Medaljon Svetog Hristifora, i kraj jedne trilogije o sećanju, prijateljstvu i zlu koje ne treba zaboraviti.
Kad Amerikanac dođe u Srbiju verovatno ima jak razlog, jer su mnogo češće posete u drugom smeru, kad iz male Srbije ljudi idu u veliku Ameriku, zemlju snova, ostvarenja i velikih mogućnosti. Putuju turistički da vide ono što USA može bogato da pruži, neki idu u potrazi za karijerom, studijama. Neki neplanirano ostanu doživotno.
Stojim u arrivals holu aerodroma koji se zove “Nikola Tesla”. On je jedan od onih koje sam malopre opisao, baš Nikola Tesla o kojem ne moram ništa da kažem, osim sa velikim ponosom da je komšija po mestu rođenja sa mojom pokojnom babom Smiljanom, koja je rođena pedesetak godina posle slavnog Nikole.
Moja baba Smiljana se udala za mog dedu Desimira i došla da živi na veliko imanje moga dede, najkraće rečeno u selima blizu manastira Studenica.
To je mesto gde moj prijatelj kojeg čekam na aerodromu Nikola Tesla, želi prvo da ga odvedem, a to mu neće biti prva poseta ni Srbiji ni tom veličanstvenom mestu.
Nasmejano lice čoveka preko Atlantskog okeana koji je dugo putovao da bi došlo do našeg ponovnog susreta posle skoro cele decenije. Bio je to osmeh i zagrljaj dvojice ljudi koji ne mogu da odglume, imaju duboku vezu koja je nastala čak i pre njihovih roditelja.
– Rekao sam da jedva čekam da vidim tu tvrdu balkansku glavu i taj osmeh, i moram da priznam da izgledaš još bolje nego na našim video pozivima.
Prijateljski zagrljeni sa iskrenim osmehom, odmičem se malo da pogledam bolje mog američkog prijatelja.
– Ne mogu da kažem da smo obojica loši, šta više odlični smo, s obzirom da kada se saberu naše godine dobijamo 104.
Obojica se smejemo.
– Dobro, pusti me sa tim matematičkim jednačinama, nisam leteo ovoliko dugo da me ti podsećaš koliko sam star, bolje mi pomozi sa prtljagom.
Vidno raspoloženi nastavljamo ka prtljagu, uzimamo ga i nastavljamo ka izlazu.
– Šta će ti ovolike torbe, manje bi poneo da si došao sa porodicom, a njih sam iskreno želeo da vidim.
– Znam prijatelju, bili su spečeni i supruga i deca, ali obećajmo jedan drugom da naš sledeći susret neće ovoliko dugo da čeka i da će biti sa celim porodicama.
– Naravno da će tako biti, obećavam!, odgovaram dok izlazimo sa aerodroma i uživamo u društvu jedan drugog.
– A što se prtljaga tiče, odmah da ti kažem, nisam planirao brzo da se vratim, imam ovde mnogo toga što želim da vidim s tobom, a i došao sam bez porodice, pa nas dvojica možemo da zamislimo da onaj broj 104 koji si malopre pomenuo bude maksimum 80.
Glasan smeh.
Idemo ka parkingu gde je moj auto, prijatelj se okreće i gleda veliki natpis “Aerodrom Nikola Tesla”.
– Brate, kako ovo dobro zvuči i izgleda. Nikola Tesla! Nekako su mi puna usta dok izgovaram to ime i prezime.
Ulazimo u auto i ja krećem da vozim ka mestu gde će moj prijatelj napraviti malu pauzu i odmoriti od dugog puta u avionu.
– Da, i obojica možemo da budemo ponosni na to ime, kao i ceo svet uostalom.
Odgovaram i vozim ka restoranu sa lepom baštom skrivenom u hladu starih topola.
– Da li su Georgina i Milutin slutili koga su rodili?, pita me prijatelj iz Amerike za Tesline roditelje.
– Verovatno su mislili da su rodili nekog ko će da bude sveštenik kao njegov otac i služi parohijanima i Bogu u obližnjoj pravoslavnoj crkvi, ili najmanje nekog ko će da obrađuje imanje i čuva stoku.
