Ovo se desilo pre nego što su se suvopalanačke grupe pešaka udružile u ogromne sutonske horde šetača, spopadajući puteve predgrađa ove varoši.
Desetkovan narod je bivao sve dokoniji i na selu, tehnologijom, neisplativošću i klimatskim promenama oslobođen agrara. Zarađivalo se u toj šačici preostalih fabrika i po kojem zanatu muzejske retkosti. Ostale su zbrinjavali socijalnim davanjima, bonovima za hranu. Kilometrima duž glavnog seoskog puta, te asfaltne kičme koja je spajala sela Kraguj i Zubiše, ležale su zaparložene njive, urasle u livadske trave, pavit, kupinu i bagrem koji je izbijao iz zemlje kao kosti zaboravljenog diva. Tek po koje domaćinstvo se zanosilo sejati pšenicu, ječam, kukuruz, mahom one tvrdoglave porodice što su radije davale znoj na njivi od pametovanja na kauču pred ekranima TV podkasta, dekadentnih rijalitija ili sportskih utakmica.
Okupljali smo se spontano, kao da nas je pozivao neki nečujni signal sa frekvencije koju samo očajni čuju. Najmasovnije smo šetali od sredine jeseni do kraja proleća, u ono doba kada sivilo postane jedina boja na paleti neba. Letnje žege nas gonile u kuće, u mrak iza navučenih zavesa, a u kasni suton izlazili bismo, kada vrelina zamre, a zemlja počne da ispušta miris spržene prašine.
Već u oktobru, male čete pešaka iz mahala Kraguja i Zubišta kretale bi nizbrdo ka Suvoj Palanci ili uzbrdo, tamo gde drum počinje da se krivi ka podnožju jezivih Lomova. Isključivo smo se držali glavnog druma, tog ispucalog asfalta koji je nekada obećavao progres. Nismo zalazili u sporedne, blatnjave puteljke niti na urasle kozje staze. Koze su ovde postale zoološki eksponat, iako je pre samo pola veka na jednog Kragujca dolazilo četiri i po koza u proseku – sada je bilo više duhova nego stoke.
Šetali bismo onako kako bismo ustali sa ručka: u kućnim, zgužvanim, musavim trenerkama koje su mirisale na zapršku i deterdžent, u kaljačama koje su nosile blato iz tri različite decenije, ogrnuti dotrajalim jaknama čiji su rajsferšlusi odavno pokvareni. Bili smo vojska suvišnih: penzioneri, ljudi koje je sistem ispljunuo pred penziju, udovci i usedelice, dokoni samci kojima je kretanje bilo jedini dokaz da još uvek nisu postali deo nameštaja.
U početku šetnje behu solo, taj spontani pojedinac je kao magnet vremenom izmamljivao druge šetače, obično zaplašen kardiologom da svoju uležanost mora lečiti kretanjem. Omladina i deca nisu šetala – bili su zaslepljeni hipernetom, motociklima, budženjem automobila i svojih avatara u igricama.
Ja sam bio jedan od inicijalnih šetača, u početku sam, bar na mojoj deonici. Bio sam matori neženja, živeo sam sa sestrom i zetom i moj jedini posao kod kuće bio je da iscepam drva za šporet, te nahranim skromnu živinu. Da, još nismo koristili vešto skrivane Tesline sprave što zabodeš u zemlju pa ti kuća zasvetli i zagreje; tek se svet oslobađao monopola bogatih. Kombinat u kome sam četrdeset sedam godina radio kao ložač me je „razmazio“, te u penziji bukvalno nisam imao šta da radim kod kuće, kao ni godinama pre penzije, izuzev spremanja drva u šumi za ogrev.
Moji jedini, celoživotni hobiji bili su praćenje naučnih i dokumentarnih TV kanala, kao i pravljenje diorama iz Drugog svetskog rata; čak sam imao i kao mlad solidnu izložbu u suvopalanačkoj galeriji biblioteke, ali sam vremenom, pre nekih desetak godina, dostigao klimaks tog hobija, te bih sporadično uradio svega jedva jednu dioramu godišnje. Najviše sam voleo Gunnerside: norveški zimski pejzaž, raznesena fabrika za tešku vodu usađena u stenu, nekoliko oštećenih pancer-trojki tenkova, pobijene Švabe, raštrkane komandose i mestimično otopljen sneg na mestu gde je virila realistična zelena trava i mahovina. Posetioci izložbe su, međutim, najviše bili impresionirani mojom ultrarealističnom dioramom u kojoj nacistički tenk Sturmtiger pada sa preslabog drvenog mostića u provaliju, prethodno uništivši nekoliko sovjetskih lakih i srednjih tenkova, kao i scenom uleta ogromnog, oštećenog nemačkog bombardera u normandijsku krčmu tokom Bitke za Britaniju.
Posmatrao bih te prizore satima, kreirajući ih mesecima do detalja.
Sve je bilo nepomično, mrtvo.
Sve je bilo tačno.
