Igračka-plačka, Hana Piščević, Booka 2025.
Roman Igračka–plačka Hane Piščević govori o ženskom prijateljstvu i započinje kada glavna junakinja Savina primi pismo, koje još uvek nije spremna da pročita, od svoje nekadašnje najbolje drugarice Lu. Roman prati događaje iz ranog detinjstva dve drugarice, pa sve do kraja fakulteta, uz paralelnu priču koja se odvija u sadašnjosti. Savina je dete koje raste u imućnoj, ljubavlju ispunjenoj i funkcionalnoj porodici koja neguje prave vrednosti, dok Lu, pravog imena Luča, živi sa svojim roditeljima u njihovoj senci, to jest u suterenu kuće Savininih roditelja, gde ih dele jedna vrata.
Već vrlo rano, kod Lu počinje „borba za opstanak“, ona žrtvuje mlečni zub kako bi dvema drugaricama bilo dozvoljeno da se igraju sa dečacima. Motiv (ne)ravnopravnosti među polovima biće aktuelan do kraja romana. Neosporno, Lu kod sebe razvija „princip surovosti“ kako bi opstala, njena logika je – primi što više udaraca, pretrpi što više bola, tako da kasnije budeš otporna. Ili – kako bi mogla da stojiš rame uz rame sa prosečnim muškarcem. Savina je u knjizi karakteriše kao nekog ko „ćuti da bi preživeo“, ali deluje da je to ipak samo subjektivno tumačenje male Savine, koja pamti drugaricu kao nekoga nad kim ima značajan uticaj i nad kim je u „boljoj“ poziciji. Ako kažemo da je neko ćutljiv, pre bismo rekli da je taj neko onda stidljiv, povučen i nenametljiv, dok Luča to apsolutno nije. Ona je izuzetno napadna i borbena, ali ne želi da sa drugima deli svoje probleme i slabosti. Naratorka bi to mogla jasno da vidi, budući da je očigledno, ali i dalje nastavlja svoju priču o Lučinom „ćutanju“, izgleda nesvesna da postoji velika razlika između „ćutanja“ kao takvog i zadržavanja sopstvenih problema za sebe. Na neki način, Lu je femme fatale, manekenske građe, ali u bokserskom položaju. Ona odrasta sa uverenjem da je neželjena i nikada eksplicitno neće reći da li voli ili ne voli svog oca koji joj je, kako zaključujemo, stvorio kompleks niže vrednosti, kao i neki oblik mržnje i zavisti prema muškarcima, jer su fizički jači i navodno „superiorniji“ (“Uživala je u tome da ih seksom ponizi, da ih svede na životinju. Nije ih mrzela ali je verovala da su krivi za sve“, reći će Savina za Lu).
Razlog zbog kog je Luča skratila svoje ime u Lu ostaje nepoznat, ali možemo pretpostaviti da time stvara novu ličnost ili osećaj kontrole nad životom. Iako je vrlo inteligentna, to ne koristi kako bi sebi olakšala teret koji vuče sa sobom zbog „teškog detinjstva“, već od same sebe (kao i od svog pravog imena) beži u poroke i promiskuitet. Odgovor na pitanje porekla Lučine porodice, kao i zašto je ono za roman važno, ostaje konfuzan i neodređen, kao rupa u celoj priči kroz koju svi zajedno propadamo – ono ima značaj, ali implicitna autorka kao da izbegava da kaže istinu o svojim junacima. To pitanje prvo se javlja kroz zabrinutost Lučinog oca u vezi sa tim „kako će se ona snaći na tim beogradskim fakultetima“ (mada porodica živi u Beogradu). A zatim u kolima, kada Luču i Savinu, dok se vraćaju sa žurke, zaustavlja policajac koji komentariše mesto porekla svoje žene, koje je isto kao ono iz Lučine lične karte, na šta ona ostaje ravnodušna. Kada se tu konačno otkrije mesto njenog porekla – u pitanju je mesto u Hrvatskoj – Savina reaguje s osudom i razočarano jer to nije znala ranije, mada nikad nije ni pokazivala značajnije interesovanje za tu temu. Rat se u romanu ne pominje, i da nisam uzela svoj telefon i potražila mesto na Google mapama, ne bih ni znala da se ono nalazi u Hrvatskoj, ni da možda ratna dešavanja na tom području skrivaju odgovor na pitanje zašto je Lučin otac tako surov prema ćerki jedinici. Možda je to samo strah, ubeđenje da bi muško dete lakše podnelo svu težinu sudbine. Ali na osnovu teksta to ne mogu pouzdano da zaključim, jer je informacija o poreklu Lučine porodice samo jedna od milion koja proviruje kao tajna između Lu i Savine.
Lučin otac je u očima male Savine svojeglav i strašan čovek, ali ne možemo da dokučimo ko je on zapravo – površni šovinista nesrećan zbog toga što nema naslednika ili silom prilika grub čovek koji je ljut na sve oko sebe. Kao da implicitna autorka nije ni sama znala kako da ga odredi, pa je na kraju odlučila da mu oprosti sve grehe, u poslednjoj sceni u bolnici, gde se on kaje što ćerku nikad nije ni zagrlio, ali naglašava da je nikada nije ni tukao. Pa se onda Savina pita zašto bi lagao ćerkinu prijateljicu u tom momentu, budući da se ona seća Lučinih modrica iz detinjstva. Savina se pita: „Ali da li sam zapravo ikad videla da ju je udario…“, time otvarajući legitimno pitanje štete koju nanose verbalni udarci.
