Moja prabaka bila je div. Tako mi je mama rekla, još kad sam
bila sasvim mala, kao pasulj, kao zrno pirinča. Nije moja
prabaka bila div zato što sam ja bila minijaturna, već zato što
se ona mojoj majci činila neprestajućom. Stalno je rasla, na
sve strane. Dužila joj se ključna kost; povećavao nos kao Pinokiju;
ruke su se neprirodno krivile koliko su bile dugačke; mišići su
rasli kao plikovi – veliki, ispupčeni, ispreplitani i nabrekli na
mestima gde ne bi trebalo ni da ih bude; njena ramena su izgledala
kao da ima tri sloja naramenica; ključna kost joj je napravila mesta
za još jednu glavu; glava joj je bila Saturn; noge sekvoje;
stopala korita reka; guzica dva brdašca između kojih smo izgradili
naš mali grad; njen stomak okean sa virom na sredini… Bila sam
previše mala, kad je prabaka umrla. Ali sve ovo mi je ispričala mama.
Stotinu, hiljadu puta, međutim uvek malo drugačije. Čas bi
stopala-korita postajala teški tankeri puni nafte; čas bi
ruke bile drveće, čas pantljike; ponekad joj je stražnjica
ličila ogromnoj šerpi za pekmez moje bake; a noge bi bile boce
butana ili knjige naslagane u nedogled jedna na drugu…
Postajala je prabaka, tako, sasvim čudnovato biće. Istkana
od sećanja moje majke, pa i moje bake – koju jesam stigla da
upoznam – utisnuta u moje zamisli kao neko mitsko biće; kao
titan; kao priroda sama. Mama mi je rekla da je prabaka umrla
dva dana pošto sam se ja rodila. Imala je sto dve godine.
Iako nisu tačno znali godinu rođenja moje prabake, greška
je mogla da bude godinu ili dve dana. Prabaka je rođena,
dakle, u mraku izgubljenih prisećanja, nekog drugog sveta
koji nam je sad jako dalek i nerazuman. Baš kao božanstvo.
Mama mi je još kazala da je prabaka uzela moje telašce među
svoje prstogranje i da me je gledala dugo svojim kaleidoskopima.
Onda me je vratila majci u naručje, pa legla u postelju i nikad
više nije ustala. Kao da je htela da se uveri da će sa mnom
sve biti u redu, pa kad je shvatila da hoće, otišla. Ali, po
priči moje mame, ona je još uvek tu. U svim stvarima koje
pominje i dotiče, ona vidi svoju baku, moju prabaku. I ja
polako počinjem da je nazirem. U odžacima fabrika vidim njene
otežale listove; krovovi kuća su joj laktovi; cveće na ulici
majušni brčići u uglovima gornje usne; parket je odebljala koža
njenih peta; šoder kraj gradilišta teške suze, asfalt rapavi jezik…
Kad sam prvi put videla grob svoje prabake, zaplakala sam.
Delovao je tako mali. Kao pasulj, kao zrno pirinča.