Nisam počeo da šetam zbog preporuke kardiologa, već zbog dokolice. Starost svima postaje teška. Ako bih se duže zadržao u kući, sestra i zet bi počinjali svađu sa mnom. Jednom sam pozvao i sestru i zeta u šetnju i — gle čuda — kada bismo se vratili kući i seli za sto, večerajući preukusnu sestrinu večeru, niko nije imao potrebu da se svađa. TV emisije su tvrdile da je to dopamin ušao u sve nas i kao nagrada nas je čekala večera, mahom nepotrebna. Televizijsko i internet obrazovanje je desetostruko prednjačilo nad mojim formalnim, školskim. Televizija mi je davala ekstrakt znanja koji sam intelektom brzo hvatao, u školi sam kao mlad morao da listam stranice i stranice dok dođem do te srži. Bio sam pismeniji od nekog koji je okačio diplomu na ekser i krenuo da decenijama mastiljari isti posao. Iz kancelarije u čamovinu.
Beše raznih profila šetača: alfa-šetača predvodnika, pasivnih hodača, oponašalaca trenda šetanja, zgubidana što bi samo da nađu priliku i izlete iz kuće makar i hodali bespućima, brojača utrošenih kalorija koracima. Bilo je brzih i sporijih šetača. Ako bi se takvi opozitni pojedinci spojili u spontanoj pešačkoj četi, brzina šetnje bila bi kompromis između njih.
Vremenom smo prestali da brojimo šetače. Brojevi su se ponašali nepouzdano. Nekada bismo iz Kraguja krenuli u četi od dvadeset ljudi, a do Zubišta bismo stizali sa dvadeset i tri. Niko nije znao ko su ta tri viška, niti kada su nam se pridružili. Ljudi su ih pozdravljali, klimali glavom, kao da su tu oduvek. Samo bi poneko, pri povratku kući, pokušavao da se seti njihovih imena i ne bi uspeo. A imali smo ih u memoriji, bili su nekako poznati na čudan način.
Primećivali smo i druge sitnice. Neki šetači nikada nisu treptali. Njihove zenice bile su mirne, nepomične, kao da posmatraju nešto iza nas, a ne ispred sebe. Jedan čovek govorio je uvek sa sekundama zakašnjenja, kao da mu reči prvo prolaze kroz neku drugu, nepoznatu prostoriju, pa tek onda izlaze na svetlo.
Počeli smo da opažamo sitne nepravilnosti u hodu pojedinih ljudi. Neki su, činilo se, pomerali noge u blagom zakašnjenju, kao da prvo odluče da koračaju, pa tek onda poslušaju sopstvenu odluku. Jedan čovek iz Zubišta, za koga smo svi tvrdili da ga poznajemo mi Kragujci, hodao je ujednačeno, ali u suprotnom ritmu od kolone — kao da se, neprimetno, kreće unazad kroz vreme, dok mu je telo išlo napred.
U početku smo mislili da umišljamo. U ovim krajevima ljudi su odavno naučili da ne veruju svojim očima. Lomovi su čudna planina, poput organizma koji sanja. A možda smo svi mi bili proizvod njenih uvrnutih snova. Hemijski sastav tih špicastih stenovitih vrhova je bio nejasan, viđan u svetskim raritetnim meteorima, pomešan lokalnim humusom u kome se generacije života zatrpavale i iz koga su izranjali novi životi, nahranjeni istim. Lomove sam zamišljao kao ogroman geološki mozak koji sanja.
Put između Kraguja i Zubišta počeo je da se menja. Krivina kod starog bagrema svakog meseca bila je malo dalje. Jednog jutra, posle jake kiše, pojavila se kamena česma za koju niko nije znao da postoji. Voda iz nje bila je hladna i teška, sa ukusom zemlje. Neki se setiše predratne česme koju su okupatori sravnili artiljerijom. Hodali smo fizički po asfaltu, osećali smo fiziku otpora i kontakta sa tlom, ali u mozgu je bilo neko metafizičko doživljavanje šetnje. Da li mozak toliko proradi od tolike prokrvljenosti šetnjom? Od napumpanosti planinskim kiseonikom? Ili je nešto drugo?
Ponekad bismo, dok hodamo, osetili da neko pored nas nema težinu. Rame bi mu dodirnulo naše, ali bez topline, bez otpora. Jedan starac iz Kraguja nikada se nije znojio, čak ni u letnjim večerima kada su nam se leđa lepila za košulje. Njegova koža je uvek bila suva, zategnuta, kao koža na starim bubnjevima. Kada bi neko pokušao da se našali na njegov račun, on bi se nasmešio, ali mu se grudni koš nije pomerao. Disanje mu je bilo suviše tiho da bi se moglo čuti. Ja se tog čoveka ne sećam da sam ga ikada video za svoga života. Video sam mu negde portret. Ali gde?
Negde u to vreme, pre nego što su se stvari sasvim ogolile, počeo je da nas prati neki neobičan pritisak u vazduhu. Primećivali bismo da nam se senke na asfaltu, pod onim retkim, treperavim, mahalskim svetiljkama, ponekad ne poklapaju sa korakom; kao da bi nečija senka zakasnila za sekund ili bi se pružila iz jarka gde nikoga nema. Vazduh bi odjednom postao težak i hladan, ne na zimski način, već nekako memljiv, kao da smo ušli u podrum koji nije provetravan decenijama, kao da otvorite jamu u kojoj je mrtav vazduh stajao godinama nepomešan sa živim, cirkulišućim. Živi šetači bi utihnuli, instinktivno zbijajući redove, dok bi psi iz udaljenih mahala počinjali da zavijaju na način koji nije imao veze sa mesečinom.