– Prevarili su se, dodaje moj prijatelj, kao i što su se mnogi profesori u Karlovcu i Gracu i ko zna gde, i mnogi njegovi savremenici, a ljudi od nauke. On je bio čovek koji nam je davno dao nešto što mi ni danas ne možemo da shvatimo.
Dodaje dalje moj američki prijatelj i pogleda me dok ja parkiram auto ispred restorana sa prelepom baštom koju sam malopre opisao.
– Ali ti tačno znaš gde nas vozis prijatelju.
Nasmejem se i otvorim vozačka vrata auta.
– Izađi molim te, te stare kosti su dugo putovale, a ja sad imam zadatak da te rehabilitujem i vratim u punu snagu, inače ništa od onih pomenutih 80.
Raspoloženi zauzimamo sto smešten u debeloj hladovini topole.
– Uh kako je ovde dobro, Amerikanac gleda okolo dok se udobno smešta, a posle nekoliko trenutaka prilazi nam i konobar, ja naručujem.
– Za mog prijatelja, domaća kafa, domaća mineralna voda i najbolja domaća rakija od šljive, a za mene kafa i mineralna voda.
Prijatelj me začuđeno gleda.
– Čekaj, ti nećeš rakiju? Da li si dobro? Piješ neke lekove?
Smejemo se i ja odgovaram.
– Ne, ja sam zadužen za tvoju bezbednost, na prvom mestu vožnju. A kad stignemo tamo gde si prvo planirao, pijemo zajedno, obećavam.
Nazdravljamo.
– Za naš susret i još mnogo takvih sa našim porodicama.
– Živeli i dobrodošao u Srbiju, brate moj američki, odgovaram.
U lepoj atmosferi koju nam pruža bašta restorana nastavljamo priču o našim porodicama. Deca, njihovi fakulteti, karijere… Naši životi uopšte. Mada se često čujemo, ovako oči u oči vredi ponoviti priče o našim najmilijima. Posle pića se vraćamo u auto i nastavljamo i put i naš razgovor.
– Stižemo tačno kad moja supruga završi sa poslom, idemo na ručak pa kod mene kući na odmor, večeru, priču, spavanje, pa nas dvojica sutra ujutru nastavljamo našu avanturu.
Prijatelj me pogleda sa suvozačkog sedišta i nasmejan dodaje.
– Ko sam ja da se opirem toplom srpskom gostoprimstvu. Mogu da kažem, dogovoreno, sve neka ide kako si ti kao domaćin isplanirao.
– Znaš da ću da ispunim svaku tvoju želju o kojima smo pričali još preko telefona pre nego što si došao, ali tačno po mom redosledu. Sutra možeš da počneš da bilo bilo… beležiš avanturu i crtaš mapu kao Bilbo Beggins.
Smeh.
– Jednom kad to objaviš, ja ću biti tvoj siguran fan.
Obojica se smejemo, nailazimo na putokaz za Kraljevo.
– Hm, još malo pa smo u tvom gradu. Grad kralja, ili mesto koje pripada kralju… Zvuči nekako veličanstveno i odvažno za grad od 100.000 stanovnika.
Pogledam u prijatelja na suvozačkom sedištu i odgovaram.
– Da, u pravu si brate. Veličanstveno ime.
Prijatelj me pita.
– Kako to da ste u vreme komunizma uspeli da zadržite ime vašem gradu?
Odgovaram.
– Pa, nismo ga baš sve vreme držali, ali bolje je reći da smo uspeli da ga vratimo u naš grad. U međuvremenu su komunisti bili uspeli da promene ime.
Prijatelj iz Amerike klima glavom.
– Da, i uradili ste pravu stvar, mislim na tvoje sugrađane. Kraljevo treba tako da se zove., nastavlja on dalje, Koliko znam, a znaš da volim da proučavam istoriju, vi ste uvek bili monarhija osim u poslednjih osamdesetak godina. Tebi kao Titovom pioniru to mora da se sviđa?
Glasan smeh obojice.
