Kažu mi da bolujem od grandioznosti. Službenici, manuelni radnici, prodavačice, susedi i moja majka. Zato sam sama, tvrdi ona.
Da vidimo: za moj drugi rođendan pogasila je svećice na torti i izbacila očeve stvari kroz prozor, dovela je Savu da uredi dečju sobu. Ostao je deset godina. Podešavao je njeno raspoloženje čeprkajući joj po donjem vešu. Zatim je pozajmila devera sa jedne svadbe. Zlatko me je razvozio po gradu: škola, balet, klavir, francuski. A zatim su mu popustila kolena. Zamenila ga je Jovanom, deset godina mlađim, i napunila kuću kremama: za jutro, podne, veče. Tajno je radila na receptu za večnost, ali Jovan je pobegao jednog jutra kad je ugledao pred sobom staru ženu koja na poslužavniku nosi svoje grudi. A onda je krenula azbučnim redom. Ja sam u međuvremenu odrasla.
I majko, nisam sama. Ja svoje ljubavnike ne izlažem u javnosti.
Dakle, kažu da bolujem od grandioznosti. Ali ko još boluje od veličine? Mali, nedorasli, sitne duše. Pa ja sam lično klasifikovala tu bolest. Ko bi bolje nego pisac? A zašto vam sve ovo govorim? Čak ni moja grandioznost nije uspela da zaseni apetit moje majke. Pozvala me je letos na Rodos, u Konstatinosovu vilu. Međutim, niti je vila bila na Rodosu, niti se dotični grof zvao Konstantinos. A najmanje od svega je bio grof. Ime mu je Stavros, a vila, zapravo oronula kuća prekrečena bojama grčke zastave, opstaje na samom kraju kratkometražne plaže u Olimpijadi.
Poslao je svog potrčka da mi prebaci kofere u sobu.
„Je l’ bilo sve u redu u putu?“
„Naravno“, smeškala sam se učtivo i odgovarala kratko. Ne podnosim ljude koji svoj rodoslov razviju poput svitka pri prvom susretu. I to sa osobljem. Zato sam neprimetno stavila čepove u uši.
„Ako treba nešto, ja sam tu kolima, mogu vas prebaciti do Lidla ili uveče do grada.“
Klimnula sam i ušla u nerashlađenu sobu.
Da, da, znam, žalila sam se na miševe. Nisam ih videla, ali osetila sam njihovo prisustvo. Nije bilo tople vode između pola sedam i sedam, a u sobi pored majstor Bob sa troje raspuštene dece bušio je zidove i dizao plafone. Nisam redak jedan uspela da zapišem. Ujutru se majka mlečne kože izvinila i zamolila me da utišam muziku jer je beba Kamenko zaspala. Majstor Bob i pomoćnik su umočili prste u teglu sa nutelom i ostavili šifrovanu poruku na vratima.
Izlazeći iz sobe, marama za plažu mi se zaglavila u šarkama. „Jebem ti!“. Hor lajavaca iza mojih leđa počeo je da ponavlja. Strčala sam niz stepenice naturivši šešir do nosa.
Plaža je bila sinhronizovana na grčki, sa umnoženim primercima Pepe i njenog brata Džordža, svih uzrasta, polova, frekvencija. Pitate se kako neko kao ja poznaje Pepu? Dok sam izlazila sa Željkom, zamolio me je nekoliko puta da mu pričuvam ćerkicu Mašu. Tako sam se upoznala sa čudovišnim kreacijama za kroćenje „zveri“.
Ostavila sam recenziju, otprilike ovako: Plaža je leglo sitnih insekata koje je teško, ako ne i nemoguće iskoreniti. Oni ciče, raznose pesak, obaraju piće, prskaju i vrše nuždu naočigled nekolicine uljudnih kupača. Ako je to vaša vrsta zabave, onda samo napred. Cene su u skladu sa uslugom, a pokrovitelji u skladu sa insektima.
Zatim sam na istoj stranici pročitala recenziju susetkinje koja miriše na usireno mleko: divna plaža sitnog peska, dvesta metara plićaka, idealno za porodice sa decom, ljubazno osoblje, cene umerene. Pokoji hipster skriven u pesku.
Svako jutro na krevetu bi me dočekao jeftin trik: labud od peškira. Kao da to može da nadomesti izgubljeni mir. Poslednja kap bila je kad sam Mirjanu ugledala u sobi:
„Šta ti radiš ovde?“
„Evo“, zastala je. U rukama je držala moju haljinu boje starog zlata. Usplahirila se i bacila je na gomilu kraj kreveta.
