MOJA SESTRA
Hoću da grlim svoju sestru ali je nemam, hoću da je
poljupcem podignem da poraste i zagrli me ali sestru
nemam, a kada bih je imao mogao bih da joj kažem
ti si jedina koja je ležala u istoj materici kao i ja,
jedina koja je nerođeno uho prislanjala na isti
purpurni zid kao i ja, kada si bez očiju i ruku bila
samo jedno uho si imala i ono ti je bilo na ugrejani zid
priljubljeno, isto kao i moja ušna školjka pre nego što se
savila u krivine i izdubila do prvih tonova.
Šta si čula tada, pitao bih je, pre nego što je
prvi zvuk stigao da ti oblikuje ljudsko uho?
Neljudsku škripu sa granica majčinog tela?
Glasove iz susedne, nerođene sobe?
Je li ti nešto tajno saopšteno
kada ti se prvi zrak mesa izdvojio
iz mraka? Ti bi me na to gledala
i rekla bi mi budalo,
da sam pre rođenja saznala
nešto važno,
ne bih ni dolazila, razumeš?
BELJA SAM ČAK I OD SNEGA
Belja sam čak i od snega
ali me nikada ne možeš
videti, kad god ti se približim
dobijem boju jogurta, zimskih zečeva,
pene morskog talasa pri padu.
Modriji si čak i od nadlanice pod
čekićem ali te nikada ne mogu
uočiti, kad god se pokreneš dobiješ
boju žalfije, tinte, ili mora preteškog
za uspinjanje. Volela bih da naše
rastojanje dobije boju, da znam
da mi prilaziš: blizina da
pozeleni ili bar da potamni,
da bude mrko-
crvena kao ova lepljiva
tečnost
što mi se nenadano
uspinje uz stopala
KADA BIH MOGLA DA BIRAM
Kada bih mogla da biram šta bih pre bila,
planina ili more, ne bih bila
more, jer more ima dubinu a dubina
ne voli da se pokazuje,
pre bih odabrala da budem
zauvek zaustavljeni
stenoviti talas,
sposoban da u padu poplavi
dolinu, talas u svom
samoljublju
visoko zamrznut
do oštrog snega u oblacima,
sa utamničenim rudama
u svojim nervima.
Kada bih mogla da biram šta bih
pre bila, planina ili
more, ne bih postala
more, ali ne mogu da
biram: u mojim dubinama
hobotnice pesak otvaraju
i slepe oči se u tišini
mimoilaze –
niko ne zna
da sam ovde
dok se ne utopi
PAVLE I SVETLANA
Hajde da se konačno razvedemo i razmaknemo, ti zastani između magli
i iglu za podmetanje pod pridignute prste pronađi, tu je. Izvuci pogled iz
stisnutih šaka. Gledaj dalje od vetrovito uzdignutih očiju. U dolini rečni
oblak prolazi kroz nakošeni dim sa obale a ti se zaustavi, gledaj kako je
Pavle kišnom zemljom spustio Svetlanu kroz klizište, para još uvek
savija iz odronjene pepeljuše. Potom je prema uzbrdici jata krenuo
i njih dvoje se više ne mogu sresti. I mi možemo ovde da se
dogovorimo: litičasta krila ovde skreću sa neba i planina se
muzičkim uzicama zateže. Rude su nakrivljene i spremne
za razdvajanje od stena. Grebeni rešeni
da iskorače. Hajde da se odmah
razvedemo. Obešeni smo o svoja čela
kao duša što visi u nozdrvama.
Reci potoku da prođe.
Zatim me odseci
NEOČEKIVANI MESEC
Dan je rođen za obe šake a ne za
jednoruko naslanjanje na stablo,
dan je podignut u smerovima
otvorenih grana a ne samo u pravcu
moje preostale ruke. Svetlo se zeleni
po listovima i u senci, dvoglava roda
jedan kljun pod krilom uspavljuje,
drugim na skrivene pokrete u poljani
gleda. Gore, dnevni mesec
plavetnobelog lica traži da svi
dva dlana imamo. Moja nekadašnja
ruka njiše se u papratima
i kroz mene kao stranac
zuri. Iznad, još jedan mesec
neočekivano nebu
prilazi,
smireno klizi preko svoda,
i sunce dolazi da
zameni
KAKO NAS VIDE VRATA
Kako si me opisao kada si danas
okrenuo bravu za sobom? Ne sećam se
reči ali pamtim da sam pomislila:
ti misliš da sam vrata, kao što je medved
prolaz do šumske strvine i pastrmke
iz otopljenih reka. Kako sam ti na to
odgovorila? Ne sećam se da sam bilo šta
rekla, osim što mi je na um
palo da si ti u stvari tajni ulaz
u kuću, hodnik koji možeš da ostaviš
ali ne možeš da napustiš,
prilaz koji možeš da zakopaš
ali ne možeš da
razoriš. Kako su vrata videla
nas dvoje? Kako kućni ulaz
može da vidi vrata
podignuta i sama
na otvorenom polju,
vrata koja se
ne mogu zaobići?
ŠUMSKI ŠETAČ
Postojala je zmija pred kojom se trava
razmicala,
postojao je vukodlak pred kojim se
zvezda
pomerala,
postojao je šumski šetač pred kojim je
noćni čestar
plivao ka
planini.
Trava se ponovo zatvorila i sada
vlati žive i ulaze
u livadu,
zvezda se još jednom
poklopila ispod
tamne granice,
jedino iz visokog mraka krošnji
šetač ti sporo
prilazi,
gleda te bez
treptaja,
i uskoro ćeš
u suprotnom smeru
da zaroniš pred njim
(iz rukopisa Noćni sneg)
