Točkovi trucnuše o zemlju i silovita brzina kretanja aviona najednom postade osetno teška. Podseća na sreću uvek ovaj osećaj, kad sletim u avionu i osetim zemlju pod nogama, kad osetim nalet brzine na grudima i u stomaku, nema nazad, ni ne tražim nazad, prepusti se, jurišaj napred, pusti da te vuče i vozi, smej se, sunce upada u oči, treperavo, truckavo, kroz krošnju lipe u parku, vrteška leti u krug, smejem se i malo se plašim, čujem tatin glas i laka sam kao perce, nemam plan, nemam teret, imam samo taj trenutak sreće u maloj dečijoj glavi. Na tu slobodu me podseti uvek ovo jurišanje i smirivanje aviona po sletanju. Nismo se srušili, stigla sam bezbedno. I to uvek pomislim. Spuštam se na zemlju, posao je završen, sedam dana sam bila zatrpana poslom, tamo u tuđini, prijalo mi je, koristilo mi je, da se distanciram od gorčine posle svađe, nailazio mi je u talasima blagi miris te gorčine, dok sam tamo radila, gurala sam ga u stranu i luftirala; sad kad je avion stao, zapljusnuo me je opet, taj miris, svom silinom, opipljiv je, nemam kud, moram ponovo da ga živim. On je kod kuće i čeka, moramo da nastavimo gde smo stali, moramo da vidimo šta ćemo dalje. Svi se guraju da izađu prvi iz aviona, nervira me to i nije mi jasno čemu služi, svi putnici će se ponovo sresti kod pokretne trake za kofere i, pod dirigentskom palicom osoblja koje na tu traku istovaruje prtljag, gotovo sinhronizovano izgalopirati sa aerodroma. Sedim s torbom u krilu i čekam da se isprazni avion. Jedno dete vrišti, još se nije smirilo od sletanja, titra mi neka nervoza u ramenima od tog zvuka, nesposobnost da umirim svoje dete, u sred noći, teško joj je, i uspeva da nađe mir samo zagnjurena u moj vrat, nosim je zato, obnevidela od umora i bola u kičmi, teška je i krivim se pod njenom težinom. Kad najzad zaspi i sručimo se tako prilepljene zajedno na krevet, olakšanje i zadovoljstvo prostruje mi kroz telo i ramena mi pulsiraju od zahvalnosti što su opet rasterećena. Adaptiram se na gorčinu, bes neki je tu, jer loše funkcionišemo, tako smo dobro tekli i klizili godinama, onda nam se na putu stvorio neki šljunak, upao u točkove, i počeli smo da šlajfujemo, da štucamo, postali smo nesposobni da se vratimo na čist glatki put. Suv, suv put, ispucala zemlja pod nama, i u pukotinama taj šljunak što nas sapliće i stvara neprijatne vibracije. Zagrlimo se i bude toplo i sigurno i nezamenljivo i sve ostalo se raspadne u paramparčad, u prah. Taj zagrljaj sada kao da je na Marsu, toliko daleko. Ali hoću da ga nađem, leteću do Marsa, ako hoće da krene i on sa mnom. Vozi me još treptaj one sreće od sletanja, u tragovima.
Uključujem telefon, pristižu poruke. „Kupi pelene“, kaže. „Ok. Sletela sam.“ „Super.“ Život neumitno mora da teče dalje, nadmudrivali smo se i nadmudrivaćemo se, ali pelene su pelene, one su iznad svega, i tu nema nikakvih mudrolija i proseravanja. Mi smo mi, i uvek ćemo to biti, povezani pelenskim hramom. Dugi hodnik od aviona do pasoške kontrole izaziva neki bestežinski osećaj, levitiram još između lepog i svežeg osećaja da sam građanka sveta, i nedvosmislene depresivne turobnosti povratka ovom ovde mestu koje vuče, gravitaciono, da mu se vratim. Tu mi je dom, tu je čvor svih ključnih iskustava, emocija, topline, pripadnosti, i ozlojeđenosti što stvari tu nisu bolje, lakše, prijatnije, bezbednije. Tamo je tuđe i neizvesno, ali neizvesno u nekom maniru mladosti i poletnog početka. Ovde je moje i dosta toga je izvesno, ali ta izvesnost nije nešto sa čim sam uvek u miru. Ipak, u tom hodniku, osećam još uvek neku milinu i toplinu što sam opet svoja na svome. Kada čelom poljubim leđa poslednjeg čoveka u redu za pasošku kontrolu, sva milina se rasprši i usledi tup udarac realnosti u kojoj se moja zemlja nalazi. Jakna tog čoveka zaudara na ustajalo. Stegnuta tela svuda okolo, uprte umorne oči svuda okolo, kao neke oči gigantskih girica, uvoštenih, isprženih, zarozani tragovi nemaštine i krpljenja, zatvorenost i nepoverenje svud okolo, hronična nervoza i iscrpljenost, muka na čelu svakog drugog čoveka. Spusti se na zemlju devojčice, šta si se razmaštala, da imaš svet na dlanu i da si slobodna, ovde je vazduh težak kao teg i ništa ga neće rasterati za tvog života. Aktiviram dobro uvežbani mehanizam podnošenja težine tog tega kao da je ništa, mehanizam življenja u kolektivnoj ubijenosti u pojam, nastavljam da dišem i funkcionišem sa tim teretom u pozadini, kao kad neki program zabaguje pa moram na ctrl+alt+del i end task, ali neće da enduje. Drugi kompjuter nemam, pa nastavljam na ovom što tiltuje.
