D№4 – 16 godina: Žena s tajnom
Svaka žena mora da ima tajnu. Ako nema tajnu, nije žena.
To Max uvek kaže, a tako i ja mislim. Da u životu jedne žene mora postojati nešto tajanstveno, i to ona vrsta tajnovitosti koju nalazimo u dobrim filmovima. Ne daju ti odmah ceo lik serviran na tanjiru, nego se otkriva postepeno, malo po malo. Eto, recimo Garbo. Imam sve njene filmove, sve fotke koje je snimio onaj fotograf s kojim se družila i možda bila u vezi, Sesil Biton, a možda i nije, ali nju kad čovek pogleda, vidi se da je žena s tajnom. I to nije neka moja fiks ideja, Vikipedija kaže: Izuzetno lepa, visoka i vitka, lica koje odaje bogat unutrašnji život i odsutnost svake površnosti, Garbo je bila predodređena za romantične uloge tajanstvenih i nedostižnih fatalnih žena (…) Uspešno je razradila prepoznatljiv glumački stil zasnovan na suzdržanosti i artificijelnosti kojim je dočarala bogat, složen i kontradiktoran emocionalni život likova privlačnih, ali muškarcima nedostižnih žena.
Moja najveća tajna koju krijem i od Maxa i od drugih učenika je selektivnost. Neke stvari koje se dešavaju na časovima prihvatam, neke ne. Kuvanje da. Gledanje filmova da. Diskusija o pogledanom, da, svakako. Čitanje da. Komentari o pročitanom, da.
Ali neke druge stvari ne. I o tome ne govorim nikom. Imam pravo na svoje mišljenje pod uslovom da ga ne namećem drugima, a sigurno je da ja samo gledam svoja posla pa to neću uraditi.
Recimo, još kad smo imale trinaest godina, objašnjavao nam je da treba što pre početi sa održavanjem seksualnih odnosa jer je to dobro zbog zdravlja. Nisam shvatala šta je tu tačno korisno za zdravlje, ali Max je pedagog, ako on kaže da je zdravo, onda je tako. Valjda. Mislim, može biti tako za većinu, ali nismo svi isti. Kad bismo svi bili isti, bilo bi dosadno.
Drugo, u filmovima koje ja volim baš i nije tako. Pre nego što se pređe na stvar potrebno je da se ljudi upoznaju, da osete privlačnost i da to urade zato što oboje žele, a ne zbog drugih razloga.
I kad smo već kod zdravlja, pronašla sam na Guglu stvari koje Max nije pomenuo: neželjena trudnoća, HIV, kondilomi i druge polno prenosive bolesti.
Uostalom, u stvarnom svetu nije bilo nikog s kim naročito želim da budem intimna. Proverila sam na Guglu: intimnost je prisnost, poverljivost, tesna veza. Ja nisam poznavala nikog prema kome osećam sve to u kompletu, mada… Meni se već dugo vremena sviđa samo Ognjen, i mislila sam da se i ja njemu dopadam. Kad Max naredi da se pripremimo za vežbe plesa, ćutke se pogledamo i neupadljivo zauzmemo mesto jedno naspram drugog. Dok svira muzika jedna njegova ruka je na mom struku, a druga dodiruje moju. Osetim njegov dah, blizinu obraza, na koji ponekad prislonim svoj. Ali krišom, da ostali ne primete. Lagani smo oboje, krećemo se istim ritmom, i želim samo da to što duže traje, da ne iscuri vreme i da nas ne rastave. Upravo tako zamišljam seks: kretanje uz nečujnu muziku istim ritmom. Kad bi Ognjen hteo, moguće da bih pristala. Ali Max ne dozvoljava zaljubljivanje u grupi, pa smo oboje svesni da to nije izvodljivo. Ognjen me je jednom uzeo u zaštitu i to se loše završilo. Max je rekao da će moji honorari uvek biti manji od ostalih. Kad sam pitala zbog čega, odgovorio je:
,,Tebi će trebati triput više šminke nego drugim glumicama, da ti pokriju te bele obrve i uvećaju trepavice da ličiš na žensko.ˮ
Ja sam ćutala, a Ognjen je rekao:
,,I Serše Ronan ima takvu kosu, svetle obrve i trepavice pa nije našminkana, a ipak je fabulozna u Pokajanju. Ne bi druga glumica bolje odigrala Brajoni samo zbog obrva i trepavica.ˮ
,,Ma šta kažeš? Sumnjivi ste meni vas dvoje…ˮ
Max je prsnuo u smeh, za njim svi ostali. Samo smo Ognjen i ja ćutali. Od tada Max nije dozvoljavao da plešemo zajedno i ni na jednom vežbanju nije dozvoljavao da budemo par. Odredio je da moj partner od sada bude Gojko, a Ognjenova partnerka Violeta.