„Zašto mi preturaš po stvarima?“
„Ne preturam ti po stvarima, sređujem ovaj svinjac.“
„Nisam ti to tražila.“
Predala se i izašla, a ja se bacila se na krevet i počela da jedem sutlijaš koji sam našla na stolu. Probudila sam se sa glavoboljom. Majka sa bebom u naručju i dva viseća egzemplara na kukovima pokucala je ujutru na vrata:
„Izvinite, mi idemo, hteli smo samo da zahvalimo onoj ženi na svemu, ali nismo je videli. Hoćete li joj preneti…“
Zavrtela sam glavom zbunjena. Zašto bih ja bilo šta prenosila? Umusani dečkić koji joj je visio sa desne strane oponašao je moje pokrete. Zapretila sam mu očima, isplazio je jezik. Nakašljala sam se i zatvorila vrata. Čini mi se da je potrčko baš u tom momentu projurio hodnikom i promrmljao dobro jutro.
***
Volela bih da sam mogla više da joj pružim. Kupovala sam joj uvek sve po poslednjoj modi. Ne bi imalo smisla da je pored dete razvedenih roditelja zovu još i neuglednom.
Kad nas je Ilija ostavio zbog one jeftine pevaljke, promenila sam obrve, a i brave. Sava mi je bio desna ruka. Jeste bio malo stariji i nije se, jadničak, nikad ženio, ali ko da mu zameri. Negovao je bolesnu majku. A ja sam više iz sažaljenja nego bilo čeka drugog poklekla pred njegovim nasrtajima. Imala sam i obavezu prema detetu, a i prema sebi. Lepa mlada žena, a nezaštićena. Međutim, malo pomalo, primetila sam da nedostaju stvari iz kuće, ništa veliko, ali ipak moje. Prokockao se, luftika. Nikako nisam imala sreće u ljubavi, a trudila sam se zbog Marije. Treba detetu muška figura u životu.
Kažu nam da ličimo. Pa jeste, bila sam lepotica u svoje vreme, a i Marija je: lepe velike grudi, duge noge, krupne oči, a tek kosa! Samo da nije toliko zadrta. A kažu da je talentovana. Nek piše, šta će, pa neka napiše nekad knjigu o majci. Ne za mene, za budućnost. Ovima što znaju šta pričaju, krtičarima.
Letos me je Vera upoznala sa jednim Grkom što izdaje sobe našim ljudima. Pitala me je je l’ bih ja čistila? Platili bi me, plus hrana i boravak na moru preko celog leta. Objavila sam vest komšinicama. Naravno da nisam rekla da čistim. Samo mi fali da ispiraju usta mojim imenom. Odoh ja u Grčku kod prijatelja. Da puknu od zavisti. Znam ja šta se priča o meni i mojoj propaloj ćerci. Živimo od alimentacije, a dete veliko. A ona piskara. Neka je, šta vaše rade! Sve udate, sa decom, a iza kulisa nema koja nije malo sa strane…
Fin gospodin, nije mnogo zahtevan, samo gospođa naporna, zagleda u svaki ćošak. Vraćala me prvih dana, jebem ti… Mislim u sebi, popravi što ti ne odgovara, kô da ste me u palatu pozvali. Nego, imaju dva sina, fina deca na oca. Uvek dobar dan, gospođo, kako ste? Jedan slobodan, pomaže im. Odmah je meni kefalo proradilo i ja pozovem Mariju. Znam da nema za letovanje, a ja još malo doteram, spomenem vile na Rodosu, kažem da su prebukirane, ali ima jedno malo mesto u blizini Stavrosa.
Mučenica, putovala je dvadeset jedan sat autobusom. Pa nije to za nju, ona je pisac. A ja pošaljem onog sina, slobodnog, fin dečko, situiran, da joj pomogne. I zaiskrilo je, čini mi se, moram biti strpljiva. Samo nije laka nimalo. Mora sve da bude pod konac. Njenu sam sobu čistila duplo duže nego ostale. Pa bismo se uveče malo prošetale, a ona pijucka koktel, nabila crni šešir sa velom, pa se kô kakva crna udovica natmuri nad čašom.
„Šta je?“
„Ništa, sve u redu.“
„Kako ide roman?“
Pogleda me samo mrzovoljno. Znala sam da nije trebalo da pitam. Muči se s tim romanom već dve godine. Nisam ni ja neka neuka žena, ali ipak ne može laik jedan da sudi. Nauke su to i nije svima dato.
Zavirila sam malo u kompjuter kad je otišla na plažu, pola ne razumem, intelektualno neko štivo. Biće to dobro kad završi. A mogla bi biti malo urednija. Oko nje sam se baš trudila, i hranu sam joj ostavljala u niši.
Sinoć me je gazdarica pozvala da mi kaže da će me pustiti da odem malo ranije. Kô da sam tražila da odem. Pa dobro, ako je tako, ne zamerite ništa, pričam ja na srpskom kô da me razume, a onaj sin stoji kao obezbeđenje iza njenih leđa, prekrstio ruke i aminuje. Prevarila sam se dobro.