Nema mi kofera. Pazi da ne padneš, pazi da se ne oklizneš, nemoj na klizanje, uganućeš članak, kakvo crno skijanje, to je slomljena noga u najavi, nećemo na zimovanje, šta ako se porazboljevamo, jao roleri, pazi da te ne udare kola, nemoj u pesak, isprljaćeš se, izgrebaćeš kolena… u DNK mi je ugrađeno da se zacementiram pred svakom neizvesnom situacijom, da se plašim rizika ko crnog đavola, da idem uvek na sigurno, da sumnjam u sebe do iznemoglosti, da budem kompletno paralisano nespremna za bilo kakvu nepredviđenost ili nezgodu. Kad sam shvatila da kofera nema, preseklo me preko stomaka kao da sam, bezmalo, oko izgubila. Šta ću sad??? Prštim od besa, osećam se kao da me je neko skinuo golu na sred aerodroma, moram da se bakćem sa šalterom, popunjavam formulare, vodim razgovor sa osobom na šalteru kojoj se taj razgovor, ako je to uopšte i moguće, vodi još manje nego meni. Klasik dobrodošli u Srbiju. Izufćem se, pa na trafici kupim cigarete, izađem ispred da sačekam svoj taksi i dok ga čekam, zapalim jednu. Godine su prošle od poslednje cigarete. Prokleto mnogo prija. Bes zbog kofera malo iščezne. U suštini, stvarno želim da stignem do Marsa i tog zagrljaja, znam da ga oboje zaslužujemo, znam i da ga naše dete zaslužuje. Želim da verujem i da ćemo stići, ali vidim da je put suv, da treba mnogo vode da poteče da bi se obnovio i oživeo. Spopadne me novi bes, zbog svega toga, kao neki konj koji se zaleteo na mene, niotkuda, naizgled, ali nije baš niotkuda, načula sam njegov galop iz daljine, nadrealno velike daljine, još tamo, u tuđini, dok sam radila, kloparao je i jurišao ka meni, i znala sam da ćemo se sudariti, taj konj i ja, baš ovde, kad kročim na tlo Srbije i sednem u taksi ka kući.
U taksiju me dočeka jelkica na retrovizoru sa mirisom bagrema. U kasno proleće sam brala i jela cvetove bagrema kod babe u bašti. To je bila najveća delicija i egzotika za mene, baba me je naučila da jedem to cveće, bilo je to kao neko slatko prekoračenje, oslobađajuće saznanje da je to, iako čudno, dozvoljeno, slasno, i dostupno samo nekoliko nedelja u godini. Kod babe je uvek bilo sigurno i uzbudljivo u isto vreme. Baba je uvek znala. Znala je šta treba da se uradi, znala je kako da me umiri, znala je kako da me razveseli, znala je šta mi treba i kako to da mi pruži, bez ikakve drame, znala je da učini da se osećam sigurno i ušuškano. Nikad nisam videla strah u njenim očima, kao dete. Kasnije, kada je pustila da taj strah vidim, kao odrasla osoba, bio je to kraj jedne ere za mene, a da toga još dugo posle nisam ni bila svesna. Ako ona nije stamena i otporna na strah, onda se u pitanje dovodi i sloboda i bezbrižnost samog okretanja sveta, sve je nepouzdano, nešto vreba iza svakog ćoška, a ja sam prezreli jesenji listić na goloj grani, prepušten volji vetra.
