Kad je ceo svet bio moj
pišem ti sa krila vetrenjača o želji
da me na raskrsnici Brodveja i 7. avenije
opkoli tvoj žuti krvotok
i ubrizga mi dah u isušena pluća
dok ovo stopalo ne preleti
vodeni ćilim do grada
gde igle nebodera pletu vez sudbine
uskačem u crno-belu sliku sa ekrana
tu, sa cigaretom u ustima
sendvičem u ruci
nehajno klatim nogama
s grede Empajer stejta
bez zaštitne ograde
sve dok se ne ugasi svetlo
Alarm
zatrese potpeticom
zemlju sira i haringi
svakog prvog ponedeljka u mesecu
tačno u podne
brojim sedam sirena
otkako sam prestala
videti sebe u ogledalu
Majčinski tercet
krijem oluju u stomaku
rasporite me da joj vidim lice
i zavolim zauvek
