Dok je bila u najboljoj formi lutka Vera upoznala je Dašu. Malo su je žuljale ruke pričvršćene za kartonsku podlogu kutije plastičnim narukvicama. Ali inače je bila pravo čudo: imala je svetlu smeđu kosu sređenu u frizuru s razdeljkom i laganim uvojcima, obucena je u kostimić-pidžamu koja je imala rozu majicu i svetlog šorca s cvetićima, duge crne trepavice i ružičaste usne u obliku srca, kroz koje se mogla hraniti. Dašin tata pažljivo je odrezao narukvice s ruku lutke Vere – i počeo je novi život. Dobila je decu medvediće, prijatelje papagaje (žive! dve tigrice!) i verenike patuljke (jer su bili iz seta sa Snežanom). Dašina mama zvala je tu porodicu „Verica i sedam jarića”. Nakon pola godine Vera je od celog tog društva počela da trzа desnom kapkom, pa je jednog dana taj kapak ostao zauvek spušten, i svet je postao ravan, polovičan.
Sledeći put oči su joj se otvorile u prilično čudnim okolnostima. Nije bila kod kuće, ni na vikendici, ni u poseti kod bake Polje. Padao je sneg, kosa joj se jako pokvasila, a niz usne su curile hladne kapi. Okolo je bilo mnogo nekog ravnog kamenja. Dašin tata, baka Polja i još nekoliko ljudi koje je Vera ponekad viđala kod kuće skupili su se oko ogromne gomile crne zemlje i nešto su u nju bacali. Samo Dašine mame nije bilo nigde, ali možda je bio kriv zaglavljeni kapak. Daša je držala Veru čvrsto, a tata joj je rekao da u drugu ruku uzme crnu grudvu i da je baci. Daša je od uzbuđenja pobrkala ruke, pred očima se sve nekoliko puta prevrnulo, Vera se udarila glavom o neku drvenu stvar nalik velikom stolu – i oko se otvorilo. Zatim su se prema njoj pružili tatini dugi prsti i uhvatili je za mokru svetlu smeđu šišku. Daša je pritisnula Veru uz sebe tako da se ništa nije videlo a bilo je jako toplo, mada se nesrećni kapak opet čvrsto zatvorio. Pa šta, zapravo, glavno je biti na svom mestu.
Teško je reći koliko je vremena prošlo, ali Vera je već dugo živela na jednoj od polica velikog ormara. I dalje su je okruživali verenici patuljci, džentlmenski pokrivajući njen već skoro truli šorc svojim crvenim kapicama. Daša je otvorila stakleno krilo i pružila ruku par polica više, ali nešto je palo na Veru, palo s Verom, palo ispod Vere, i ona je širom otvorenih ociju pročitala ispred nosa reči „Don Kihot”. Daša se glasno smejala i govorila da bi bili odličan par. Posadila je Veru na mesto, i oči su joj ostale otvorene, i od tada ona je još dugo smatrala svet iz jedne tačke.
Ali naravno, u jednom trenutku se nesrećni desni kapak ponovo zatvorio i zaglavio. Ujutro tog dana Daša je izvukla Veru iz ormara, postavivši na njeno inače najbolje mesto na polici tomove Orvela, Remarka i Strugatskih. Kliknuo je kauč na razvlačenje, i Vera je ostala u tami unutrašnje fioke. Nekoliko sati nakon nekih besmislenih razgovora s glasnim i strašno umišljenim tipom kauč je odozgo strašno pritisnuo Veru, i oko se zatvorilo. Zatim otvorilo, zatvorilo, otvorilo, zatvorilo, otvorilo, zatvorilo. I tip je otišao, a Daša je plakala.
Vera se dugo potom selila s Dašom po raznim stanovima, skoro svi njeni stari prijatelji ostali su kod tate, a u novim domovima bili su: sobno cveće, kompjuteri, društvene igre, kreveti, kauči, stolovi za kafu i veliki radni stolovi, parket, tepisi, linoleum, slike, fotografije, vitrine s kristalom, neonski natpisi iz barova, disko-kugle, prostirači za jogu, bučice, koferi, koferi. U poslednjem stanu Vera je živela uglavnom na kuhinjskoj visokoj polici i bila već sasvim zadovoljna tamom i mirom. Jednom su se vrata police otvorila i Daša je povukla Veru za ostatke majice, i Vera je laktovima razgrnula flaše vina i kutije čokoladnih bombona, probijajući se u susret. U dnevnoj sobi Daša ju je svukla. Posivela dotrajala pidžama zamenjena je plavom haljinom. Daša joj je orvorila desni kapak, namignula i rekla: „Pa šta, Verice, sad sam te ja dostignula – i ja sam imala sedam jarića! Ili malo više… Razumem, budale, oprosti što sam tako insistirala na vašoj bliskosti. Ali Srećko je bio u redu, je l’ da?” Daša je pogledala kroz prozor, odmahnula nešto pred nosom i posadila Veru u novi ormar za knjige. „Slušaj, nažalost nemam za tebe nikakvo društvo. I novu Dašu ti nisam napravila… Tu bi možda još neki patuljak naleteo, a za sada ćemo ti i ja i ovako sjajno živeti. Ti samo gledaj za mnom otvorenih očiju!”