Kafa se ohladila u šolji. Na površini se uhvatila ona tanka, opnasta korica, kao da se piće povlači u sebe, ili se brani. Gledam ga preko stola. Čita novine, ali oči mu se ne pomeraju. Stranica je ista već deset minuta. Čujem kako se frižider uključuje u uglu, onaj niski, vibrirajući zvuk koji uvek najavi da će biti još tiše nego što jeste. Prošlo je tri meseca otkako smo prestali da se svađamo. Ljudi misle da je to znak da je sve u redu. Ne znaju da je to samo trenutak kada prestaneš da očekuješ da te iko razume.
„Treba da promenimo sijalicu u hodniku“, kažem iz inata.
On podiže pogled. Njegove oči su umorne, ne od nespavanja, već od gledanja u iste zidove. Klimne glavom, ali ne spušta novine.
„Promeniću“, kaže.
To je sve. Znam da neće. Znam da će sutra hodnik ponovo biti u mraku, a ja ću ponovo morati da pazim kuda gazim da se ne bih saplela o cipele koje uvek ostavlja na sredini prolaza. Ponekad poželim da se sapletem namerno. Da padnem, da čujem prasak, da se nešto konačno slomi, da buka ispuni ovu sobu do vrha, sve dok ne počne da curi kroz prozore.
Ali samo ustajem, uzimam hladnu šolju i odlazim u kuhinju. Voda u slavini teče polako. Perem šolju, trljam dno sunđerom, fokusirana na kružne pokrete. To je jedina stvar koju danas mogu da kontrolišem.
Nedelju popodne provodim pored sudopere. Gledam u tanjir koji mi se gadi da operem. Mastan je, sa tragovima sasušenog sosa od prošle noći. Zapravo, više gledam u sopstveni odraz u staklu prozora iznad česme. Napolju je sivo, onaj tip gradskog popodneva kada se nebo spusti toliko nisko da imaš osećaj da ti pritiska teme.
On sedi u dnevnoj sobi. Čujem zvuk daljinskog upravljača, stalno preskakanje kanala. Klik, klik, klik. Kao da tako meri vreme.
Trebalo je da odemo do pijace. Dogovorili smo se pre tri dana. Rekao je: „U nedelju ćemo, rano, dok još ima svežeg voća.“ Sada je tri sata po podne. Pijaca je odavno zatvorena, a mi nemamo ni hleba.
Ulazim u dnevnu sobu. On sedi na ivici troseda, nogu prekrštenih, zagledan u televizor koji emituje neku reprizu kviza. Na stolu je prazna čaša od vina, sa onim crvenim prstenom na dnu koji se osušio i postao lepljiv.
„Nismo otišli“, kažem.
Ne okreće se. „Nismo.“
„Šta ćemo za večeru?“
„Svejedno mi je.“
Uzimam čašu sa stola. Prsti mi se lepe za staklo. Odlazim u kuhinju i bacam je u kantu za đubre. Nije se razbila, samo je tupo udarila o dno.
Onda se desilo.
Ušla sam glavom do pola u zamrzivač, sandučaru da potražim nešto, bilo šta, možda kesu smrznutog povrća koju smo zaboravili pre mesec dana. Pomerila sam teglu sa paradajzom i ona je skliznula. Nije bila teška, ali je udarila o ivicu police, pa o pod. Zvuk stakla koje se raspada na hiljadu sitnih komadića bio je najglasnija stvar koju sam čula u ovoj kući mesecima. Crveni sok se razlio po pločicama kao sveža rana.
On se pojavio na vratima kuhinje. Stajao je tamo, u onoj svojoj izgužvanoj sivoj majici, gledajući u nered na podu.
„Šta si uradila?“, pitao je. Glas mu nije bio ni ljut ni iznenađen. Bio je samo ravan, iznenađujuće miran. Pogledala sam ga, pa onda u crvene mrlje na patikama.
„Treba da počistim“, rekla sam.
Ali se nisam se pomerala. Samo sam gledala kako se fleka širi, kako je upijaju fuge između pločica. Znala sam da, ako se sad pomerim, moraću da uzmem džoger. Ako ga uzmem, moraću da se sagnem. Ako se sagnem, možda ću početi da plačem, a to bi bilo previše. To bi bila drama koju niko od nas ne želi.
On je prišao, uzeo krpu ispod sudopere i počeo da briše. Nije me ni pogledao. Njegove ruke su se kretale sporo, sistematično, preko crvene tečnosti. Skupljao je sadržaj na gomilu.Gledala sam njegova leđa kako pri svakom pokretu sapinju majcu do pucanja. Koža se videla ispod ispod istanjenog pamuka. Postojala je tu kao neka placenta između njega i spoljnog sveta.
„Ne moraš“, promrmljala sam. Stomak mi se grčio ali to nije bila glad za hranom.
„Moram“, odgovorio je. „Sutra ćemo kupiti novu teglu.“
Sutra. Reč koja nam je postala jedino utočište. Sutra ćemo kupiti hleb, sutra ćemo promeniti sijalicu, sutra ćemo možda opet biti ljudi koji razgovaraju o nečemu što nije hrana ili kvarovi u stanu.
Otišao je u kupatilo da ispere krpu. Stajala sam u tišini, slušajući vodu koja teče. U vazduhu se osećao miris kiselog paradajza i prašine. Negde iznad, kod komšija čuo se prigušen smeh. Zvuk je prolazio kroz plafon kao da je nešto što ovde ne pripada. Bila sam umorna na onaj način koji se ne leči spavanjem. Gledala sam u svoje ruke, prazne, bez ikakvog posla, i odjednom mi se učinilo da su one jedina stvar koja me drži u ovoj sobi.
Samo sam čekala da se vrati, da vidim šta ćemo da radimo sa tim praznim prostorom koji je ostao iza tegle.
Tišinu je parao zvuk prsta po tipkama daljinskog, jedan se sekund ipak potrošio na nas.