zatim sam osetila miris urina i približila se jednom drvetu. Peca je rekao:
„Mesto zločina, he-he.”
Bila sam umorna pa mi Pecin nezreli humor nimalo nije prijao. Izgubila sam strpljenje i počela da pokazujem redom.
„Ne. Ne. Ne. Jok. Noup”, odgovarao je Peca nezainteresovano.
Na kraju sam prišla drvetu koje je bilo odmah pored upišanog bora. Klimnuo je glavom.
„Brate, mogao si da se odmakneš malo.”
Slegnuo je ramenima. Odlučila sam da ću ga provesti kroz najveće blato kad bude stavio povez. Međutim, došlo je vreme da se zamenimo, a Peca je rekao da neće da učestvuje. Pogledala sam Dinu i ona je rekla da nije ni obavezno. Više od pola parova je odustalo. Sačekali smo da ostali izgrle drveće, a zatim krenuli da se spuštamo. Kada smo stigli u hotel, većina ljudi se zaputila u bar. Ja sam otišla u sobu. Stajala sam dugo pod vrelom vodom u tuš-kabini, pa sam sela na krevet i krenula da pišem poruku terapeutkinji. Odustala sam na pola. Bilo mi je dosta svega, ali sam ponavljala sebi da lični razvoj nije lak.Popila sam ksalol i ubrzo zaspala.
***
Kada sam se probudila, shvatila sam gde sam i poželela da sam kod kuće. Osetila sam teskobu, istu kao pri polasku na timbilding, ali je sada bila pojačana. Nisam sišla na doručak, već sam provela u sobi celo jutro, pokušavajući da se oslobodim osećaja da će se nešto loše ubrzo desiti. Spakovala sam se, pa proverila dva puta da li sam ostavila nešto na ofingeru ili u kupatilu. Zatim sam proverila da li sam sve spakovala u kofer, a onda oprala zube opet. Potom sam listala kanale na televizoru ukrug, ne zaustavljajući se ni na jednom. Nisam obraćala pažnju na vreme, dok mi nije zazvonio telefon. Nataša javlja da igra počinje.
Sišla sam sa teskobom u grudima, ponavljajući u sebi da ću za dva sata već biti u autobusu, a predveče kod kuće. Podsećala sam se i da ovo nije osnovna škola. Nije bitno da li će me prozvati prvu ili poslednju. Čak mogu da odustanem, ako mi se ne bude svidelo. Imam 34 godine i resurse da se zaštitim. To sam naučila na terapiji. Shvatila sam da ubadam palac noktom kažiprsta tek kada sam napravila ranicu.
Svi su već bili na terenu. Očigledno sam propustila uvod jer su Dejan i Aleksa već počeli sa biranjem igrača. Dejan je nosio košarkaški dres sa brojem 7. Aleksa je imao naočare za sunce. Dina je stajala pored sa metalnom pištaljkom oko vrata. Pomislila sam kako je glupo igrati „Između dve vatre” sa toliko ljudi, ali sam se setila da smo juče grlili drveće.
Prozivali su igrače. Ljudi su prilazili i bacali koske jedni drugima. Neki su dobacivali suparničkoj ekipi. Nisam očekivala da budu ovako zagrejani za igru. Zaključila sam da tradicija, kakva god da je, ipak ima uticaja. Prikačiš etiketu sa natpisom „već pet godina” i ljudi dobiju želju da viču na drugi tim. Pitala sam se da li će i grljenje drveta postati tradicija. Možda ću za nekoliko godina radosno ići ka stablu, pričajući novozaposlenoj da je to popularna aktivnost u Sicilijumskoj dolini.
Ostalo je još nas desetak. Osećala sam se kao da jednom nogom stojim na školskom dvorištu, a drugom na hotelskom terenu, dok svi gledaju u nas i čekaju da vide ko će ostati poslednji. Videla sam Dinu kako šapuće nešto Aleksi. Okrenuo se i prozvao me. Prišla sam, shvatajući da on i dalje ne zna kako se zovem.
