“Gospodine.. Gospodine, molim Vas.”
Maskiran u teget stjuarda, Grbavi je hodao između redova sedišta, spolja ljubazan, iznutra nepredvidiv, lukavo loveći poglede putnika, dok su ovi.., ček, ček, stani bre.. Pa ovo nije.. Ajde opet.. Opet, opet..
“Gospodine.. Gospodine, molim Vas.”
Maskiran u teget stjuarda, (oh Bože), Grbavi je hodao između redova sedišta, (Bože, pa to je..), spolja ljubazan, iznutra nepredvidiv, (pa to je Jakovljević), lukavo loveći poglede putnika, (pa to je Jakovljević, biologičar), dok su ovi, beli ko kreč, sedeli mirno i gledali ćutke, čas u naslone sedišta ispred sebe, čas dole, niže, u džepove sedišta.
Bože, pa to je Jakovljević. Avion nije otet. To je.. To je.. Šta je to?.. Ko kevće bre opet?..
Mokar i žut, gospodin u 10F je virkao preko ramena u sedište iza sebe, jer je gospodin u sedištu iza njega, ispisujući ispod stola sitnim slovima belu ceduljicu, kevtao pod zategnutim sigurnosnim pojasem ko lovački ker. Gospođa koja je sedela pored gospodina koji je kevtao i u čije je puškice virkao ovaj iz 10F strpljivo je pokušavala da održi dostojanstvo jedanaestog reda. “Gospodine.. Gospodine, molim Vas.”
Zaklanjajući jedna drugoj šakama oči i usta, dve su se tinejdžerke, 12A i 12B, uvukle bile jedna drugoj pod pazuh i Grbavi je (pa to je stvarno Jakovljević) to bio primetio, ali je, opominjući dvojicu homoseksualaca iz trinaestog reda da podignu stolove, već bio prošao ka četrnaestom, pitajući sumnjičavo devojku iz 14B “čiji je ovo ranac”, pa ga je, ne čekajući odgovor, stavio gore u pretenac. U zadnji čas, tinejdžerka iz 12A (Bože, pa to je Nađa) zacvile pod prstima koje joj je ova druga (ko bi ova druga) i dalje stezala preko usta, te se Grbavi ritnu i okrete, neumoljiv i nemilosrdan.
“Ti i ti..”
(Znao sam!)
“Izađi..”
“Nastavniče..”
“Izlazi..”
“Nastavniče, boli me vrat..”
“Prvo pitanje..”
“Nastavniče?”
“Ćelijske organele. Drugo pitanje – paramecijum. Ne, stani.. Fotosinteza.”
“Nastavniče?”
“I treće.. Treće, treće – pantljičara. A ti – pankreas, kotiledoni i hidra. Kreni.”
“Ali nastavniče..”
“Šta je bre, ne dadete mi da živim!”
“Nastavniče, Nađu boli vrat.”
“Ajde advokat izađi i ti. Volvoks, vodozemci, hlorofil. Kredu u šake, kreni.”
Iz prednjih redova zavonja na kiselu mešavinu dečjih jasala i školskog toaleta, verovatno zbog toga što se nekoliko najosetljivijih putnika od strepnje i straha već bilo usralo u sedište.
“Pa organele su vidljive isključivo mikroskopski.”
“Dobro, i?”
“Nalazimo ih kod eukariotskih ćelija viših organizama, iako su nedavno izneti dokazi o njihovu prisustvu i kod prokariota.”
“Dobro, nabroj..”
“Pa u tipičnoj životinjskoj ćeliji nalazimo – jedro, jedarce, ribozom, vezikulu.., ribozom, vezikulu..”
“Goldžijev aparat..”
“Goldžijev aparat, endoplazmatični retikulum, citoskelet, mitohondrije, citosolu, lizozom.., lizozom i.., i..
(I centriol.)
“I centriol.”
“Tišina bre!”
“Nastavniče, nema više mesta na tabli.”
“Kako nema? Ko je dežurni?”
“Ja sam.”
“Stojanoviću, sunđer je suv ko barut. A tabla ko štala. Donesi vode i zaperi ovaj brlog.”