U vožnji od aerodroma do kuće uvek imam neki osećaj da se vreme rekalibriše. Vreme na putu se meri drugačije, ima svoj početak, sredinu i kraj, zgusnuto je, dragoceno, intenzivno, ispunjeno, isplanirano, praktično vakuumirano. Taj pritisak vakuuma kao da se otpusti tokom ove povratničke vožnje. Oseti se pod telom zemlja, u ravni sam ponovo sa svim onim što čini ovo mesto, moje mesto. I briše se onaj osećaj jasnih vremenskih odrednica i planova. Možda ću biti tri dana mrzovoljna, možda ću biti deset dana prehlađena i bolesna, možda ću sedeti kući neplanirano dve nedelje, možda… to možda daje lažni utisak rasterećenja pred neizvesnim jer neizvesno ne mogu da kontrolišem. Letimice registrujem nervozne izraze lica ljudi u drugim kolima, to je kao neka usputna stvar, ali znam da me ubacuje u pakleno tihu i nevidljivu letargiju, kao zagađen vazduh mi se uvlači u svaku poru, formira jedan orkestar tegova, koji usporavaju, guše volju i energiju, zamaraju i opterećuju. Na autoputu pred nama je duga kolona, približavamo joj se i usporavamo. Taksista me pita da li bi mi smetalo da zapali cigaretu. Obično bi mi smetalo, ali sada kažem, naravno, zapaliću onda i ja. Iz unutrašnjeg džepa kaputa vadim cigarete, upalim jednu i otvorim prozor. „Znate li otkud kolona u ovo doba dana? Je l’ se dešava nešto posebno u gradu?“, pitam ga. „Javili su nam iz dispičerskog centra da je bio veliki udes kod Geneksa.“, reče on, „u Beogradu je danas dovoljno jedan kamenčić da bacite na cestu pa da nastane kolaps, tolika je gužva u saobraćaju. A kamoli udes. Ovo će da potraje, verujem.“ Sasvim fin i ljubazan čovek. Vidim da bi malo i popričao. Ali tako mi je mrsko da ulazim u neobavezno ćaskanje, pa se samo blago osmehnem, izvadim telefon iz torbe i udubim se u ekran. Nemam ništa konkretno što bih gledala, od Instagrama i Fejsbuka mi je muka, od posla mi treba pauza posle intenzivne nedelje na seminaru, pa otvorim galeriju sa slikama, samo ih je desetak sa putovanja, a onda sledi beskonačni niz njenih fotografija, važnih i nevažnih trenutaka, blesave poze, snimci prvih reči i rečenica, zagrljaji, tobogani, sladoledi, plišane životinje. Moje celo srce. Ne mogu da dočekam da je zagrlim, to je sve što mi je na pameti, bacam pogled na kolonu ispred koja se kreće tromo, sporo i jednolično. Zaglavljena u koloni, a žuri mi se da negde drugde stignem, a ne mogu preko reda, baš tako sam se često osećala kao nova mama, kao da nešto propuštam, kao da sam u začaranom krugu jednoličnosti i statičnosti, trivijalnih radnji i zacementiranog života, izgrickana krivicom i nerazumevanjem za takvo osećanje u kombinaciji sa neprikosnovenim blaženstvom, osećajem majčinskog ostvarenja i najčistije ljubavi. Penušav je to koktel osećanja, žestok, gorko-sladak, jak, kolena od njega klecaju. Ultimativna tamnica i ultimativna sloboda i snaga ženskog iskustva. Sa radija svira savršeno dramatičan saundtrek za ovu misao, Aerosmith, „I don’t wanna miss a thing“, uz grandiozni orkestarski krešendo, baš je tako, zamršeno, teško, sladunjavo, halapljivo sebično prema svemu ostalom, ali sve je bolja alternativa od propuštanja dragocenog iskustva njenog odrastanja.
