(Grobnica za Borisa Davidoviča na ženski način)
VLADATI SVETOM ili VLADATI SOBOM
Nap. Odlomak počinje rečima iz poslednje volje Adolfa Hitlera diktiranimsekretarici Trudi Junge u jutarnjim časovima 29. aprila ‘45 u dvospratnom skloništu zgrade Kancelarstva ukopanom petnaest metara ispod zemlje i pokrivenom debelim slojem betona, dok se ruske trupe približavaju a njihove granate već padaju u dvorište i vrt…
Odgovornost za ovaj rat neće se moći pripisati meni. Pisac nema objašnjenje za stanje uma sposobno za takvo krucijalno obmanjivanje i u poslednjim trenucima života kada se ide Bogu na istinu, i ne ume da uradi ništa bolje nego da ga evidentira kao pojavu, sasvim moguću realnu pojavu u slučaju kad se kockice na međunarodnoj političkoj sceni slože tako da je nekome privremeno upotrebljiva, a potom izmakne kontroli.
Zato se vraća posledicama njegovog delovanja. I pored sve svoje rečitosti, Džini ih beleži škrto, tek provuče poneku rečenicu između navođenja uobičajenih dnevnih aktivnosti u vezi sa pisanjem, čitanjem i susretima sa drugim umetnicima ili opisa bašte i vremenskih prilika. Tako ograđene rečenice ne mogu se izliti na površinu dana i izazvati histeriju.
U dnevničkoj belešci za ponedeljak, 13. maj 1940. navodi telegrafsku objavu o invaziji na Holandiju i Belgiju koja je stigla dok je ležala u jutarnjem polusnu. Jabuka u cvatu zasula je baštu belinom. … Iako L. kaže da je spremio u garaži benzin za samoubistvo ako Hitler pobedi, mi nastavljamo. To omogućavaju neodređenost i majušnost.
Nedelju dana kasnije konstatuje da je rat kao očajnička bolest. Za dan te potpuno obuzme. Za umetnika je tegobno sakupljanje detalja o dešavanjima, preko radija, iz novina i putem glasina. Nemci se približavaju La Manšu. Bolnički brodovi potopljeni. U Rodmelu se pitaju da li će čekati bombardovanje, ili će biti evakuisani. A gde i kako?
Odlučuje da krene u šetnju do močvare. U lukama na kanalu ukopavaju se topovi. Gruvaju i sevaju. I naši i njihovi.
Krajem maja bira šetnju pored Vodomarovog jezera i odatle vidi, prvi put u životu, bolnički voz: natovaren, težak, kreće se polako kroz zelena polja da ne bi treskao kosti ranjenika i vrlo tiho klizi prema raskršću kod Luisa. Preplavljena je osećanjima, ali ne uspeva da ih uhvati u reči: tu sporost, kadaveroznost, bol dugačkog teškog voza.
Oblepljuje hartijom prozore. Razmišlja: Kapitulacija će značiti da se moraju predati svi Jevreji. Koncentracioni logori. Onda idemo u našu garažu. To stoji iza korekture Rodžerove biografije, iza kuglanja.
Pogađa je čudno osećanje, da je pisanje „ja” nestalo. To je deo nečije smrti.
U četvrtak uveče, 25. jula, dvanaest aviona preleću prema moru. Želi im sreću: da se živi vrate kući. Džulijan se nije vratio. Ovih dana je godišnjica: pune tri godine otkako je otišao u Španiju, ne da se bori nego da vozi bolnička kola.
U ponedeljak ih avioni zatiču u šetnji. Tačno su iznad njih. Tri aviona, maslinastozelena. Nemački avioni koji su bacali bombe tokom prvog velikog rata bili su dečija igračka u odnosu na velike i moćne koje su pripremili za drugi. Sada ne moraju slati ženske pilote jer su im tela lakša od muških i zauzimaju manju kubaturu pa ima više mesta za bombe. Tako kaže Lenard, a on se razume u takve stvari. Takođe kaže da ima pet linija protivavionske zaštite kroz koje treba da se probiju do Londona.
Vazdušni napadi su podnošljivo zlo. Strah od invazije mnogo je gori. Vesti kažu da će se desiti u roku od tri nedelje. Benzin u garaži čeka.
U subotu, 31. avgusta sastavlja traženi članak za SAD i tek kada zvanično stavlja dešavanja u reči, preplavljuju je osećanja pritiska, opasnosti i užasa.
Da li se plašim? Na mahove. Najgore od svega je što duh neće da poskoči sledećeg jutra. Naravno da ovo može da bude početak invazije. Osećanje pritiska. Beskrajne lokalne priče. Ne – ne vredi pokušavati da uhvatiš kakvo je to osećanje kad je Engleska u borbi.
Na Bi-Bi-Siju Čerčil upozorava da se brodovi i tegljači nagomilavaju u francuskim lukama. Bombardovanje Londona je, naravno, priprema za invaziju koja se očekuje u naredne dve nedelje.