“Eukariote su strukturno najsloženiji tip ćelija i organizovane su u manje odeljke zatvorene lipidnim membranama koje su slične ćelijskoj membrani. Veće organele, na primer jedro, ili mitohondrije se raspoznaju već pod svetlosnim mikroskopom, pa tako spadaju među prva otkrića nakon izuma mikroskopa.”
“A prokariote?”
“A prokariote.. Pa rekla sam..”
“N-n-n-nastavniče..”
“Šta je sad? Šta je bilo? Stojanoviću? Šta mu je?”
“Pa on je albino, nastavniče, nema pigment u koži.”
“Ma znam to, bre, nego šta mu je?”
“N-n-n-nastavniče, j-j-jaa..”
“Šta je bilo, govori?!”
“U m-m-muškom t-t-toaletu..”
“Pa ti si potpuno mokar pacove beli.”
“U m-m-muškom t-t-toaletu j-j-je..”
“Šta je u muškom toaletu? Je l’ on uvek ovako muca?.. Jankoviću, idi proveri muški toalet. A ti lezi ovde. Ne na pod, pobogu dete. Ovde.. Nađa nastavi.”
“Prokariote ne pokazuju eukariotski stupanj složenosti, pa se ranije smatralo da imaju jako oskudnu unutrašnju organizaciju.”
“A hordati?”
“Pa kod hordata su strukture zatvorene.”
“A zašto su zatvorene?”
“Pa kod hordata su strukture zatvorene zato što je njihova membrana..”
“Nastavniče, u lavabou u muškom ovoliko govno.”
“Molim?”
“Ovako.. Možda i veće. Pet, šest santimetara u prečniku, sigurno.”
“Jankoviću..”
“Ko vekna leba, nastavniče, crkve mi. A Stojanovića je strah govana u javnom prostoru, to svi znaju. Kad god se neko iskenja u školskom, on krene da muca. A onda počne i da štuca.”
“Šta pričaš bre magarče jedan?! Šta pričaš?! Teraj se po čistačicu i da si se nacrtao nazad za..”
“Hik..”
“Jesam reko..”
”Je l ti bolje, Stojanoviću?”
“M-m-alo mi je bolje. Hik..”
“E moj Stojanoviću.. Pa šta ti smeta, sine?! Ne smeš da se plašiš govneta, Stojanoviću, pa neće te pojesti, pobogu čoveče. To je sve ljudski. Samo ne znam otkud u lavabou. Nađa nastavi. A ti se gubi po čistačicu.”
“Hik.”
“I da si se nacrtao nazad za pet minuta!”
“Hik.”
“Naziv “organela” je nastao po telesnim organima, a prvi koji je upotrebio ovaj termin bio je nemački zoolog Karl Avgust Mobijus.”
“Hik.”
Udahnuh duboko i zaklopih oči. Pa to je stvarno Jakovljević.. Avion nije otet. To je stvarno.., al stani bre.. Šta će.., šta će Jakovljević u avionu.. Šta će..
“Čime se baviš?”
Otvorim oči.
Stajao je tu, preda mnom, neumoljiv, nemilosrdan. Uz to, nije gledao u mene, nego negde pored, pedalj-dva od mog desnog ramena. Pogledam desno i vidim u sedištu pored sebe neku riđokosu pizdu, ujednačenu mešavinu princa Harija i mačka u čizmama, sa ray-ban naočarima za vid i štucovanim brkovima, koji je na sve to još i štucao. Grbavi ga je gledao, kao da ni sam ne veruje onome što vidi. Premestio je težište sa leve na desnu i ispod sakoa mu sevnu niklovani magnum. Ja bih mačka u čizmama na mestu bio ubio, ako ništa zbog tih brkova i tih naočara, ali ga.. Čekaj!.. Čekaj, bre, pa ovaj ima pištolj.. Ovo nije Jakovljević, ljudi!.. Avion je.. Avion je ipak otet.. Ljudi, avion je otet..
“Momak?”
Riđi se izbeči u Grbavog, pokušavajući da priguši štucanje. Nabih glavu što sam niže mogao.
“Čuješ šta te pitam? Čime se baviš?”
“Ja sam pesnik.”
U sekundi mi proradi čir. Umalo ne povratih sebi na cipele.
“Mislim, pišem pesme..”
Grbavi se uhvati za koren nosa i uzdahnu.