Kao što sam predvidela, bilo nas je previše na terenu. Dejan je bio među igračima svog tima, a Aleksa je stajao iza linije i gađao. Dina je sudila, a mi smo se sudarali i trčali napred-nazad. Nije delovalo kao da bilo koji tim ima neku strategiju. Dosta igrača se nije čak ni pomeralo, više su se okretali. Ja sam stajala sa strane. Nisam pokušavala da uhvatim loptu, a ni trčala previše. Nekoliko puta je lopta proletela blizu mene, a ja se izmakla u stranu. U prvih dvadeset minuta ispala je većina igrača iz oba tima. Uglavnom su gađali one koji su puno vikali i dobacivali šale. Ubrzo je Dina zapištala i objavila da pravimo pauzu za hidrataciju. Dejan se protivio, rekao je da im baš sad ide odlično, ali je insistirala.
Pogledala sam sve ljude koji su ispali i shvatila da nas je ostalo malo u igri. Uhvatila sam Natašin pogled i ona mi je pokazala palčeve. Vratili smo se na teren. Iz mog tima sam znala samo Pecu Javu. Nije se kretao brzo, ali je umeo da hvata loptu. U drugom timu je ostao Dejan i još nekoliko ljudi. Oni su imali boljeg strelca od Alekse. Nije gađala preterano jako, ali je bila precizna. Sad kad nas je ostalo manje, shvatila sam da svi prate šta se dešava. Uhvatila sam pogled strelkinje. Delovalo je kao da me vidi prvi put u životu. Bacila je loptu prema meni, pomerila sam se korak ulevo. Uhvatio ju je Dejan. Krenuo je da me gađa, ali se u momentu predomislio i bacio loptu prema Peci. Peca je uhvatio, a zatim uzvratio. Pogodio je nogu devojke iz suparničkog tima. Ona se nasmejala i prišla da mu baci kosku. Dina je zapištala i igra se nastavila.
Pored Dejana su ostala dva juniora. Bili su mlađi od nas i delovalo je kao da još uvek mogu da potrče. U našem timu je ostalo četvoro. Odjednom sam postala svesna da ljudi sa strane glasno navijaju. Kao liga seoskog fudbala, samo što niko nije vikao na sudiju. I dalje nisam privlačila pažnju na sebe i mirno sam se kretala napred-nazad. Peca je pogodio jednog od juniora. Dejan je pogodio ženu iz mog tima. Odmah joj se izvinio i prišao da je zagrli. Praktikantkinja iz mog tima je pogodila drugog juniora. Time je privukla pažnju, pa su je gađali narednih nekoliko puta. Na kraju ju je lopta pogodila u bok.
Primetila sam da niko ne gađa Dejana, pa sam zafrljačila loptu prema njemu čim sam dobila priliku. Svi su navijali glasno za njega jer je ostao sam na terenu. On je signalizirao publici da mu treba još podrške. Znoj mi je curio niz čelo, a majica mi je bila zalepljena za leđa. Zadihala sam se. Odlučila sam da se sledeći put ne izmaknem, neka Peca i Dejan reše partiju. Ljudi su aplaudirali dok je Dejan loptom gađao Pecu. Peca ju je uhvatio. A onda ju je spustio na zemlju.
„E, to je tô od mene, počela su leđa da me zezaju”, izjavio je.
Uhvatio se za leđa i prišao Dejanu. Rekao je „bravo, tebra” i polako odšetao sa terena. Dok je izlazio, delovao je kao da ga bole leđa, ali čim je stao na liniju, spustio je ruku sa krsta. Podigla sam loptu. Nataša je počela da navija uzvikujući moje ime. Neko je dobacio:
„Udri direktora!”
Nisam videla Dejanovo lice jer mi je sunce sijalo u oči. Uzela sam loptu i ugledala svoje šake. Osim burme i iskrzanog laka, izgledale su gotovo isto kao u osnovnoj školi. Nisam gađala Dejana, već sam prebacila loptu Aleksi. On ju je zafrljačio neprecizno. Lopta je preletela preko Dejana i dokotrljala se do mene. Sad je bio red na mene da gađam. To sam i uradila, ali traljavo, uhvatio ju je jednom rukom. Približio se, a ja sam se izmakla koliko sam mogla, do same ivice polja.
