Poezija me hvata nekim kotačićem
Tjera me da nepomično slušam
Sve njene besmislene govore.
Grli me iza zida,
Zadiže suknju da je bolje vidim
Kako je lijepa i bolna.
Ovo je loše, govorim joj,
Jer ja sam samo božje dijete,
Pusti me da patim kao svi obični smrtnici
Ona mi odgovara prelazeći svojim vrućim jezikom po mom vratu
Priča mi da me smiri,
Priča o kamenju, geometriji,
Svlači se preda mnom i dalje ostajući slatka na meni
Koristim trenutak da pobjegnem,
Ja bježim, ona još brže trči za mnom
Ja vrištim, ona vrišti glasnije,
Čak za sedam demona glasnije,
Hvata me za pete i ulazi pravo u moju glavu
Praveći nekoliko dubokih žljebova.
Njen kotačić je željezo.
Priredila i s portugalskog prevela: Mihaela Šumić