AOTEJ EONUS
Uspomeni na Slobodana Kljajića
Ko beše ti, sam ti,
delom ti, kaži mi?
Zašto me povede?
Ko se uplete još?
Podbadajući stare zvezde
moj glas se muči,
neumrloj Maent
šaljući celov
od paučine skoro sav.
Retke brade,
sede, ne sasvim,
mršavo stihovlje
sričem, napušteno.
Gruba reč svaka,
neizmivena i ćoškasta,
droca novog doba.
Za sitnu lovu
radi sitne stvari.
Njoj odbeći, putokaz
tvoga prsta i
krilo neumrle Maent,
u zatočeni april
okrutan u kavez-domu.
Opet, i da pobegnem ko bi znao?
Ni ja, ni ti, ni još neko
odmoran na kresti talasa,
pljuc morske pene,
iz staračkih usta koja
bi da pevaju Jednoj.
Nepobeglo ostaje
pevano, ono opet beži,
kad utekne - eto pesme.
Tako bežimo, ti u slike,
ja u oblike,
oba u obrise.
Staviti tačku nemoj,
to je za tačkaše, dvotačkaše,
uopšte, pljačkaše.
Mi prosipamo. Nismo rasipnici,
samo ono što imamo.
Oprosti na „mi“. To je kada
muza zaspi.
Tad sve spava.