Gojko je sasvim okej, ne mogu ništa da kažem protiv njega. Zna korake, ne dodiruje me na nepristojan način, ne unosi se u lice. Ali s njim je potpuno drugačije. Dok plešemo, osećam zid sopstvene kože koji se dodiruje s njegovim zidom. Dva čvrsta predmeta strogo definisana svojim gabaritima, kao kad me neko okrzne u gradskom prevozu. Nema one stopljenosti kao sa Ognjenom. Pokreti jesu u ritmu muzike, ali koliko god da se trudimo, odvojenost nas sprečava da se zajedno krećemo kroz nju.
Ponekad se okrenem i krišom posmatram Ognjena s Violetom. Na njegovom licu ništa ne mogu da pročitam. Kad bih mogla barem još jednu pesmu da otplešem s njim! Da jednom rukom dodirujem mišiće njegovih pleća (onaj deo tik ispod ramena), osetim ih kroz košulju, pamtim da su tanki i čvrsti, a drugu stavim u njegovu, gola koža na goloj koži. Ništa između. U tome je stvar: ništa između. Samo nas dvoje.
Kad je dodir kroz tkaninu košulje tako prijatan, kako bi tek bilo dotaći njegova gola pleća? Ne radi se samo o dodiru, nešto u glavi se raspline, i to nešto učini da sve bude meko, kao da smo u sasvim drugom prostoru u kojem nisu tako oštro određene granice kao u ovom. Mora da postoji način da se vidimo nasamo, a da niko ne sazna. Recimo, da mu javim da dođe kod mene dok su mama i tata na poslu. Ali kako da mu to kažem? Ne mogu odjednom, moram da znam šta on oseća… Od čega da počnem? Najbolje da ga pitam ono što me muči najviše od svega.
Jednom sam ugrabila priliku. Kao slučajno stala sam pored njega i šapnula jedva pomerajući usne, kao u špijunskim filmovima:
,,Da li je isto?ˮ
,,Šta?ˮ
,,Kad plešeš s njom, da li ti je isto kao sa mnom?ˮ
,,Ne znam…ˮ
,,Kaži, važno mi je…ˮ
,,Ako Max primeti nešto, najebali smo oboje. Znaš i sama.ˮ
,,Znam, ali ipak…ˮ
,,Nema ali.ˮ
Odmakao se od mene naglo kao da je iznenada shvatio da sam zaražena kovidom. Posle toga nisam više ništa pokušavala.
*
Nedavno smo svi zajedno gledali film u kome Deril Hana sreće svoju bivšu ljubav nakon deset godina. Oboje rade u službi zakona i on, prilikom jednog slučaja, iznenada bane u njen ofis, prepoznaju jedno drugo i za nekoliko sekundi se pohvataju, razvezuju kravate, raskopčavaju pantalone i imaju odnos na kancelarijskom stolu.
Pa gde je tu uverljivost, moliću lepo? Zar nisu pre toga barem koji minut razgovarali, priuštili očima zadovoljstvo gledanja jedno drugog, slušali drag glas posle toliko vremena, uživali u prisustvu? I gde je radost? Radost za srećne oči koje nakon dugo praznog vremena ugledaju drago biće? Deril Hana je ubedljivija u prvoj verziji Blade Runnera iako je science fiction i tamo hoda na rukama i pravi ciganski točak, nego u ovoj banalnosti.
Kad sam nakon gledanja filma sve to izgovorila naglas, nastala je tišina. Onda se Max grohotom nasmejao, za njim po difoltu svi iz grupe. Samo je Ognjen ćutao. Ali je izbegavao moj pogled i ničim nije pokazao da je na mojoj strani.
Ćero, idi ti da se umiješ ladnom vodom i izbistriš glavu, pa pravac u moju kancelariju. Ostali su slobodni, dosta za danas.
Umivanje ne pomaže, i dalje mi u ušima zvekeće njihov smeh, i stvarno ne razumem šta je smešno u tome što sam rekla. Instinkt mi govori da je trebalo da ćutim, da sam napravila veliku grešku, al’ sad je kasno.
Ulazim u Maxovu kancelariju klecajućih kolena kao da su natopljena vrućim pudingom pa se spuštam na stolicu da se smirim. On dolazi i pita: Ko ti je rekao da možeš da sedneš? Stani tamo da te vidim!
Stajem ispred vitrine sa knjigama, tako da mogu da se oslonim leđima, moram imati čvrst oslonac da se ne srušim.
