5.
Bio je jedan takav kao vi, u Nemačkoj, osamdesetih godina. Agent obaveštajne službe.
Nije mi se sviđalo što me oslovljava tako zvanično. Onda sam i ja nju morao oslovljavati sa gospođo Kanurić. Pribojavao sam se da će pitati jesam li pročitao njenu knjigu koju mi je poklonila pri prvom susretu.
Nije pitala. Shvatila je. Umela je da shvati bez pitanja. Za razliku od nekih koje nisu shvatale ni nakon mnogo pitanja i odgovora.
– Neću o knjigama, vidim da vas to ne interesuje. Volite li filmove?
– Više volim utakmice. Da gledam sport i da se bavim sportom. Nekad pogledam krimi seriju ili film. Pod uslovom da nisu nagrađeni.
– Bio je jedan takav kao vi, u Nemačkoj, osamdesetih godina. Agent obaveštajne službe. Kapetan. Predan poslu. Dobio zadatak da špijunira jednog ovakvog kao ja, pisca. I njegovu devojku, glumicu.
– Zar je Štazi još uvek postojao osamdesetih godina?
– Jeste, radnja se događa polovinom osamdesetih. Kraj filma je posle perestrojke, jer pisac uspeva da dođe do tajnih dosijea. Ali, taj kapetan je ključni lik. Njegovo svakodnevno nadgledanje otvoriće mu vrata novog sveta za koji nije znao da postoji, tačnije, nekih novih svetova…
– Oh, svet umetnosti!
– Susret sa umetnošću podstiče razne druge stvari. Ima jedna scena u kojoj sedi na krilu prostitutke sa glavom zagnjurenom između njenih lubeničastih grudi. Izgleda sitan, izgubljen i potpuno neuk u emotivnom smislu. On želi više od tih banalnosti, a ne zna tačno šta i kako da dođe do toga…
– I saznaje posmatrajući ono dvoje.
– Ne samo to. Njegov vrednosni sistem počinje da se menja. Shvata da su oni pošteni ljudi koji samo hoće da se bave umetnošću i da se vole. A ministar koji je pokrenuo ceo postupak koristi svoj položaj i ucenjuje glumicu da mu bude ljubavnica ili će joj zabraniti dalje bavljenje glumom. Oni su bili gospodari života drugih ljudi. Prema umetnicima su imali posebno razrađenu taktiku. Znali su da za njih nisu strašna fizička mučenja u zatvoru jer im je to materijal za pisanje. Za umetnika je najefikasnije držati ga u samici mesecima i zabraniti mu da govori čak i sa čuvarem. Uništiti ga psihički i ubiti mu volju za stvaranjem.
– I, jesu ih slomili?
– Nju jesu. Ali on uopšte nije shvatio šta se dešavalo. Tek nakon šest godina, kada je srušen Berlinski zid, na premijeri pozorišne predstave, sreće u foajeu onog ministra i pita ga kako to da njega nikad nisu prisluškivali. Sve druge jesu, samo njega nisu. Ministar mu začuđeno odgovara da je bio pod maksimalnom prismotrom, i da će, ako zaviri ispod tapeta u svom stanu naići na mnoštvo kablova. On dolazi u stan, ljušti tapete sa zidova i zaista nalazi mrežu kablova. Tek tada mu ništa nije jasno. Zato odluči da traži svoj dosije. Daju mu toliko fascikli koliko ne može stati u ruke, nego ih dovoze na kolicima. Tu nalazi odgovore.
Na trenutak se ućutala. Kasnije ću se navići da njoj povremeno tako dođe pa se povuče u sebe i zaboravi na sve drugo. I na mene. Onda izgleda kao da priča sama sa sobom.
– Poslednje scene u filmu naročito su dirljive. Taj bivši ambiciozni kapetan, sada degradiran u običnog poštara, korača sporim koracima čoveka koji više nigde ne žuri i ništa ne očekuje od života, vukući za sobom veliku torbu na točkićima i raznosi poštu. Ne sećam se detalja, više se sećam osećanja koja su te slike ostavile.
– Kakva su osećanja?
– Ohrabrujuća. Majušni dokaz da ljudsko društvo nije definitivno osuđeno na propast. Taj poštar u izlogu knjižare ugleda knjigu koju je u međuvremenu napisao onaj pisac. Knjiga se zove Sonata za dobrog čoveka. Ulazi unutra, uzima je u ruke i otvara korice. Vidi posvetu: Za HGW sa zahvalnošću.
– Ko je HGW?
