I
Tople vode kvare ribe.
njima ispadaju oči kada se mreste,
mešaju im se i rasipaju gnjile ikre
zlatnim
truljenjem
natopljene obale privlače talase i
bezbrojem jezika prete da upropaste stečena,
stručna, ozbiljna i suštinska znanja o svetu punom
snega i blata
– Tu nema zaobilaženja, život je tako sužen na
toplo i hladno, kaže
jednolidna Sini iz Tokia
smrtno zgrožena starenjem.
Toplo kvari sve.
Negde kući kobno, svakim satom
truli voće u kuhinji
mačka gladno stenje
pored slivnika
bezbroj dana
beg užeglih voda rastvara
ljudske kože u platna na kojima priroda pobeđuje
i Sini
operska pevačica koja pati od nesanice i prejedanja
sada je samo razblažena osobenost stene,
učestala pojava
skoro kao sunce očekivana
skoro kao sunce zarobljena.
II
Potresao se prizor ravnomernih stanova,
gradova u kojima nikada ništa nije u pokretu.
U klizavim mehovima ljuljaju se
ludi duhovi stranaca.
Izvan njih oni ostavljaju govna i pikavce po obalama
cipelu obrišu o šljunak i odu svojim putem.
Čuj kako samo nežno
mirišu talasi a
bez smrada nikada se u grad
nije zatvorila gomila kuća.
Starci su u kesama skupljali kamenje i onda ih prosuli
ne snalazeći se
vode nemaju snage ni da se podignu,
zauzdane puštaju naftu i
penu brodova koji se zaustave:
prospu smeh po zalasku sunca
prospu ljude po moru
i onda mirno spavaju kao ratnici
kao starci koji gledaju uvlačenje rublja u guzove.
Šta se sve samo van neba dešava?
Postoji jedan san koji u zaustavljenom gradu
proskiči van galebova
te dovoljno velike ruke koje
izdižu svu so mora
oslobađaju ga riba, ljudi, rakova
tenzije koja se oseća u desnima i dahu.
Te ruke, dovoljno velike, skidaju zube i
puštaju usta da krvare gnoj
puštaju gradove da besnilom opet zažare
providne oči kojima se ugađa i mišiće koji rade šta žele –
dole/kroz rebra od hladnog dušeka
gore/nisko i niže
unutra/spolja.
Šta se to dešava van neba?
Ti koji ovo srčeš
pobedniče ispranih ruku
u tom snu u kome se konačno sve pokreće
umireš vrišteći o tome kako si živ
i jedeš, sereš
ali pre svega toga voliš i imaš prijatelje
i kako ti se to samo snažno oduzima
(i tu se zaustavlja)
III
Zapeti mir nad ribarskim krovovima
ne prepoznaje u ovim noćima istoriju
i suvi duhovi su već umočeni u talase.
U noćima mirnijih mora, ti odjeci grizu so sa dna i
dišu da u potpunosti nestanu
po glatkim ulicama u kojima se ceni nepostojanje
mnogo više i vernije od
mutnih smenjivanja dobra i zla,
žustrih i kratkih slomova pred san.
Iza mene stoji tiho nevreme.
bilo kakav prekid bi doneo
hiljade raspolućenih i gnjilih jabuka na plažu
oblake nepoznate morske pene i sasušenih delova kože
i ko
to
pamti
ako nije mesec?
i kome je to potrebno ako može da spava.
Iza mene stojim
pretežno nevino
more
ipak pamti samo Mesec i šumi
Iz svog ovog smeha i laganja
jednom mora izroniti pesma
IV
Iz svog ovog smeha i laganja
jednom mora izroniti pesma –
kaže treći čovek koji naročito voli
putovanja na lažni jug, miris opustelih tela
posete drugim predelima sa istim zalaskom sunca i
istim pregledom preko zatvorenih gradova i voda.
sa teškim talasima pod plećkom
stoji ohridljen i neopaženo usađuje mene
prvog čoveka
na stenu rasparčanu toplim koralima i
albatrosima koji su sada samo prosjaci
tuđeg hleba željni, umrljani naftom i
predebeli za preletanja bilo čijih snova
degenerici žutih okrznutih kljunova
pernato okamenjeni oni bude bes i gađenje
iz crvenog stomaka ka vrelim tabanima –
čovek se najbolje u besu pronalazi.
Dok gmižu poslednje vrane sunca
senka kojom me treći ispisuje postaje bolnija i tvrđa
– Moj je bes neograničen
moja je usamljenost kratkotrajna
moja malodušnost nedodirljiva
ja sam opasan čovek.
V
Praznih stomaka mlade devojke umiru u horizontu
bez tona, primetno osmišljene prirodom
mora mršavije, vreme brzo prolazi, mora podignutije
vreme brzo pada i pravi telesine po pesku.
Novi smo ovde.
Juče smo se rodili daleko od kuće
ruke nam je još davno odnela plima
i sada ujednačavamo budućnost
treći čovek, zemlja i ja
okrutno ustaljeno rađamo
mene, drvorede maslina i mir.
Devojke umiru u horizontu
more pojačano odseca tabane
VI
Zaustavilo se.
zdravo parče meseca je preguralo ljude preko mraka
i napustilo ih na ostrvima za osobenjake
obične, nasmejane ljude
napustila je mesečina na vrhovima stena
Sve će bez buke nestati.
Tako posredno muškarci svršavaju
u ovim krajevima lažnog juga
tastatura, krevet, svetlo, slabi mišići i sati rođeni za mir
ipak bezimeno kucaju i ne zovu nikoga
To se čuje na dnu mora u koje je uronio mesec da čeka
sramnu smrt leta,
napuštene logorske vatre,
dnevne novine,
domaće žene.