***
Mirjana i ja smo išle zajedno u školu. Naša je familija nju primila, našli su je u senu i okačili meni na grbaču. I upropastili. Večito žalobiti jer je ostavljena. Odrasla je verujući da joj život duguje, a ja sam, kao i svi mi, nasela, i podržala je u toj iluziji.
Ovo je poslednji put da glumim prst sudbine. Mirjana je neosetljiva na tuđe potrebe, a Marija je još gora. Ta devojka, zapravo žena, ne vidi i ne čuje. Ne znam kako da joj kažem da ne ume da piše. Učtivo saslušam objašnjenja napisanog i srknem kafu. Ali Mirjana me ne ostavlja na miru. Nije dovoljno što trpim torturu poluobrazovane pokondirene tikve, ja doslovno širim Marijine rukopise preko štrika, štirkam i cifram. „Ne, nisam razumela, ne zameri mi.“ A Mirjana diše kroz komarnik kao dušmanin:“ Da je tuđa, zlatom bi je obasipali, al’ovako bode oči…“
Poslala sam dva lešinara kod prijatelja na more verujući da je na dobrobit svih. Em sam svoje ime ukaljala, em sam porodicu oštetila. Morala sam i sama da otputujem i popravljam. Mirjana bi zamuljala podove, Marija bi zastrašila goste, a ja bih nanovo čistila i slatkišima potkupljivala decu. Smešna sam samoj sebi. Mariji sam na krevetu pravila labudove od peškira, kuvala puding i sutlijaš da bih malo zauzdala njen nekontrolisani temperament. Kostu je uvredila ostavivši mu bakšiš od novca koji nema. Finu petočlanu porodicu je dovela do ludila, a pored mene je prošla kao furija. Nismo se ni pozdravile. Najmučniji je bio razgovor sa prijateljima. Misleći da mi duguju, bilo im je neprijatno da mi kažu da će otpustiti Mirjanu.
Laknulo mi je. Kad su izašle, ušla sam u njihove sobe i počistila nered: ljuske od banane, račune, dlake, mrve. Očistila sam sve, spakovala Mirjanu i Mariju i smestila ih na stepenište. Kosta ih je odvezao do Stavrosa, odakle su se vratile u Srbiju. Najpre, njihovi koferi, a zatim i one same. Čula sam da se spremaju za Švajcarsku. Marija je navodno dobila stipendiju za pisce, a ponosna majka će je pratiti.
***
Grčke vlasti kao i Udruženje turističkih agencija Srbije na oprezu su otkad je tročlana banda u sastavu majke Mirjane S., njene ćerke Marije S. i prijateljice Vere P. uzurpirala porodičnu kuću ugledne grčke porodice Papačulos. Kako tvrdi anonimni izvor, tri žene su došle pod izgovorom da traže posao, ali umesto podrške gazdinstvu, one su sabotirale turističku ponudu Papačulosa. U kući je u vreme uzurpacije boravila i jedna srpska porodica sa troje dece, koja je pred svojim vratima pronalazila mrtve miševe nekoliko jutara zaredom. Da li je ovo neki vid vlaške magije ili je posredi nešto drugo možda se nikada neće otkriti jer grčke vlasti nisu zainteresovane da istraže slučaj; kao ni mačke – zbog čega se sumnja da su miševi bili otrovani. Nevena K., majka petočlane porodice kaže da ona tako nešto nikada nije doživela, a gospođa Papačulos je upalila kandilo u obližnjoj kapelici i, preskrštivši se, izjavila za srpsku televiziju: „Mi nikada nismo imali problema sa braćom Srbima, ali one su se zavukle u svaki ormar, preturile mi kozmetiku… Nestalo mi je dve litre tečnog vima, majka se nabacivala mom mužu, ulazila u negližeu u spavaću. A kad ni to nije bilo dovoljno, poslala je uplakanu ćerku kod sina.“ Susedi su potvrdili ovu priču izazvavši veliko komešanje kako među meštanima, tako i među srpskim življem, međutim porodica Papačulos apeluje na javnost da ne donosi zaključke o srpskim turistima na osnovu ovog usamljenog slučaja. Vreme će pokazati da li je ovo novi model mafije ili su u pitanju tri očajne žene u potrazi za boljim životom. Za Mariju se zna da je prebegla u Švajcarsku. Spominje se nekakva kuća pisaca, ali ta verzija nije potvrđena. Dijaspora u Švajcarskoj je alarmirana, a Mirjani i Veri se izgubio trag. Da li one sudeluju iza kulisa ili se sunčaju na nekoj dalekoj plaži, pisaće možda Marija u svojoj najnovijoj knjizi, koja izlazi u avgustu. Biće izložena u svim renomiranim knjižarama na slovo l naše lepe prestonice.