Dva dana kasnije, dok bere kupine, Džini razmišlja o najnovijim vestima: noćašnji napad uspešno je odbila nova londonska baražna vatra. To razveseljava. Ako izdržimo ovu nedelju, iduću nedelju, onu posle nje, ako se vreme promeni, ako eskadrile za napad na London budu razbijene… možda ipak neće morati u garažu.
Jedne od kasnih letnjih večeri te 1940. godine, u Glavnom uredu Rajha, nakon dve porcije barenog povrća u pihtijastom sosu i punog tanjira kolača, Adolf u naletu inspiracije poverava Albertu Šperu, kao jedan arhitekta drugom, svoju fantaziju.
„Jeste li ikada pogledali kartu Londona? Izgrađen je tako usko da bi samo jedno veliko žarište bilo dovoljno da razori ceo grad, kao što se jednom i desilo, pre dvesto godina. Gering želi zapaljivim bombama s potpuno novim dejstvom da stvori žarišta u različitim delovima Londona. Ona će se potom sjediniti u ogromni, sveobuhvatni požar. To je jedina ispravna ideju: eksplozivne bombe ne deluju, ali zapaljivima se to može postići: potpuno razoriti London!”
U sredu, 2. oktobra Džini beleži: Treba li da mislim na smrt? Noćas se velika teška bomba sunovratila pod prozor. Tako blizu da smo se oboje trgli. Prošao je avion i ispustio to voće. Izašli smo na plato. Sipile su i svetlucale zvezdane đinđuve. Sve je mirno. Bombe su bačene na Itford Hil. Dve su pored reke, obeležene belim drvenim krstovima, još nisu eksplodirale. Rekla sam L.: Ne želim još da umrem. Okolnosti mi ne idu u prilog, ali oni ciljaju prugu i energetska postrojenja.
Poželela je još deset godina. I da se jednog dana osvrne na ove ratne godine kao na godine nečeg pozitivnog.
Lenard skuplja jabuke. Seli laje. Ja zamišljam invaziju na selo. Sa koje strane će doći? Sa juga, od obale, naravno. Ili ako bude desant, onda od gore, padobranima. Da, mi živimo bez budućnosti. To je čudno, sa nosevima priljubljenim uz zatvorena vrata.
Juče je pogođen Luis. Ko će noćas biti ubijen?
U vremenu dok je bila stešnjena nerazumevanjem okoline, rečima je obezbeđivala prostor za sebe i to je funkcionisalo u krugu ljudi među kojima se kretala, kao i kod onih koji su čitali njene knjige. No sada je došlo vreme u kojem joj elokvencija neće pomoći, naprosto zato što nadire nešto strahovito moćno, a slepo i gluvo, kod čega nikakve reči ne pomažu. Nema ona nameru da se preda, samo oseća da toliki pritisak uzaludnosti neće moći još dugo da izdrži.
Izmoreni um traži odgovor na najteže pitanje u životu: Kako ga prekinuti?
Ponedeljak, 21. oktobar
Zvuk testerisanja odozgo se pojačao. Svi reflektori su podignuti. Upereni su prema mestu tačno iznad ovog krova. Svakog trenutka bomba može da padne upravo na ovu sobu. Jedna, dve, tri, četiri, pet, šest… sedam sekundi prolazi. Bomba nija pala. Ali tokom tih sekundi iščekivanja, svako razmišljanje prestaje. Svako osećanje, osim neizrecivog užasa, iščezava. Klin prikiva celo biće za jednu tvrdu dasku.
Nova 1941. godina počinje ledenim vetrom koji reže poput cirkularne testere i vestima iz Londona da je osam crkava uništeno. Gildhol takođe. U Rodmelu svuda smrznuta belina. Ešamski breg ima golubije plav odsjaj, sa krstom što stoji naspram njega. Samo dve sahrane danas.
U ponedeljak odlaze u London. Kratko stoji na mostu i posmatra reku, potom obilazi svoje omiljene skverove: rasporeni, ogoljeni, stare crvene cigle pretvorene u prah, siva prašina i razbijeni prozori. Sva ta celovitost oskrnavljena i razrušena.
U Rodmelu su usamljeni, kuća je vlažna i u neredu. Šest mirnih noći. Govori se da će najveća bitka početi uskoro, za tri nedelje. Nekoliko visibaba u bašti.
Oskudna hrana. Nema putera, nema džema. Broji koliko je ostalo kockica šećera za čaj: 31 komad.
Pozivaju Vitu u posetu, ali ona odgovara da nema vremena da dođe jer u gradu vlada haos, pa mora po ceo dan svojim autom da razvozi ranjenike. Šalje paket u kojem su maslac, vuna i upaljač.