– Znaš ti šta se meni sviđa, samo znaš i da me provociraš sa tim tvojim nevinim Bondovskim pitanjima, pretvaram se da sam namršten i nastavljamo., Ja sam sada liberalni demokrata u republici, nikada nisam živeo u monarhiji, onda tiho dodam, nažalost.
– Ahaa, čuo sam te, smeh, žališ za monarhijom.
– A kako da znam da li žalim, znam je iz knjiga, nisam je doživeo u mojoj Srbiji.
Prijatelj me pogleda sa suvozačkog sedišta.
– Paaa, kako vam je od kad niste monarhija, skreće pogled kroz prozor da sakrije osmeh pun satire, ali najpre prijateljski.
– Hej Amerikanac, rekli smo da je Bond Englez, a ti nastavljaš da me provociraš sa tvojim pitanjima pretvarajući se da ne znaš sve moje odgovore na takva tvoja pitanja, pogledam ka prijatelju dok vozim polako jer smo već ušli u Kraljevo., I prestani da zveraš kroz taj prozor, teška srca moram da ti priznam da izgledaš kao Džordž Kluni, a ja sam tvojoj supruzi obećao da ću da te čuvam u svakom smislu. Sad si ti moja odgovornost.
Smejemo se, Amerikanac vraća pogled na mene, njegov prozor je otvoren.
– Kako dobro miriše lipin cvet u tvom gradu.
– Da, od kad znam za sebe, ove dobre godine obeležava taj miris u mom rodnom gradu.
Sačekali smo moju ženu da završi sa poslom, pokupili je i otišli u obližnji restoran koji izgleda starinski, etno, i pruža najbolje domaće i tradicionalne specijalitete, i naravno dobra pića.
– E sad prijatelju, možemo da popijemo po neku rakiju šljivovicu zajedno, upravo smo dobili vozača koji će da nas vozi posle ručka.
Nasmejem se i pogledam i moju suprugu dok sedimo u restoranu. Onda i moj prijatelj okrene pogled ka njoj i uz razigrani smeh kaže.
– Sračunat je ovaj tvoj gospodin. Pre nekoliko noći me je iskoristio da cela njegova noćna smena bude na video pozivu sa mnom, a povukao me je samo sa jednom slikom i jednom reči, “Petrichor”. Sada je sračunao da može da popije rakiju jer ćeš ti da vozis.
Smejemo se i nastavljamo ručak uz piće i tople razgovore svo troje.
Ostatak vremena u restoranu proveli smo uz savršeno ukusan ručak i piće u restoranu, razgovore u šaljivom i veoma zanimljivom tonu. Bilo je rano popodne i krenuli smo nazad, seli u auto i moja supruga je krenula da vozi ka našem stanu. Ispred nas su se ukazivali crveni zidovi manastira Žiča, kojem smo prilazili, put je prolazio upravo pored manastira. Moj prijatelj, zagledan u manastir koji ne vidi prvi put, vraća pogled ka meni i mojoj ženi koja vozi.
Nadam se da nećete imati ništa protiv da posle dugo vremena ponovo posetim manastir Žiča, toliko star i značajan da se pored njega ne može tek samo proći.
Supruga i ja smo se samo blago nasmejali u znak odobravanja i poštovanja prema čoveku koji kao naš gost poštuje našu zemlju, istoriju i religiju. Krenula je da vozi ka parkingu manastira.
– Ova svetinja stoji ovde od rane prve polovine 13. veka, nastavlja moj američki prijatelj., Hej, 1219. godine ovde je bilo smešteno sedište prve autokefalne srpske arhiepiskopije, ovde je krunisano 7 srpskih kraljeva, zato ga i zovu manastir Žiča sa 7 vrata.
Krenuli smo ka ulazu u manastirsko dvorište, a moj američki prijatelj je tiho pričao sa velikim oduševljenjem i poštovanjem, a kada smo ušli u manastir zastao je i pogledao oko sebe u sva četiri pravca, pa potom u mene.