Pomenuti motiv (ne)ravnopravnosti među polovima, bitan za ovaj roman, na nekim mestima nije dovoljno razrađen. Na primer, kada Luči otac kaže: „da neko nasrne na tebe tako obučenu, ne bih mu zamerio“, Luča samo povlači svoju suknju niže i izlazi iz kuće, bez ikakvog komentara. Ta scena je skroz nerealistična i nepotpuna; čak i da implicitna autorka želi da kaže da je to već ustaljen obrazac ponašanja oca na koji se Luča navikla, trebalo je to naglasiti ili produbiti. Jer čitalac ostaje zabezeknut i ljut, ali su u narednoj rečenici Lu i Savina već napolju, i kao da se ništa nije desilo.
Savina je primer klasne diskriminacije u suprotnom pravcu. Kada kaže: „osetila sam se nedoraslo za dalju konverzaciju. Ne zbog manjka inteligencije ili znanja već zbog manjka iskustva. Manjka siromaštva, viška privilegija“, ona zaista budi saosećanje čitaoca jer, u društvu gde biti „bogat“ implicitno znači nemogućnost poštenja, ona ne može ništa da učini po tom pitanju, već može samo da prihvati situaciju onakvu kakva jeste. Okruženje joj nabija krivicu i ona se konstantno preispituje „čime sam zaslužila ovaj život“, i tek onda kada se nađe u situaciji da joj je život ugrožen, oseća se kao da ga je tim na neki način otkupila ili opravdala. Konačno, negde pred kraj u njoj sazreva svest o tome da zapravo ne mora nikome da se opravdava za ono što ima i da nije dužna da spasava druge, među koje neretko spada i Lu sa svojim samodestruktivnim odlukama. Grubo rečeno – možemo zaključiti da je Savina jedna prostodušna i dobro vaspitana devojka koja vrlo racionalno prihvata i razume stvari.
Međutim, svako dokazivanje sopstvene skromnosti izgleda izveštačeno, i Savina zbog toga gubi poverenje čitaoca. Kada pita Lu kako joj nije žao da se sva ta hrana baci, a radi se o švedskom stolu u hotelu, ili kada kaže „nisam bila spremna da napustim sobu koja mi je preko noći postala dom“ , a radi se o bolničkoj sobi u kojoj je bila mesec dana – sve to izgleda infantilno i isforsirano, toliko da čak ne možemo reći da je u pitanju psihološki momenat iskakanja iz uloge spasioca i uskakanja u ulogu žrtve. A jedan od „dvoličnijih“ momenata jeste onaj kada počne da saoseća sa Lučinim bivšim dečkom Nikolom navodno samo zato što ga je „Lu odbacila kao i nju“, iako je ona sama ubeđivala Lu da ga ostavi jer ju je varao i iskorišćavao. Savina je nezrela i u kasnijim godinama, ona kao da i dalje pati za detinjstvom dok istovremeno želi da dokaže kako je odrasla i kako ni njoj nije lako, time ponovo urušavajući karakter skromne i zahvalne devojke, kakvom implicitna autorka želi da je predstavi.
Ono što karakteriše obe glavne junakinje jeste njihovo sporo sazrevanje i uviđanje sopstvenih grešaka. Kroz veći deo romana, one se međusobno za nešto optužuju. Takmiče se, osuđuju i kažnjavaju tišinom ili komentarima za koje znaju da će povrediti onu drugu. Igračka-plačka je roman o naporu da se po svaku cenu očuva prijateljstvo koje fundamentalno ne funkcioniše. Tokom čitanja više puta mi se javljala misao, zašto se, dođavola, i dalje družite? Prijateljstvo bi moralo da počiva na poštovanju, koje kod Lu i Savine neretko izostaje, a zatim i na deljenju osnovnih pogleda na život i način života. Ono što njih dve vezuje, ali i provocira, jeste navika, suprotnosti u mišljenjima i stavovima kojima se međusobno nadograđuju i proširuju perspektive, i ljubav, za koju se ne može reći da ne postoji.
Kraj romana, neočekivan obrt u vezi sa pismom sa kojim roman počinje, interesantan je i može se shvatiti kao odgovor implicitne autorke na Savininu žarku želju da kontroliše stvari oko sebe. Savina ipak dobija „odgovor“ na svoje ponašanje u meri u kojoj zaslužuje.
Iako na momente neuverljiv i nedorečen, roman Igračka–plačka je jedan od onih koji se lagano čitaju uz kafu ili čaj i izaziva prisećanje na događaje iz naših prijateljskih iskustava, kao svedočanstvo „klasičnog“ ženskog prijateljstva kroz koje se prožimaju lepa, ružna, a ponajviše toksičnaiskustva iz kojih valja učiti na vreme.