“Pišem i eseje, ali..”
“Ćuti majku ti jebem, sve će nas pobiti”, ciknuh u sebi i umalo što ne skočih preko sedišta da mu stavim ruku na usta. Grbavi nije imao vremena za gubljenje.
“A ti?”
“Ja?..”
“Ti. Čime se baviš?”
“I on piše”, čujem levo od sebe poznat glas. Okrenem se i ugledam u sedištu s leve strane mamu. “Piše, piše.”
“Ja sam.. Ja sam tehničar numeričkih mašina.”
“Šta bre?”
Mačak u čizmama pritisnu obe šake preko usta i zašišta pod njima ko gaziran.
“Kakvih bre američkih mašina, šta je bre ovo danas?”
“Tehničar numeričkih mašina.”
“Pa šta ti je to jebote?”
Bio je očajan.
“Nije te čovek pitao u koju si išao školu, nego čime se baviš.”
“Mama, zaveži.”
“Dobro, je l’ znaš da popraviš laptop?”
“Znam.”
“Ma gde zna, priča gluposti.”
“Mislim, znao bih.”
“Ne zna sijalicu da zameni.”
“Mama, zaveži!”
“Znači znaš?”
“Mislim, zavisi šta je, ali verujem da bi trebalo da mogu da znam.”
“Čoveče, je l umeš ti normalno da govoriš! Pričaj bre ko čovek, driblaš me ovde od kad si otvorio usta, sav se oznoji’!.. Lepo te pitam je l znaš da popraviš laptop, il ne znaš?!
“Znam.”
“Pa zna”, ne izdrža ni Riđi. “Reko je da zna.”
“Izađi..”
Mama je zaustila još nešto da kaže, ali sam je tako krvnički uštinuo za podlakticu da je samo tupo ciknula, uhvatila se za ruku i ustala da prođem. Riđi me je pogledao toplo i jebežljivo, kao da će nam, ako Grbavom popravim laptop, odmah svima podeliti petice i slobodno pustiti kućama. Mama je duvala u podlakticu za koju sam je uštinuo.
“I on isto piše, ne znam šta se tu izmotava.”
Krenuo sam za Grbavim između redova sedišta. Jedva sam se držao na nogama.
“Slatkovodna hidra ima cevasto telo sa prilepkom za podlogu koji se zove bazni disk.”
“Gospodine.. Gospodine, molim Vas..”
“Nastavniče?”
“Telo hidre dostiže i do 10 milimetara.”
“Cabin crew, prepare for take off.”
“Čekaj tu, da nisi mrdnuo.”
“Ovde?”
“Ovde, da! I prestani da govoriš! Usta bre ne zatvaraš.”
“Ali..”
“Nema “ali”! Nema “ali”!”
– Ali gospodine pukovniče, narednik Barus je poginuo.
– Pa šta?
– Poginuo je dok je išao po kola hleba, gospodine pukovniče.
– Pa šta?
Starica u 3A me je bledo gledala, pa kad je videla da vidim da me gleda, nastavi da čita starcu pored sebe kome su obe noge bile zamotane u gazu do iznad kolena.
– Ali Narednik Barus je poginuo, gospodine pukovniče.
– Pa šta?
– Poginuo je dok je išao po kola hleba na putu za Etrap, gospodine pukovniče.
– Pa šta?!
– Pa raznela ga granata, gospodine pukovniče.
– Pa šta, bogamu?!
– Pa to..
– To je sve?
– Da, gospodine pukovniče.
– A hleb?
Jedva je stigao da kaže: ”A hleb?” I to je bilo sve. Posle toga vatra i buka uz to.
“Izvinite, je l zauzeto?”
“Ne bih znao, stvarno.”
“Pa šta stojite onda tu?”
“Rečeno mi je da sačekam ovde.”
“I baš tu?”
“Tu, da.. A i osoblje sanira toalet, neko je u lavabou ostavio..”
“Molim?”
“Pa.. Izmet.. Veliki izmet. U lavabou.. Ovako..”
“Gospode Bože..
Ali buka kakvu čovek nikada ne bi mogao ni da zamisli..
“Poštovani putnici, za nekoliko minuta polećemo, te vas molimo da se vratite na svoja sedišta i vežete sigurnosne pojaseve. Hvala.”