Sad mi lepo kaži, je l’ se ti uopšte krešeš?
Klimam glavom potvrdno jer ako kažem istinu, biće još gore. Kreše se drvo, tuca se kamen, ja ne vidim sebe u takvim aktivnostima. To mislim, ali ne usuđujem se da zucnem. Ako budem ćutala, pre će me pustiti da odem. Reči koje dalje izgovara kamenje su koje baca direktno na moj nezaštićeni mozak. Ona scena koja se pojavljuje u nekim filmovima, kad ženu koja je pogrešila svi gađaju kamenjem.
Da, da, a je l’ voliš da se krešeš?
A gde najviše voliš da se krešeš?
Gde stigneš, a?
Prilazi mi sasvim blizu, unosi se u lice i govori da se okrenem, što ja poslušno radim. Zagleda me sa svih strana, širi kragnu moje bele bluze i zaviruje u grudnjak, potom mu pogled ide prema dole, uhvati me za zadnjicu, stisne i kaže: ,,Malo je kanta, ali može da prođe. Biće nešto od tebe.ˮ
Potom zaštitničkim zagrljajem obuhvata moja ramena, nežno prislanja obraz uz moj i usmerava me prema dvosedu pored vrata. Nudi mi keks, ja odbijam. Pali tompus i uvlači dim zatvorenih očiju, kao da izvlači neku vrstu slasti iz valjkastog tela kubanske cigare. Mrmljajući govori nešto o letnjim danima i poletnosti života spuštajući ruku na moje koleno uz tih uzdah: ,,Ženske noge su blaženstvo, naročito leti kada se nose tanke haljine.ˮ
Skupljam noge i povlačim se dalje od njega. Dok ostavlja cigaru u pepeljaru, koristim trenutak da ustanem, vrata su sasvim blizu. Ali ustaje i on. Stavlja mi ruke na ramena i ponovo smo na dvosedu.
,,Nemaš čega da se bojiš. Telo je sredstvo za igranje uloge, kao lice i glas. Sada ćemo da vežbamo erotsku scenu. Ja sam ti partner i zadatak je da uskladimo koordinaciju pokreta naša dva tela. Dobro si ti parče, samo treba da naučiš neke stvari… Prvo, ne smeš da imaš takav pogled – tup i uplašen. Ništa ne brini, samo se opusti i prati me.ˮ
Saginje se i skida mi baletanku, uzima moje stopalo i sklapa oko njega obe šake. Prinosi ga usnama i spušta poljubac. U tom položaju noge su mi raširene, pa podižem i drugu u pokušaju da ih ukrstim. On se naginje, podvlači ruku ispod mojih kolena i uzima me u krilo. Sve se dešava polako, osećam kako me dovodi u stanje obamrlosti. Ovlaš me ljubi u obraz, potom u uho, sugestivno šapćući:
,,Žena mora da bude fatalna. Kao Garbo. Ne boj se, pokazaću ti kako…ˮ
Potom desnu ruku polako zavlači ispod moje haljine, između butina. Intuitivno skupljam butine ali tako osećam njegovu šaku još intenzivnije, dotiče je koža obe noge. Dolazi do međunožja i palcem prelazi duž prepone. Pređe jednom, pa se vrati i ponovi pokret ne zalazeći u unutrašnju stranu gaćica. Jedan deo mene zna da treba da ustanem i smesta odem jer to više nije vežbanje uloge, no drugi umrtvljeni deo ostaje, nemajući snage da se pomeri.
Pokreti mu nisu nasilni, spori su. Možda će mu dosaditi pa će prestati, neće ići do kraja. Sad palcem lagano kruži spoljašnjom stranom mojih gaćica. Osećam zbunjenost pomešanu sa mučninom koja se diže iz donjeg stomaka, pa tiho jeknem.
Eto, znao sam da će ti se svideti.
Hoću da kažem da mi se to ne sviđa, uopšte mi se ne sviđa, mučno mi je, ali onaj umrtvljeni deo upozorava da je ćutanje bezbednije, jer ako se suprotstavim pobesneće i primeniti silu. U tom slučaju ne bih imala nikakvu šansu. A sve dok veruje da sam poslušna, postoji mogućnost da uvrebam trenutak da pobegnem.
Potom me skida sa krila i postavlja me na kožno sedište tako da su nam glave u istoj visini. Naginje se i dotiče usnama moje dok sa oba dlana obuhvata moje lice i polako ga pomera prema dole. Soba se okreće oko mene i u tom okretaju ugledam iz neposredne blizine njegove prste sa uredno manikiranim noktima i tankim čupercima sedih dlačica kako otkopčavaju pantalone. Nisu na cibzar kao ženske, nego imaju skrivene kopče. Nikad ranije nisam iz takve blizine videla ni mušku ruku ni muške pantalone. Mozak nije u stanju da slobodno funkcioniše, no ruka odguruje njegovu sa mog potiljka, uspravljam se i noge same hitaju prema izlazu, prema svetlu, što dalje odatle.
