AOTEJ EONUS Uspomeni na Slobodana Kljajića Ko beše ti, sam ti, delom ti, kaži mi? Zašto me povede? Ko se uplete još? Podbadajući stare zvezde moj glas se muči, neumrloj Maent šaljući celov od paučine skoro sav. Retke brade, sede, ne sasvim, mršavo stihovlje sričem, napušteno. Gruba reč svaka, neizmivena i ćoškasta, droca novog doba. Za sitnu lovu radi sitne stvari. Njoj odbeći, putokaz tvoga prsta i krilo neumrle Maent, u zatočeni april okrutan u kavez-domu. Opet, i da pobegnem ko bi znao? Ni ja, ni ti, ni još neko odmoran na kresti talasa, pljuc morske pene, iz staračkih usta koja bi da pevaju Jednoj. Nepobeglo ostaje pevano, ono opet beži, kad utekne - eto pesme. Tako bežimo, ti u slike, ja u oblike, oba u obrise. Staviti tačku nemoj, to je za tačkaše, dvotačkaše, uopšte, pljačkaše. Mi prosipamo. Nismo rasipnici, samo ono što imamo. Oprosti na „mi“. To je kada muza zaspi. Tad sve spava.