KRILO
U selu nije bilo dece. Mira je čuvala ovce na brežuljku iznad naše kuće. Trčala sam kod nje čim bih čula cilik zvona.
Sedele smo u travi i pravile venčiće od poljskog cveća. Radila je isto što i ja, samo čudesnije − bila je devojka.
U to vreme Mirin i moj život tekli su istim brzinama.
***
Na samom vrhu brega, ispod daščanog poklopca u travi, nalazio se podzemni rezervoar. Odatle je naša kuća dobijala vodu za piće. Nije je bilo za rasipanje, posebno leti. Kad bi mlaz na dvorišnoj česmi postao tanak kao babina igla deda je polazio da proveri nivo vode u rezervoaru. Išla sam za njim.
Gore, na vrhu brega, zametnuo bi kapu na teme i kleknuo pred poklopcem. Odizao je rasušene daske polako, da ne natruni vodu. Nadvijao se nad otvorom. Za njim ja, bešumna kao senka. Dole su plutali odrazi naših glava. Iznad njih su se belesale kanure oblaka.
Na poleđini poklopca nalazio se namotan kanap za merenje dubine vode. Deda bi ga provukao kroz prste celom dužinom, kao da ga ispreda, sve do zarđalog eksera na kraju. Polako je otpuštao ekser prema vodi. Na dodir gvozdenog vrha naši odrazi bi zalelujali na pokorici donjeg sveta. Nebo oko njih mreškalo se kao mleko pred ključanje.
Deda mi je dozvoljavao da gledam, Mira mi je dozvoljavala sve.
Puštala sam kanap i osluškivala prstima dok se ekser ne zaustavi.
Mira je čekala zaustavljenog daha, kao ja.
***
Jedno vreme nije dolazila na brežuljak. Čula sam da se udaje. To je značilo da će pripasti nekom drugom, muškarcu. Značilo je i da će obući vilinsku haljinu. Imala je rupice u obrazima, vedre kao šumske jagode. Taj nije imao ništa. Ima traktor, rekla je baba.
Mirin život se ubrzao. Baba je učestvovala u pripremama za svadbu. Kao poslušnica, dobila je belu kecelju sa krpom u džepu. Htela sam i ja zaduženje. Starije devojčice me nisu puštale među kotarice sa uvojcima traka. Ne ulazi, gakale su na mene, pod je pun špenadli! Vezivale su ruzmarin za ružice od krep-papira i kikotale se. Čula sam smeh, propuštala ono čemu su se smejale.
Išla sam od grupe do grupe uposlenih žena, od servirki do kafe-kuvarica. Prva koja bi me primetila rekla bi da se maknem odatle. Na ražnjevima iza kuće obrtali su se prasići bledi kao sveće. Oko njih je kružio zlatni bumbar buteljke. Usplamteli od priča od kojih gore uši muškarci me nisu primećivali. Nisu me terali ni od kazana sa kupusom. Tamo je na tronošcu sedeo jedan iz sela što se preobrazio u kuvara. Svečano je spuštao kutlaču u kazan. Nakon svakog začina prinosio ju je ispod brkova, srkao i okretao oči prema nebu.
Mislila sam na zaključanu sobu. Tamo su Miru pretvarali u mladu. Češljali su je i stavljali joj na glavu venčić sa platnenim cvećem umesto livadskog.
Kad se najzad pojavila okružili su je vojvodina kapa, čutura i barjak sa jabukom. Zavrištale su žene, zazviždali muškarci.
Bila je bela osa haosa.
***
Nekoliko dana posle svadbe baba i ja smo otišle u Mirinu novu kuću. Dugo smo se pele uz planinu putem izbrazdanim traktorskim gumama.
Očekivala sam da Mira izađe pred nas u haljini mlade. Venčali su se i živeće srećno do kraja života, ona ‒ u venčanici. Izašla je iz štale noseći plavi lonac pun mleka, penušavog kao oblaci.
Seli smo pred kuću. Pričala je sa babom kao žena sa ženom. Pile su kafu. Sedela sam na tronošcu i lovila njen pogled. Kad bih ga uhvatila moj bi uzmakao.
Padalo je veče. Hladnoća me je grabila za gole ruke. Mira je ušla u kuću i vratila se sa svadbenim ogrtačem od bele vunice. Raširila ga je kao krilo, obgrlila me njime. Pitome ovčje oči prišle su sasvim blizu i uhvatile moj pogled.
To ti je od mene, rekla je.
***
Želela sam da spavam ogrnuta Mirinim krilom. Rastuživalo me je.
Nosila sam ga na livadu da njime hvatam leptire. Hvatalo se nebo.
Čuvaj to kad porasteš, rekla je baba.
Smestila ga je u šifonjer, među suve listove oraha.