Vremenom, masa je rasla. Šetnja je postala jedina preostala društvena, mobilna institucija u ovim opustelim krajevima — u to me uveravala avetna ruševina Doma kulture što se napuklim zidovima i praznim dupljama okana cerila poput propalog vampira svaki put kada bih prošao kraj nje.
Kako su noći bivale duže, a magla sa Lomova gušća, naša spontana četa počela je da dobija nove, neobične saputnike. Isprva smo mislili da su to samo senke od obližnjeg bagremara, ali su u kasnim satima ljudi počeli da primećuju lica koja ne pripadaju našim selima. Ličili su oni na svoje pojedine potomke, savremenike, šetače u grupi, ali ne, to su bila lica kojih nema u ovom vremenu. Iz jarkova pored puta, tamo gde su decenijama ranije ginuli pijani traktoristi, neoprezni pešaci ili žrtve davnih zaseda, počeli su da nam se “pridružuju” oni što su kraj tog druma sahranjeni ili zaboravljeni. Bili su to prozirni hodači, poluleševi u izbledelim uniformama i senke onih koje je „mrak pojeo“. Nisu nas napadali, niti su nam se obraćali. Jednostavno su šetali sa nama, sinhronizovano, kao da i njih ista ona dokolica i nemir gone iz hladne zemlje na stari asfalt. Bili su s pravom naši saputnici, budući da smo višesatnim bazanjima po drumu prepričavali njihove živote. Oživeli smo ih.
Jednom sam, hodajući na začelju kolone, primetio da koraci ispred mene ne ostavljaju uvek trag u prašini. Kada sam podigao pogled, video sam poznata leđa — starca iz susednih Zubišta koji je, po pričama, umro prethodne jeseni.
Baba Mileva je prva primetila devojčicu u beloj haljini koja je stradala pod kamionom šezdesetih. Devojčica bi se stvorila pored nje i cupkala, držeći nejasno obličje lutke. Niko nije bežao. Bili smo previše umorni od života da bismo se plašili smrti.
Inspirisan ovim jezivim skladom, ponovo sam osetio nalet kreativnosti. Počeo sam da pravim dioramu koja se nije odnosila na rat. Poslednju dioramu u životu. Jedne noći napravio sam maketu seoskog puta, ali ne onakvog kakav je bio, već kakav je tek trebalo da postane. Na njoj je stajao i čovek sa mojim hodom, ali bez lica. Imenovah celokupnu scenu kao “Spontano udruženje šetača”.
Nekoliko dana kasnije, u šetnji sam ugledao tog istog čoveka.
S vremenom sam shvatio da džinovska diorama više ne prati stvarnost, već je sustiže. Svaku promenu na drumu prenosio bih na dioramu. Ali i ono što bih modelovao, pojavljivalo se na drumu.
Kruna svega bila je moja nova izložba u suvopalanačkoj galeriji. Kada su se vrata otvorila, posetioci su zanemeli. Nasred sale stajala je ogromna diorama našeg seoskog puta pod profesionalnom, prigušenom rasvetom. Na njoj su, u savršenoj proporciji, bili prikazani naši meštani u svojim zgužvanim trenerkama i musavim kaljačama, a rame uz rame sa njima — figure poluleševa sa ogoljenim rebrima, duhovi sa licima bez očiju i drevni vampiri koji su izlazili iz kupinjacima maskiranih grobova.
Upotrebio sam fosfornu boju tako da bi se, kada bi se svetla u galeriji prigušila, živi šetači pretvarali u senke, dok bi mrtvi i nakaze počeli da svetle jezivom plavičastom svetlošću. Izložba je izazvala skandal; jedni su me nazivali nakazom, ludakom, drugi genijem, kuđen sam i nagrađivan istovremeno, dok su moji saborci iz Udruženja šetača samo nemo stajali ispred makete. Prepoznali su svakog saputnika kojeg su ikada sreli u magli između Kraguja i Zubišta.
Bila je vlažna, mračna februarska noć. Otisnuo sam se sam u šetnju, prekasnim terminom za uobičajene zimske povorke. Hodao sam brzo, u transu, predaleko, čak do šumovitih serpentina ka potmulim Lomovima. Hteo sam se izmoriti, izgladniti za večeru. Munjeviti bljesak svetala i tupi udarac me preplašiše.
Tako se završila zima, ali ne i naše šetnje. Svake večeri, čim prvi suton prekrije tajanstvene Lomove, ja obuvam svoje kaljače i izlazim na drum. Ulazim u masu šetača i šetam, podešavajući ritam svojih koraka.
Tek kasnije sam shvatio da u mojoj diorami nema figure koja liči na mene.
Neko u februarskim šetnjama mi dobaci: “Ne šetaš od pretprošle zime. Bar ne među živima.”