– Ponovo taj osećaj, kročiti ovde daje ti osećaj da si prošao kroz vrata vremenskog portala. Svestan ko je sve ovde zgazio, daje mi osećaj uzvišenosti.
Proveli smo neko vreme u manastiru diveći se freskama starim oko 800 godina i svemu što nas okružuje.
Nastavili smo kući, odmarali se, opušteno razgovarali uz piće, kasnije smo večerali domaću srpsku gibanicu i domaći srpski jogurt.
– Kako spavati posle ovolike količine tople gibanice i hladnog jogurta?, dodao je sa osmehom moj prijatelj, trljajući svoj stomak zadovoljno.
Nas dvojica smo ostali još dugo da sedimo i razgovaramo, iako je plan da ustanemo rano i krenemo na naš put, obilazak svega što je on želeo da vidi, nekoliko godina unazad.
Ustali smo bez velikog napora ujutru, znajući da je ispred nas nešto što smo odavno čekali, druženje dvojice ljudi koje povezuje druženje i bratstvo naših dedova. Ne bratstvo po rođenju, već ono stečeno kroz život, kada u najtežim trenucima ostaneš sa osobom koju prvi put vidiš, spasen i sit, a kroz jednu noć razgovora skriven u planinskoj bačiji stekneš prijatelja do groba, a to prijateljstvo se prenese dalje na potomke. Naš cilj jeste manastir Studenica, udaljen oko 60 kilometara od nas, ali imamo plan da svratimo na par mesta pre nego što stignemo do Studenice. Prva destinacija, oko 20 km od centra grada, tamo ćemo i doručkovati. Parkirao sam ispred restorana koji je izgrađen 1826. godine, prijatelj me je pogledao i nasmejao se.
– To je ono mesto gde nismo stigli da svratimo kad sam dolazio prošli put.
Izlazi iz auta i gleda okolo sa nekim iskrenim oduševljenjem koje zrači, ulazimo u kafanu koja u tom momentu traje već 200 godina. Smestili smo se udobno, naručili, i nastavili naše razgovore.
– Čoveče, pogledaj gde mi sedimo, u restoranu u kojem je mogao da sedi sam Miloš Veliki…, gleda me sa nevericom, da li ste svesni šta imate vi ovde u vašoj zemlji i uopšte na Balkanu?
Nasmejem se, razigran i pola gorko.
– Mnoge stvari ne idu u prilog tome da bih mogao da ti odgovorim pozitivno, ali na sreću postoje neki koji žele da budu svesni, pa čak imaju i prijatelja iz daleke Amerike koji zna više o Srbiji i Balkanu od prosečnog Srbina.
Sad pogledam u stranu gde visi srpski opanak na zidu i kažem tiho.
– A to nažalost.
Moj prijatelj se blago nagne ka meni i polušapatom me tiho pita.
– Da li je ovo mesto koje je imalo ogromna skladišta nafte?
Nasmejem se, očekujući nastavak, i potvrdno klimnem glavom.
– Koje je 1999. godine toliko puta bombardovano, pa opet gleda unaokolo po kafani tražeći bilo kakve tragove te gorke srpske istorije., Brate, kako ste vi to sve preživeli?
Gledam ga u oči i osmehnem se, opuštajući naš razgovor uz doručak.
– Kao i svako drugo zlo, možda je ovo bilo kratkotrajnije, ali je posebno bolelo što smo dobili po glavi od doskorašnjih prijatelja koji su bili u savezništvu sa našim zajedničkim doskorašnjim neprijateljima.
Obojica se smejemo načinu na koji sam ja to rekao.
– Kakav buran istorijski zaokret, dodaje Amerikanac, smejemo se i nastavljamo uz doručak.
– Ali rekli smo zašto zlo treba da se pamti.
Obojica klimamo glavom potvrdno, a ja nastavljam.
– I daće nas dragi Bog i da ga zaustavimo, a ne da ga pamtimo da bismo ga obnovili. Vidiš, Amerikanac sedi u srpskoj kafani, staroj 200 godina, izgrađenoj po uzoru na turske hanove, jede srpski doručak. Ova stara kafana ima i vaš bourbon, i francuski konjak, i tursku kafu, i italijansko vino, kao i ribu iz Norveške, a ispred na parkingu možeš da vidiš puno nemačkih automobila, eto, vidiš da smo preživeli i da živimo.