“Šta je bilo?”
“Ništa, ništa, čitaj..”
“Je l te boli?”
“Čitaj bre..”
A pukovnik, eto njemu nisam želeo zlo. Prvo ga nisam video zato što je bio odbačen na nasip, eksplozija ga je oborila na bok i odbacila u naručje glasniku s kojim je..
“Uh, daj kesu!”
“Stani..”
“Uh, pokida me.”
“Leva il desna?”
“Ne znam, daj kesu..”
“Okreni se ovamo.”
“Poštovani putnici, molimo vas da se sednete na svoja mesta i vežete pojas.”
“Kad si popio dramamin?”
“Ne znam.”
“Drži..”
“Uh..”
“Dear passengers, please return to your seats and fasten your seatbelts.”
“Evo već je prošlo, ajde čitaj dalje, molim te..”
“Jesi siguran?”
“Čitaj bre..”
Jedva je stigao da kaže..
“Ne to, posle..”
Zagrlili su se sad, zauvek, samo u konjanika nije bilo glave, ostala je rupa iznad vrata, puna krvi, koja je krčkala i mućkala kao slatko u šerpi.
Grbavi naglo otvori vrata kok-pita, te me odmeri od glave do pete.
“Gospodine, vratite se, molim Vas, na svoje mesto”, i produži mimo mene između sedišta.
Pukovniku je bio otvoren trbuh, lice iskeženo..
“Grbavi?”
Da se sklonio čim su zazviždala prva zrna, to mu se ne bi desilo. Granate su se još rasprskavale levo i desno od scene..
“Grbavi?!”
Stjuardesa izađe iz toaleta.
“Ne možete u toalet, gospodine, polećemo. Vratite se u sedište i vežite pojas.”
Napustio sam mesto događaja, jer nisam tvrdoglav, i te kako srećan što imam lep povod da zbrišem..
“Alo Grbavi?!”
“Gospodine..”
Nikog više nije bilo na kraju puta..
“Koga bre ti zajebavaš.. Grbavi?..”
“Molim Vas, gospodine, zašto ga vređate?”
“Nastavniče?”
“Vratite se u sedište, polećemo.”
“Gospodine.. Gospodine, molim Vas..”
Nemci su otišli.
“Dođi sine.”
“Grbavi!”
Naučio sam da se ubuduće tuda treba kretati samo od stabla do stabla.
“Grbavi!”
“Nervni sistem hidre jednostavniji je od nervnog sistem sisara.”
“Grbavi!”
“Gospodine, molim Vas.”
“Nastavniče!”
“Sine..”
“Grbavi!”
“Sine stani..”
“Gospođo, molim Vas, recite mu da sedne..”
“Zaustavite da siđemo..”
“Gospodine, molim Vas.”
“Grbavi!”
“Sine!”
“Gospođo!”
“Grbavi!”
“Sine!”
“Gospodine!”
“Grbavi!”
“Gospodine.. Gospodine, molim Vas.”
*
Sa aviona smo sišli bez jakni i prtljaga. Dok su me mama i redar vukli ispod miške niz aerodromski hodnik, putnici koji su čekali na ukrcavanje su buljili u nas. Redar je skinuo fluorescentni prsluk i duks, mama vuneni džemper i šal. Uskoro su i jedno, i drugo bili baldisani i mokri, pa pošto se osoblje aerodroma koje je trebalo da dotera invalidska kolica i pojačanje nije odazivalo na pozive redara, prisloniše me jedva nekako na kolica za prtljag. Mama je pridržavala, redar je gurao. Jedan od putnika je zviznuo i upro prstom negde iza nas. Za nama se vukao moj bordo pleteni šal.
*
U aerodromskoj ambulanti su me sa kolica kipovali direkt na krevet. Nisam mogao da dišem. Stetoskop je bio hladan, a dušek je mirisao na jod. Pod plećkom mi je vibriralo, uporno i u krug, kao da sam legao na mikser. Disao sam sporo i plitko, u ritmu miksera, i galop misli krenu u jurnjavu, s kraja na kraj glave, od uha do uha – poslednja rata osiguranja, karijes na dvojci, karijes na četvorci, neplaćena kazna za parking, karijes na petici, naslov za novu knjigu, burek s mesom dok mi Jašareva žena pakuje jogurt i krempitu, Gordanin izraz lica dok je u magacinu niz vrat ljube upravnik i pripravnik, aneks ugovora sa prevodiocima na nemački i poljski, uvodni solo za Lambadu, pokušaj da se setim kako se prezivala Dragana iz osnovne, ćelijske organele, hidra, mamin išijas, tatina sahrana.