Poslednja zabeleška je od nedelje, 8. marta. Povratak sa Lenardovog govora u Brajtonu. Lep prolećni dan. U poslastičarnici zapaža moderno obučenu ženu sa raskošnim šeširom. To je ono što treba da radi: da zapaža. Citira Henrija Džejmsa: posmatraj neprestano. Posmatraj dolazak starosti. Posmatraj pohlepu. Posmatraj sopstvenu malodušnost.
To bi značilo da ova dešavanja postaju korisna. Ili se barem ona tako nada. Možda još uvek nije sve izgubljeno.
U petak, 21. marta, Lenard se vraća iz Londona toliko uznemiren da mu se ruke tresu više no ikad. Kad bi videla da je on u takvom stanju, Džini bi preuzimala. Obično je on brinuo o njoj, ali kad krene drhtavica, uloge bi se menjale. Poslužila bi čaj ispred velikog kamina Monks Hausa, stavila šolju u njegovu ruku, potom svojim obema obuhvatila i ruku i šolju. On bi popio gutljaj i topla tečnost bi učinila da se smiri.
„Hoćemo da pričamo o tome što se desilo?”
„Moramo! Saseks je prva meta. Oni su tako užasno blizu! Od Kalea do Folkstouna dobar plivač može da prepliva, od Bulonja do Beksila, od Avra do Brajtona… Pitanje dana je kada će se iskrcati.”
„Čekaj, pa to slušamo već mesecima. Šta ima novo?”
„Prošle godine je napravljen nacrt za okupaciju. Ali tek sada smo saznali za dodatak… ‘Crna knjiga’… Sonderfahndungsliste G.B.”
„A to bi bilo? ”
„To bi bilo ‘Specijalna lista traženih lica, G.B.’ koja će biti uhapšena odmah nakon ulaska Nemaca. O tome se govorilo i ranije, no sada imamo spisak imena.”
Njen glas začuđujuće je miran.
„Mi smo na listi? Oboje?”
„Naravno. Nas dvoje i siroti Liton. Ne znaju da im je izmakao. Šta si ti očekivala?”
Šta je očekivala? Pa samo to da je jedan svetski rat dovoljan za jedan životni vek.
*
Džini je bila ubeđena da su plan napada i „Crnu knjigu” pravili nacistički oficiri indoktriniranih mozgova, nesposobni za samostalno korišćenje istih. Nije mogla znati da je jedan od njih mladić koji izvanredno govori engleski i poznaje njihovo društvo, čiji um nije plitko besplodno tle i sa kojim bi rado popila čaj u Klubu 1917 da su prilike bile drugačije. Recimo, da je kaplar umeo da slika.
Valter, tako se zvao, nije imao mnoštvo glasova u glavi kao ona, imao je samo jedan tihi i uporni glas koji uvek iznova ponavlja istu rečenicu: Nema odmora. Nema odmora. Nema odmora. Toliko često da izaziva bol iznad očiju i između ušiju, tako da sve što oči vide i uši čuju pre nego što dođe do malih sivih ćelija prolazi kroz filter tog bola.
*
Ističe već osmi mesec kako je njen život zaustavljen ispred vrata, sa uhom priljubljenim uz njihovu tvrdu površinu dok napregnuto osluškuje šta se dešava napolju. Da li su stigli?
Kontinuirana napetost uzima danak: pre tri nedelje počeli su da joj se javljaju glasovi povećanog intenziteta i drugi stari simptomi ludila kojem je izmakla pre dvadeset pet godina. Čak i ako utekne Nemcima, glasovi će je pronaći, a zaista nema snage da se ponovo bori sa njima. To znači samo jedno: završiće kao Lora. Ako ne preduzme nešto.
I dalje je muči ono pitanje, a nema od koga da traži odgovor. U subotu, 22. marta piše Viti pismo sa uobičajenim temama iz književnosti, između kojih pominje njene uginule papigice i uzgred pita:
„Koliko to traje? … Mislim, uginu li one samo u jednom trenu?”
Vita ne razume. Vita, koja ume da se snađe u svakoj situaciji, koja dobro izgleda i kad pozira u bašti sa srpom u ruci, ili naslonjena na grabulje, ili sa vučjakom dok joj pruža šapu. Ona nije udata za Jevrejina, ima hrane koliko hoće, ne objavljuje antifašističku literaturu i sigurno nije na spisku za hapšenje.
Nije ni očekivala da će razumeti. Ne uspeva da sazna koliko to traje, ali zna da to mora da bude čisto: prozirno i čisto.
*
Vest je u nekim krugovima izazvala podsmešljivo pitanje kako je uspela da se utopi u tako uskoj i nedovoljno dubokoj reci kao što je Uz, a pri tom je još od ranog detinjstva bila izvrstan plivač. (Jedna susetka iz St. Ajvza je davno pričala kako je volela da gleda kada Ser Lesli baca u more svoje gole bebe. One se smeju, ciče i praćakaju se kao ribe.)
Tako što je napunila džepove kamenjem.
Nada Dušanić, Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, Službeni glasnik, Beograd, 2026.