– On. Shvata da je knjiga posvećena njemu, da opisuje događaje iz vremena dok je bio kapetan, kako ih je pratio, prisluškivao, kako se krišom uvukao u njihove živote. I kako ga je spasao. Kupuje primerak, a prodavac ga pita: „Da li je poklon, da zapakujem?“ On podigne glavu, pogleda ga i odgovori svojim jednoličnim glasom bez emocija: „Nein, es ist für mich.“ To su poslednje reči u filmu.
– Ok. Zaintrigirali ste me. Ne sumnjam da imate DVD. Mogu da dođem u subotu uveče do vas da ga zajedno pogledamo.
– Nemate druga posla subotom uveče?
– Nisam dežuran. … A, mislite na… Nemam.
– Dobro. Onda se vidimo.
– Dogovoreno.
6.
I, kako vam se čini?
– Dobar je. Ne znam u kojem trenutku sam prestao da primećujem da govore nemački.
– Kad zaboravite kojim jezikom likovi govore, znači da je film umetnički. A jeste uočili korake preobražaja? Nakon slušanja kako Georg svira klavir posle samoubistva Jerske, Vizler odbija da mu dečak u liftu kaže ime oca. Dalje se menja nakon čitanja knjige, a najviše posle prisluškivanja intimnih razgovora Georga i Kriste-Marije i upoznavanja sa njihovom ljubavlju. On se zaljubio u Kristu, ali je zavoleo i Georga… Blisko savršenstvu, onoliko koliko je čovek sposoban da mu se približi. Taj glumac koji igra Vizlera, Ulrih Mihe…
– Ubedljiv je na nenametljiv način. Kao da uopšte ne glumi. Šta s njim?
– Godinu dana nakon te uloge je otišao.
– Gde?
– Ne znam. Vi ste lekar. Bolje se razumete u te stvari.
– Koje stvari?
Pogledala je u stranu i napravila onaj pokret talasanja obrva koji je značio da nema nameru da dalje objašnjava. Shvatio sam da je glumac umro, ali nisam hteo da razgovaram na tu temu. Vratio sam se filmu.
– Hm, da. Znači, tako vi mene zamišljate. Ja sam Vizler. A vi ste Georg Drejman.
Sad je ćutala i smeškala se.
– Mislio sam da ćete se identifikovati sa Kristom-Marijom. To je jedini ženski lik.
– Zar se čovek identifikuje preko međunožja?
Nisam mislio da može biti vulgarna. Izgledala je pristojna, zamorno pristojna za moj ukus.
– Nisam vulgarna, nego ljuta. Onaj ko nije osetio diskriminaciju na svojoj koži ne može znati kako to izgleda. U svetu književnosti obitavaju razni likovi. Neki od njih demonstriraju svoju slobodoumnost iskazivanjem bezrezervne podrške gay književnosti bez obzira na umetničku vrednost koja je različitog nivoa od knjige do knjige, ali pisce u suknjama i dalje smatraju za stvorenja niže vrste ljubazno zamoljena da svoje dražesne glavice ne zamaraju ozbiljnim temama.
– Dobro, de… Samo sam hteo da pitam možete li barem na trenutak da se uživite u njen položaj i odgovorite šta biste uradili na njenom mestu?
Očekivao sam da će zastati i razmisliti pre nego što odgovori. Nije razmišljala ni sekund.
– Isto što i ona. Samo mnogo ranije.
– Na šta mislite?
– Na suicid. Samo bih to uradila pre poniženja. Krista-Marija je već bila mrtva nakon što je napravila prvi izbor, kad je pristala da bude ljubavnica tom ministru koji joj se gadi.
– Vi pisci imate odgovore na sva pitanja.
– Ne, uopšte nemamo. Mi se samo trudimo da sagledamo širu sliku.
Ponovo se izmakla i gledala me nasmešena.
– Znate šta? Možda vi meni možete nešto razjasniti. Ima još jedan dobar film, ali sadrži teške scene koje nisam mogla da gledam. Ako ste slobodni iduće subote, ja ću opet da se pokrijem ćebetom kad dođe taj deo, a vi ćete pogledati i prepričati mi.
– Ako hoćete da vas muškarci prihvataju ravnopravno, nije zgodno da ćebe koristite u takve svrhe.
– Vi ne razumete, meni nije ugrađen taster delete…
– Taster? Uh! Dobro, kako se zove film?
– Crna beležnica, Pola Verhovena. Holandski režiser, diplomirao matematiku i fiziku.
– Holandski film? Stvarno ćete me iskvariti.
Nada Dušanić, RASKID, Albatros Plus, Beograd, 2019.