Zazvoni mi telefon. Gorki talas toplote mi prostruji uz kičmu. “E, videla sam poruku za pelene, kupiću, u zastoju sam na autoputu“, kažem. Nisam tako hladna zato što želim to da budem. Znam da nam predstoji važan razgovor, težak kao zgrada, neizbežan. Pretvaram ovaj poziv u logistički dogovor, jer želim da odložim još malo taj razgovor, ne zato što je meni težak, već zato što više od svega ostalog zazirem od njegove mrzovolje prema ideji ’treba da pričamo’. Ali znam da i on zna da ovog puta nije tako. Ipak se iznenadim kada mi kaže „Okej, ne zovem zato, nego… treba da pričamo nešto“. Neka iskrica radosti zapleše mi po čelu, jer pomislim da želi da se potrudi. Za nas, da se bori. Tokom čitavog našeg odnosa, ja sam bila ta koja se borila da gradi zajedništvo, ja sam bila ta koja je gladno žudela za osećajem pripadnosti i skupljala mrvice od kojih sam taj osećaj održavala. Uvek tako paperjast, uvek tako krhak, uvek sa nekom oporom tužnom bušotinom koju sam iznalazila načine da pokrpim. Te bušotine njega nikad nisu bolele kao mene, čak ih nikad nije ni uviđao. Odatle se i razvio šablon mrzovolje prema „suvislim“ razgovorima. Negde usput sam se umorila od te cele dinamike. Negde usput sam rešila da zataškam svoj umor, negde usput me je on sustigao i ščepao bodljikavim kandžama koje su mi ograničile pokret. Pa sam utrnula. „Znam, pričaćemo kad dođem“, odgovorim mu, ali on nastavlja, „hoćemo, važi, samo sam hteo da ti kažem da… pa neke stvari su se izdešavale dok si bila odsutna i… mislim da – “ U tom trenutku mi pisnu poruka od Vide: „Umro mi je tata. Jel možeš da pričaš?“. Kosti mi pretrnuše, prekinula sam ga u pola reči i odmah je pozvala. Bilo je očekivano, dugo je bolovao, nisu ni bili bliski zadnjih godina, ali šok je neopisiv, objašnjavala mi je kroz suze. Saosećala sam sa njom, celim srcem, zureći u jednoličnu livadu kraj puta, dok mi je telom pulsirao neki beli mutni bezglavi eho straha od njegove nedovršene rečenice. Stvari su se izdešavale. Koje stvari? Šta ne može da sačeka još sat vremena da stignem kući? Šta ne može da izgovori dok me gleda u oči, pa žuri da mi kaže telefonom? Nemoguće. Mnoge teške i teskobne stvari su bile na tacni našeg odnosa, ali ne i laž i prevara. Vida me pita mogu li da se nađem sa njom u gradu, na piću ili ručku, nezamislivo joj je da sedi sama kod kuće sada. Ionako sam bez kofera, pa joj kažem da mogu odmah, čim se iskobeljam iz zastoja. Dogovorimo se da sednemo u Bistro i završimo razgovor. Vida i ja. Ceo život, drži nas na okupu jedna žilava žila razumevanja i prijateljstva, bliskosti i distance, zajedničkog odrastanja. Sa devet godina, u istom trenutku, imale smo prvi dan u novoj školi, tako smo se upoznale. Par meseci kasnije, sa razredom smo doputovale na rekreativnu. Svi su se raspoređivali po sobama, nas dve smo samo stajale stidljivo, svaka za sebe. Bile smo autsajderi tu. Prišla mi je, pogledala me svojim krupnim očima i bojažljivo pitala da li hoću da budem sa njom u sobi. Da, rekla sam. Još se sećam te topline. Narednih petnaestak godina bile smo nerazdvojne, porasle smo zajedno, upoznavale svet zajedno, učile zajedno, smejale se i tugovale zajedno. Onda se, valjda, dogodio život svakoj od nas i pozivi i susreti su se proredili. Interesovanja su nam se razilazila, nepodeljena iskustva gomilala. Pa ipak, i sada, posle toliko godina, najradije bih bila sa njom u sobi. I ona sa mnom. Neko prećutno razumevanje, neka prećutna neraskidiva povezanost je ostala – i ostaće. Dok smo pričale telefonom, kolona se najzad pokrenula. Sada smo mileli nešto brže, talas olakšanja prostrujao je kroz atmosferu. Stvari su se izdešavale. Da li stvarno želim da znam? Sada odmah? Svakako moram da mu javim da ću se prvo videti sa Vidom. Kliknem njegov broj i dok čekam da se javi, tup, spor, silovit udarac otpozadi naleti na moj taksi. Celo telo mi se cimne i udarim glavom u dršku za ruku iznad prozora. Na trenutak mi se zamuti vid, duž vrata mi protutnji grozan oštar sevajući bol. Taksista izleće iz auta i urla, „Kretenu, šta radiš, je l’ ne vidiš da je kolona stala?!“ Dodirnem udareno mesto na čelu i pogledam u prste. Ima malo krvi. Gledam u nju, kao da je lava. Ledeni glečer mi se sruči na krilo. „Halo?“, čujem na drugom kraju veze. „Upravo smo imali sudar, udarila sam glavu“, kažem. „Jesi dobro!?“, pita uzrujano. „Okej sam, valjda, zveknula sam malo čelo samo. Uplašila sam se.“ „Gde se to desilo?“ „Na autoputu smo još, u koloni. Nismo se ni kretali brzo, sve vreme je kreni-stani i čovek iza se zakucao u nas izgleda. Tresem se još.“ „Užas! Bitno je da si dobro. Jesi dobro?… Volim te.“ „I ja tebe.“