*
Više se nikad nisam vratila. Mama me je ispitivala zašto napuštam studio posle pet godina redovnog pohađanja, tata se žalio što barem ne ostanem do kraja meseca da iskoristim uplaćene časove, a ja sam samo ćutala. Nisam mogla ništa da prevalim preko usta.
Tako sam postala žena s tajnom.
I samo još jedna stvar. Nisu dodiri bili najgori od svega. Najgore je bilo to samopouzdanje što je izbijalo iz njega, to neupitno uverenje da on ima puno pravo da radi to što radi. Svemogući Max, vlasnik naših umova i naših tela sa neograničenom slobodom raspolaganja i jednim i drugim. Bez ikakve obaveze polaganja računa o svojim postupcima. Ko bi se usudio da upre prstom u pobožnog porodičnog čoveka neprikosnovenog autoriteta?
A ono sa kamenjem zove se inverzija, pronašla sam na Guglu. U filmovima kad žena zgreši, svi imaju pravo da učestvuju u njenom kamenovanju. To im dođe kao društvena obaveza. Max je mene gađao rečima kao kamenjem jer je naslućivao da nisam zgrešila, a to je, po njegovom mišljenju, mnogo veći greh.
*
Na sajtu nekog portala za žene (Zadovoljna ili tako nekako) naišla sam na tekst koji daje odgovor na Maxovo pitanje Gde voliš da se krešeš? Ne znam da li je mislio u koji deo tela ili u kojem prostoru. Ovaj ,,dobronamerniˮ savetodavni tekst tipa lifestyle odnosi se na prostor. Zapravo, potvrđuje sve što je Max rekao, što znači da nije on jedini koji smatra da tako treba. Mislim, ako žena hoće da bude moderna, onda treba tako da se ponaša. Nisam sposobna da ga prepričam, preneću ceo, u svojoj neokrnjenoj zombiranosti.
Određena ponašanja u seksu izašla su iz mode i mladi ih više ne praktikuju. U današnjem užurbanom svetu sve je u hodu. U prolazu pijemo kafu, telefoniramo, ručamo, u prolazu razgovaramo s osobom koju dugo nismo videli, a kako stvari stoje – u prolazu i vodimo ljubav. Moderno doba mlade ljude je naučilo kako da odvoje seks od osećanja. Pojava online aplikacija za upoznavanje otvorila je eru nekonvencionalnih odnosa i neobaveznog seksa koji je u službi zadovoljavanja fizičkih potreba, a ne stvaranja ljubavnog odnosa. Mladi danas smatraju da je vanilla seks izašao iz mode, a glavni razlog je praktičnost. Udoban krevet sa čistim plahtama kao mesto dešavanja postao je totalni demode, mladi danas vode ljubav na javnim površinama, parkovima i u automobilima, kupei vozova su vrlo praktični, a najčešće se biraju javni toaleti. Najprostraniji su na aerodromima, mada su prihvatljivi i oni u kafićima ili na autobuskim i železničkim stanicama.
Ne znam da li je tekst preveden sa engleskog ili je plod domaće mudrosti, ali stanovnici Beograda u drugom časopisu mogu da dobiju detaljnija uputstva:
Toalet na Zelenom vencu je najprometniji, u Palati Albanija je za one stidljive jer je zavučen i slabo posećen, a za probirljive se preporučuje da zađu iza malih kovanih vrata toaleta u Narodnom pozorištu.
Kad malo bolje razmislim, navedeni način gledišta ima svojih prednosti, jer u takvoj igri niko ne može da bude povređen. Ne računaju se sifilis, stafilokoke, streptokoke i slične banalnosti, mislim na to da niko ne može biti istinski pogođen, ne može osetiti bol. Jer tu i nema nikog sa imenom i prezimenom, nema nijedne ličnosti, samo pokreti, uvek isti, ritmični, grubi, koji maltretiraju sopstvena tela u mahnitim nastojanjima da iz njih iscede koju kap zadovoljstva.
Razmišljala sam da pošaljem tom časopisu prilog u obliku poeme koja bi počinjala rečima: U opojnom mirisu još toplih fekalija koji nas je obavijao sa svih strana, njegova ruka nežno je krenula prema…
Dalje nisam mogla. Nisam ja iz te priče.