Smejemo se glasnije.
– Kakav ste vi narod ovde, toplo, sa širokim osmehom dodaje moj američki prijatelj.
Posle doručka i razgovora, samo što smo krenuli, nailazimo na Maglič. Srednjevekovni grad-tvrđava iz 13. veka. Smešten u klisuri reke Ibar, stoji na vrhu brda, tamo gde je nekad branio karavane, opasan svojim zidinama i ćelijama, gde su nekada pisane crkvene knjige.
Iako živim nedaleko od Maglica, ni ja nisam bio dugo, pa obilazeći ovo mesto koje takođe ima tu nestvarnu moć da kao da čoveka provede kroz vremeplov, uživali smo razgledajući i zamišljajući slike događaja od pre 7 ili 8 vekova, prestali smo sa našom uobičajenom pričom. Posle otprilike 2 sata posete staroj srednjevekovnoj tvrđavi Maglič, silazimo nazad do auta i Ibarskom magistralom, uzvodno od toka reke Ibar, nastavljamo put do Studenice i okolnih sela. Putem uz brda, kada smo skrenuli sa Ibarske magistrale, nastavljamo i odlazimo pravo do manastira Studenica. Izlazimo iz auta i stazom krećemo u manastir.
– Hej brate, dok hodamo okreće se moj američki prijatelj i toplim glasom kaže, 1186. godine je ovo sveto mesto otvoreno, a mi smo sada tu gde je i osnivač ovog manastira Veliki Župan Stefan Nemanja hodao, a 1206. godine i sam Sveti Sava došao na mesto igumana… hej, hodamo stazama Prepodobnog Simeona Mirotočivog, Svetog Save i Svetog Stefana Prvovenčanog, prvog srpskog kralja, kao i verovatno svih bitnih ličnosti u srpskoj istoriji.
Nastavili smo obilazak 4 crkve i konaka u sklopu manastira. Vodili srdačne i poučne razgovore sa monasima manastira, koji su nas pozvali na osveženje i najtoplije nas ugostili, posvećujući posebnu pažnju mom američkom prijatelju koji ih je oduševio poznavanjem srpske istorije i ovdašnjih prilika. Monasi su nam ponudili da ostanemo i prenoćimo, zašta smo dobili i blagoslov, ali smo im objasnili da već imamo dogovoren put dalje, a ako njihov poziv ostaje otvoren, rado ćemo se vratiti već posle dan ili dva. Nekoliko monaha i iskušenika nas ispraća do auta i mi nastavljamo put. Selo Brezova, Đakovo su na našem putu kada smo krenuli dalje od manastira, prolazimo pored staza koje vode do gornje i donje isposnice Svetog Save.
– O moj Bože, mislio sam da nikada neću više obići ova veličanstvena mesta, za nas dvojicu posebno bitna.
Zastaje i pogleda me sa suvozačkog mesta, očiju punih suza.
– Desimir i John bi bili ponosni na nas dvojicu.
Pogledam prijatelja na kratko dok vozim planinskim putem.
– Siguran sam da jesu, da ponovo sede zajedno na nekom lepom mestu i da nas gledaju.
Stižemo u selo Mlanča, mesto gde su se John i Desimir upoznali.
– Vidiš gde smo stigli.
Srećni i ushićeni izlazimo iz auta i pozdravljamo se sa nekoliko meštana koji su nas videli i prepoznali. Neizbežno je da nas gostoprimljivo svrate u njihova dvorišta i kuće, ugoste nas i sipaju obaveznu, ali i najbolju šljivovu rakiju.
– Auto sam parkirao i više ne vozim.
Smejem se i podižem malu čašu u kakve se po običaju sipa rakija.
– Za naš sastanak, prijatelji, i u zdravlje mog američkog brata.
– U slavu Desimira i Johna, dodaje Amerikanac.
