Žigosani
U svetlucavim kutijama
biseri i odeća.
Kutije u rukama,
kutije u glavama,
glave u kutijama?
Kucam u kutije,
izbacuju kodove.
Zarazni nizovi
u prevozu,
na klupama.
Za rođendan:
moja posebna
„neotvorena” kutija.
Život veći od mene
Treba mi košulja,
gde mi je sveska?
Jesi videla olovku,
tetku, ocene?
Požuri, kasnimo,
izađi, zovu te,
javi se, javi se...
Kad možeš,
ako možeš,
ne možeš?
Ne želiš vezivanje,
sladoled, slavu?
Treba mi kutija
veća od života.
Intelektualna svojina
Ispraznila kofere,
putujem lagano.
Ponekad čitam
znakove kraj puta.
Ostavi! – viče majka –
Što ne nosiš, ne mogu da pokradu.
Čičak
Jedan sasvim običan dan:
sunce je visoko,
ti pevušiš.
Za tobom pevaju
životinje u šumi.
Siktanje zmija
pokriveno je lišćem.
O onda se, suvonjav,
zalepi za tvoja leđa.
Nosiš ga
na omorini i na kiši.
Nisam težak –
prsi se razdragano.
A onda pada
i kotrlja se niz put.
Sledeći put izbaci bodlje –
peva šuma.
Sklupčaš se
i oboriš štrklje na putu.
Ko je od vas bez greha
Kamen je pao
na moja stopala;
prva su progovorila.
Ne zna se ko je bio
(radio je ćutao);
čuo se samo šum,
a onda je kamen progovorio.
Useljenje
Razmišljali smo dugo
kako da poređamo reči
na police i u ormare;
one jeftine stavili smo dole,
svakodnevne u visinu očiju,
a one skupe sasvim gore,
za posebne prilike;
a onda smo ih zaboravili,
na red su došle slike
i sve smo manje govorili.
Nismo imali prilike
da razmotrimo kako smo postupili.
Rekli su nam da su
veznici poskupeli
i tako su kutije ostale
neotpakovane,
kao i moje cipele za ples,
previsoke, lakovane.
Dugo smo promišljali
kako da poslažemo ideje.
U fioke tvoje,
moje izložene u galeriji
u hodniku, s pogledom
na dnevnu sobu.
Zanovetao si što oblačim
tvoje, velike mi
i ne slažu se boje,
a ja sam planirala
da rastem
dok nam se ukusi spoje.
Ostalo je još samo da odredimo smisao.
Osećam, prostor se stisao
u fioke i ormare.
Posmatram te iz dnevne sobe,
reči mi umorne i stare.
Dugo smo razmišljali,
dugo nam je trebalo.
Krečila bih,
zidovi bi prodisali.
Izvadila bih reči,
nikada ih nije bilo premalo.
I kupila bih nam biljku
da je polivamo znanjem.
Znaš da mi knjige znače,
al' jače me bira
ono što oseća.
Na ovom svetom mestu
što korake predoseća
prostrću život,
ručni rad predaka.
Ostavljam tebi mesto kraj kamina
i nišu kraj ogledala.
U ovih nekoliko redaka
smestila sam ćebad.
U miraz sam donela sebe,
nasledstvo carini predala.
Pomozi mi da dohvatim reči
(jer bosonoga sam)
da se okitim
kad zaplešemo kraj ogledala.
Jedinče
Ako bih ikome pisala pesmu,
bio bi to neko živ,
sa očima u ramenima
i srcima u nogama,
neko ko vidi
kad pogleda,
ni div, ni mrav,
ni nevin, ni kriv.
Pišu velikane na novčanicama
a ja srčem i gutam
sitninu
što mi se lepi pod rebra
i svira satima
pošto usnim.
Prstima gustim
javlja mi se pesma
što ne pripada nikome.
Bleda i neuhranjena,
pada sa visina
i dira gde uvezujem
stablo u leđa
da stojim pravo
kad me budu streljali –
što sam rodila
samohrana.
