Godina Gospodnja 1500
(Žena s krilima)
Žena s krilima, heruvimom, usnulim psom i šestarom,
podbočena o levu šaku sedi u mojoj glavi.
I pošto je godina gospodnja 1500, ja nemam razloga da brinem.
Još par vekova je ostalo do kraja.
Donosim joj igračke: lopte i testere,
magični kvadrat i vagu.
Našao sam poliedar, peščanu uru i zvonce
o kanapu, u slučaju da nekom zatreba buđenje,
mada sumnjam da mu je svrha išta
sem da skuplja prašinu
i beleži protok vremena
ovde gde vreme ne teče.
Ne znam koliko dugo je tu,
ali ima dana kad zaboravim na nju,
dana kada idem u nabavku, inokuliram psa,
dana koje su ljudi oglodali.
Dana okruglih, tvrdih,
zamašćenih prstima.
I dana nalik ponoćnoj vodi,
u kojoj se utapam
bez kraja.
Žena s krilima se stara.
Godina Gospodnja 1561
(ivice sveta)
Kada zaboravim na nju, svet se vrati svojim navikama.
Ruke mi postanu teške od preciznosti.
Znam gde šta stoji, koliko traje voda u čajniku,
kako se poravnava ivica poklopca sa šupljinom.
Nema vetra u tim danima.
Ni slutnje. Samo nesanica.
U mirisu sapuna prepoznajem red.
U zveckanju pribora: zakon.
Njen glas, ako postoji,
naleže u šarkama vrata,
u osećaju da sam nešto prevideo
u sopstvenom imenu.
Tada tragam za znakom,
bilo čim:
nepomičnom pticom,
pokvarenim satom,
ili kapljom ulja koja odbija da sklizne.
Ne dozivam je.
Ali otvaram prostor.
Godina Gospodnja 1618
(pucanje reda)
Te godine dolazi bez poziva.
Ne vraća se kao žena
nego pukotina.
Na zidu, gde je visio okvir bez slike,
pojavi se senka koja nije ničija.
U vodi za čaj lebdi sloj masnoće
koji se ne topi.
Noću, pas zareži bez razloga,
a ja se ne usuđujem da pogledam.
U kuhinji se talože dani.
Uređaji su stali.
Poklopac podbacuje.
Sapuni dremljivi.
Zveckanje pribora gubi ritam.
Na ulici
ljudi govore preda mnom,
ali rečenice nisu za mene.
Neko je smotao jezik
i sakrio ga pod pragom.
Ne znam da li je to njeno delo.
Ili je red konačno sam sebe progutao.
Ili sam ja
počeo da tragam za njom
glasnije nego što sam mislio.
Nisam siguran kad sam prestao da spavam.
Nisam siguran da li sam ikad znao
otkuda meni šestar.
Nešto se naginje unutra.
Na putu do vrata
već zvoni na uzbunu.
Godina Gospodnja 1666
(pepeo i figura)
Počelo je dimom.
Ne na nebu, već u meni.
Kašljem ujutru pre nego što udahnem
i pod noktom mi ostaje crno,
iako se ničeg ne sećam.
Ulica ispod prozora je isparila.
Nema nikog, osim nešto
što premešta senku s jedne strane zida na drugu.
Zvonce o kanapu se oglasilo samo.
Jednom.
Zatim više nikad.
Od tada nosim šestar u džepu
i ne pokušavam ništa da merim.
Ne crtam.
Ne proračunavam.
Samo ga držim,
kao talisman za nešto što više nema ime.
U sobi miris paljevine.
U ogledalu žena,
ne Ona,
ali neka od njenih posledica.
Ne govori.
Ali oči su joj pune pepela
i sve što pogledom dotakne
gubi oštrinu.
Pas se više ne budi.
Vaga je prevrnuta.
Poliedar je izgubio lice.
Samo vreme
trza nogama, kao da tone u san.
Ako je to njen povratak,
došla je kao poslednja verzija svetlosti.
Bez krila.
Bez glasa.
S nečijom senkom u kosi.
Godina Gospodnja 1701
(epilog)
Više ne tragam za njom.
Ni za znakom.
Ni za vetrom pod pragom.
Svet je naučio da diše bez objašnjenja.
A ja više ne beležim dane,
već njihove senke.
U kući sva su ogledala prazna,
ali ih ne pomeram.
Prašina zna gde treba da stoji.
Zvonce više ne visi,
ništa ne stoji uspravno.
Ništa osim prašine ne stoji uspravno.
Psa sam sahranio
na mestu gde je prvi put zaspao.
Bez ploče.
Bez nadgrobnog slova.
Samo jedan kamen,
dok se i on nije rastočio.
Ona se ne pojavljuje.
Pratim pukotine, ali je ne nalazim.
Nestala je temeljno,
kao da nikad nije bila moja stvarnost,
već tuđa priča
koja je zalutala u pogrešnu glavu.
U šakama: lice koje sebe ne prepoznaje.
Ime više ne žulja jezik.
Slutnje su isparile s vlagom iz zidova.
A šestar,
napokon
slobodan, počiva u fioci.
Ustajem rano
i ne pitam zašto.
Svet se vratio svojim navikama,
mene ne traži više.