Posle kraće sedeljke sa prijateljima iz Mlanče krećemo ka baciji mog dede Desimira, onoj koja je sačuvana, onoj u kojoj je moja baba Smiljana pomogla od fašista skrivenoj Jevrejki Mariji Fenji da se porodi u toku Drugog svetskog rata. Razgovaramo i izlazimo na proplanak na koji se pre više od 80 godina padobranom spustio američki pilot John, a ugledao ga domaćin imanja Desimir i potrčao mu u pomoć. Nas desetak stojimo baš na tom mestu jednog sunčanog predvečerja, prijatelj me zagrli i kaže.
– Opet smo na mestu koje će generacijama čuvati naše prijateljstvo.
– Da brate moj, hajdemo stazom kojom je moj deda Desimir poveo tvog dedu u zaklon.
Zajedno sa našim prijateljima otišli smo do mesta gde je Desimir odveo Johna pre mnogo godina, gde su bili bezbedni, gde su proveli noć u razgovoru i izgradili nešto što mi ovog momenta živimo. Jedan od prijatelja je izvadio iz torbice čuturicu sa rakijom i čašice. Zapalili smo sveće i potom podigli čašice.
– Večna im slava i hvala, za Desimira i Johna, rekao je Amerikanac sa visoko podignutom čašicom.
– Slava im, dodali smo svi u glas.
Potom smo dogovorili večeru i sedeljku u jednom planinskom domu i priče do zore, kao i obraćanje mog prijatelja svim okupljenim prijateljima u Mlanči, a u ime američkog prijateljskog naroda. Tako smo i uradili. Iako letnje veče na planini prija naložena vatra. Stolovi su bili puni hrane i pića, naše večernje druženje je otpočelo u rano veče. Nešto pre 9 sati uveče naš razgovor prekida škripa velikih drvenih vrata koja se otvaraju. Na vratima se pojavljuje starac od 96 godina, visok, savršenog držanja, lica ispisanog tragovima života dugog skoro 100 godina. Polako izgovara.
– Pomoz Bog.
Svi ga gledamo i odgovaramo.
– Bog ti pomogao, čiko Vito.
Vito je bio dečak koji je trčeći i skrivajući se kroz šume Troglava snabdevao Johna i Desimira hranom i pićem koje je slala moja baba Smiljana. Polako podiže štap u desnoj ruci, koji mu više služi estetski jer deluje još uvek vitalno, i gleda u mog američkog brata.
– Prošli put sam samo čuo da si dolazio, nisam stigao da te vidim. Ti si Johnov unuk?
Prilazi mom prijatelju polako, sa očima punim suza, a moj prijatelj zbunjen ustaje i potvrdno klima glavom, iako ne zna srpski, shvatio je pitanje. Starina Vito prilazi i grli ga, moj prijatelj toplo uzvraća, u prostoriji je tajac.
– Ličiš na svog dedu, kao što i on liči na svog, pokazuje na mene, pa vraća pogled na Amerikanca i vadi nešto iz džepa.
To je medaljon Svetog Hristifora, zaštitnika putnika, koji su nekad katolički hrišćani nosili uz sebe kao amajliju. Pruža ruku, na čijem dlanu leži medaljon, ka mom prijatelju iz Amerike i kaže.
– Ovo mi je John dao kada je krenuo da se probija dalje, tražeći način da stupi u kontakt sa saveznicima, i rekao mi je. “Ovo je moja amajlija, mladiću.” Toliko sam ga tada razumeo. Sada je kod Johnovog unuka, koji će je dati Johnovom praunuku, i tako dalje. Neka vam Bog i ovaj svetac pomognu, dobri daleki ljudi.
Taman kad sam sa drhtavim glasom hteo da prevedem, moj prijatelj je uzeo medaljon, čvrsto zagrlio starog čiku Vita, i suze su krenule niz lice.
– Moj život i moja misija su sada zaokruženi, dodao je stari Vito, dok još uvek stoji čvrsto zagrljen sa našim prijateljem iz Amerike.
Više nisam prevodio ni jednu jedinu reč.
Reči koje dolaze iz duše nije potrebno prevoditi.