Šampanjac se napokon zapenuša uz plastični zid šprica i ovalni ga palac sjuri niz iglu u rečno korito vene, aerodromski lekar otpusti uže, propeh se grudima sa kreveta k’o Bela griva, pa sam, samo što smo bili sleteli, opet bio poleteo. Zacvrkutaše ptice, sunce se osmehnu kroz sveže uglančano prozorsko staklo, priroda je obukla svoju belu venčanicu, a dežurnom lekaru koji mi je kad smo ulazili u ordinaciju izgledao kao lopata za sneg se zaliza kosa, uviše trepavice, zategnu majica i iscrtaše mišići.
“Doktore moj..”
“U redu je, dečko.”
“Nikad nije leteo..”
“Verovatno zato.”
“U redu je, mili..”
“Potpišite ovde.”
“Doktore..”
“Je l mogu olovku samo?”
“Evo izvolite.. Reci Božo..”
“Ja odoh onda, doktore..”
“Ok, hvala, Božo..”
“Mama..”
“Tu sam.”
“Hoću li ikada više imati devojku?”
“Naravno da hoćeš, mili..”
“Jedan primerak je za Vas..”
“A Božo, mama?”
“Ko?”
“Ko je Božo?”
“Ne znam, sine, spavaj..”
“Ovaj dečko što nam je pomogao..”
“Otišao je sada, pokušaj malo da odspavaš.”
“Dobar je Božo..”
“Jeste, mili, dobar je. Spavaj sada. Sve je u redu. Sve je u najboljem redu.”
*
Predsednik žirija izvadi naočari iz futrole i pogleda neodređeno u dno sale, stavljajući do znanja da je spreman da govori. Publika se nervozno uskomeša, te jedva jednom zaćuta. Predsednik ostade miran još nekoliko sekundi, čekajući da se mir u potpunosti utanači i slegne.
Čovek pravu prirodu svoju, osim na samrti, pokazuje još jedino u tri životne situacije – za volanom u gradskom špicu, posle četvrtog piva ispred seoske prodavnice i kao član nekog književnog žirija. U posrednom društvenom delovanju, na malom uzorku moći, gde bilo ko od učesnika može bilo šta da kaže i gde niko od učesnika ništa ne može da izgubi.
Odmah se videlo da je u pitanju čovek od integriteta, oličenje koncepta nepovredivog ljudskog dostojanstva koje vešto barata i sobom, i situacijom, ali i složenim logičkim procedurama. Mrštio se, najpre markantno, kao da je ranjen u dvoboju, a onda sve supltilnije, kao ranjen je, al’ krije, saopštavajući dubokim glasom dugačke, melodične fraze o “nepotkupljivosti književnog genija” koji se, svojom “agilnom apartnošću”, već “vekovima drži na puškomet od svakog oblika politikanstva”, ali, što je više govorio, to je sve više postajalo jasno da harizmatična ležernost iskusnog erudite ne uspeva da prikrije sasvim iskrenu i baš zbog toga sasvim neprikrivenu kurcobolju za roman o kojem je govorio, te smandrljavši na brzaka i nekoliko glavnih tačaka razrade, zaključi nešto uopšteno i univerzalno, o dostojanstvu književnosti i odgovornosti pisca, i obrnuto, ali ovoga puta nešto vatrenije, kao da i slušaoce to o čemu je govorio isto tako zanima.
Publika udari u aplauz, predsednik vrati naočari u futrolu, k’o da vraća pištolj u korice, a reč uze potpresednica žirija koja za svaki slučaj odmah pomenu i Ničea, dodavši u okviru svoje stručne ekspertize još i to da je pobednički roman veoma dobar, da je zanimljiv i uzbudljiv, uz to i prepun humora i da, bez obzira što ratna tematika jeste pomalo neuobičajena i zapostavljena u savremenoj srpskoj prozi, na uverljiv način oslikava razornu snagu rata i stvaralačku moć jezika, te da ga toplo na čitanje preporučuje svim čitaocima.