„Baš mi glupo da te gađam, ali…”, rekao je glasno, a zatim bacio loptu ka meni iz sve snage.
Videla sam kako leti i pomerila se, više iz želje da me ne udari, nego da ostanem u igri. Lopta je otišla nekoliko metara iza terena, a ja sam potrčala nazad ka sredini. Strelkinja je otišla po nju, a zatim se vratila i gađala me. Ovog puta je prošla pored mene za milimetar. Prozujala je i pored Dejana, pravo do Alekse. Dejan je počeo da trči ukrug. Rekao je Aleksi da ne bi mogao da ga pogodi čak i da stoji zavezan na terenu. Ljudi su se smejali, jer je bio u pravu. Promašio ga je za ceo metar, no lopta je ipak došla do mene. Pogledala sam u stranu i videla kako me svi posmatraju. Brzo sam je podigla, pronašla Dejana i pokušala da ga gađam u noge. Nisam bila precizna, ali nekako se našla kod Alekse. On ga je opet gađao, nespretno, slabo, kao da mu predaje loptu. Nisam to očekivala, i dok se Dejan zatrčavao ka liniji, stajala sam kao ukopana. Poletela je ka mom stomaku, nisam stigla da se odmaknem. Udarila me je, a zatim se odbila.
„ASISTENCIJAAAA!”, čula sam Dejana kako viče.
Klecnula sam od siline udarca i momenat pre nego što je dotakla zemlju, uhvatila loptu. Bila mi je u rukama, a ja na kolenima. Dejan se okretao okolo i pokazivao sedmicu na dresu. Nisam puno razmišljala kada sam se digla, napravila dva koraka i bacila je iz sve snage. Pogodila ga je između plećki, u broj 7. Zujanje u ušima. Bacila sam pogled ka publici. Nataša je prestala da aplaudira, Aleksa je stavio ruku na kuk, Dina je prinela pištaljku ustima, ali nije zviznula. Svi su čekali nešto.
„Alal ti vera, ‘esi ga spičila”, čula sam Pecu.
Dejan je spustio ruke. Okrenuo se prema meni i pogledao me namršteno, spreman da se žali. Ipak se prvo okrenuo ka Dini koja je samo podigla obrve. Promenio je izraz lica, osmehnuo se i rekao:
„Ja mislio gotovo, a ono…”
Čim je to izgovorio, svi su počeli da aplaudiraju i da mi prilaze. Nepoznati ljudi bacali su mi koske i tapšali po ramenu. Aleksa mi je čestitao. Dejan me je zagrlio, za nijansu prejako. Peca Java mi nije prišao. Ljudi su vikali moje ime, a zatim i ime kompanije. Dina je zapištala poslednji put i rekla da imamo pola sata da se istuširamo i pokupimo stvari.
Ukrcali smo se i počeo je spust. Ovog puta je Nataša sedela do prozora, a ja sam pričala sa kolegama. Vozač je pustio muziku, a mi smo se nadvikivali. Prvo smo pretresli sve detalje ovog meča, a zatim su mi prepričavali i svaki prethodni. Shvatila sam da je ovo prvi put da je Aleksin tim pobedio. Potražila sam ga pogledom. Sedeo je sa naočarima i slušalicama. Nije prošlo mnogo kada je Dejan zamolio da se utiša muzika, da bi moglo malo da se dremne. Dina je nešto rekla vozaču, a ovaj je skroz isključio radio. Svi smo seli nazad u sedišta i autobus je utonuo u tišinu. Pomislila sam kako ipak nisam bila u pravu u vezi sa timbildingom. Bilo je nečega u ovome. Terapeutkinja će biti zadovoljna.
„Nije vam loš ovaj timbilding”, okrenula sam se ka Nataši koja je gledala kroz prozor i rekla joj tiho. „Sad sam zvanično Klauder!”
Pogledala me je popreko, a zatim gotovo nečujno šapnula:
„Jesi morala baš u leđa da ga gađaš?”
Milja Šijakinjić, Od 9 do 5, Enklava, Beograd, 2026.