Publika opet udari u aplauz, znak da bi i dobitnik sada trebalo da izađe i da primi nagradu i mada sam planirao da se tek samo kratko zahvalim i smesta uhvatim maglu, uvukoše me, međutim, u makaze tašte, proceduralne ozbiljnosti, sevnu, uz to, i nekoliko novinarskih bliceva, te i ja mučenik, i mimo volje, krenuh da laprdam o dostojanstvu književnosti, o značaju književne nagrade, nasušne potrebe da se piše i o tome kako je danas potrebno pisati vlastitom krvlju. Eto, ja sam, na primer, ovaj svoj roman pisao skoro četiri i po godine, što je bila masna laž, jer sam, vođen logikom da se žena porodi za devet, smandrljo roman za nepunih šest meseci, jer me je, uz to, još i izdavač bio napeo da knjiga izađe pre sajma, pa je čak i predsedniku žirija bilo pomalo neprijatno, te me ljubazno zamoli da sada pročitam jedan odlomak.
Osećajući da sam odvalio glupost u koji niko, pa ni predsednik žirija, nije bio poverovao, ja se sad već potpuno pogubljen, zahvalih još jednom i porodici, i žiriju, i izdavačima, te otvori knjigu nasumice i, mada sam planirao da pročitam nešto sasvim drugo, krenuh da čitam s vrha stranice koja mi se nasumično bila otvorila, napravivši već u prvoj rečenici nekoliko grešaka u čitanju, jer u tom delu teksta nije bila urađena ni najelementarnija lektura.
“I dok je grmljavina parala nebu.., parala nebo, kiša šrapnela je drobila poslednje ostatke u kojoj sam odrastao.., poslednje ostatke zemlje u kojoj sam odrastao i istovremeno zaboravljao svoje odrastanje, zemlje u kojoj sam po prvi put pogledao majci u oči i u kojoj sam naučio svoja prva slova, ona kojima još i danas.., ona ista kojima još i danas po sećanju pokušavam da pišem, vojnik pored mene, koji je govorio istim tim zaboravljenim jezikom, objašnjavao je vojniku pored njega razliku između gradskih i seoskih momaka: “Građanska je kita, druže, mlohava. Opterećena građanskim brigama i cenom benzina, ona može, ali i ne mora, ona ne histeriše i ne šizi, i nikad ni za čim ne bi potrčala. A seljačka je, brate, k’o kobilje kopito. Odlučna i orna, oštra kao vile, odremala u senu, napojena rakijom, razgaljena moravcem i užičkim, ona upire i skače, obaljuje i podvriskuje, ona prkosi. S njom se može o ledinu i u tminu, u planinu, i u strinu, jer ona je večni čuvar drevnog ognjišta svojih herojskih predaka. Nego, reci mi, veruješ li ti u Boga?, upitao ga je misteriozno. “Ne znam za Boga, ali vidim da se ljudi već neko vreme ponašaju kao deca čiji su roditelji otišli na vikend u selo, pa im javili da će ipak da ostanu još neki dan”, odgovori ovaj drugi ozbiljno i baci cigaretu iz rova, nakon čega su se istog trenutka začuli prigušeni hici snajpera sa suprotne obale reke.”
*
“Gde smo?”
“Kako se osećaš?”
“Dobro sam, gde smo?”
“U ambulanti i dalje..”
“Na aerodromu?”
“Da, što?”
“‘Ništa, ajmo kući.”
“Odspavaj još malo..”
“Ma jok, ajmo..”
“Sigurno?”
“Ma da..”
“Jesi lepo odspavao?”
“Gde je doktor?”
“Izađe na pauzu.”
“Šta mi je dao?”
“Sedativ neki.. Kako se osećaš?”
“Dobro, dobro.. ‘Ajmo..”
“Moramo prvo po jakne i prtljag.”
“Pa što ne ode dok sam spavao.”
“Pa i ja malo odspavala.”
“E jebi ga..”
“Nemoj da psuješ. I stavi šal.”
