CELA PRIČA
rođena sam u gradu gde su se prodavale najbolje farmerice
i gde su nas vodili lekaru kad zaškripi u grlu
sreća pa je moja majka procenila da sam zdrava
pa i danas imam krajnike i stare dobre traperice
koje nosim kad me uhvati detinjstvo i ludilo od snage
i još uvek nosim isti broj
a grad je uvek mirisao na ćevape i sudžuk na žaru
danas je on dva grada
naš i njihov
danas je grad na kvadrat
moja prva torta je zaglavila ispod starog kreveta na federe
moja prva lutka iz italije bila je živa i govorila je mama
moja prva mama je rekla da sve što hoću to i mogu
moj prvi televizor je bio bioskop za ceo komšiluk
moje prve pare bile su na žilet izvađene iz kasice prasice
moje prve igračke bile su klikeri i fudbal
moja prva suknja je pozajmljena od vesne za prvi radni dan u školi
moj prvi strah je bila vampirica
moje prvo bežanje od kuće bilo je sa tri godine
moja prva velika ljubav nije umela da se ljubi
moj prvi muž bio je enciklopedija koja hoda
moj prvi posao je bio razgovor gluvih telefona i zaraćenih svetova
moja prva knjiga na polici je ukradena u jednoj knjižari u kopru
moj prvi objavljeni naslov je ja ću tebe učit mene
rođena sam u gradu ćevapa svinjetine i bivolica
i grad je uvek mirisao na neki otrov
i morali smo da nosimo marame preko nosa da se ne ugušimo
tada su nas u školi učili da smo mi bogata zemlja
i da je život pred nama i da nam predstoji zlatna budućnost
pa smo se rasuli po svetu kao latice svežih ruža
pa smo pobrkali lončiće
pa smo plakali plakali plakali
pa smo onda pakovali torbe i opet negde išli
pa smo ceo svet obišli
pa smo se vratili da ne bismo patili
pa smo opet patili patili i patili
pa se više nikad nismo nigde vratili
pa sad stojimo u mestu i čekamo
da saznamo šta to zapravo hoćemo
od sebe i svega što jeste i što možda i nije
a oduvek je sve tako jednostavno jasno
da jedino ono s kim smo jeste ono što smo
i to je cela priča
GDE SAM JA BILA KAD JE ON PIŠAO U NIJAGARU
mogli ste me videti
kako se celo leto skrivam iza zelene zavese
i idem zajedno sa dostojevskim
da prokockam poslednju kap krvi
a onda u ljubljani kako se švercujem u gradskom prevozu
da stignem na posao peračice sudova u dajdamu
a posle nekoliko meseci
videli biste me kako centriram točkove u rogu
i umalo gubim ruku pritisnutu tegom koji točak steže
mogla sam da vam se ukažem u cankarjevom domu
kako plačem zbog neke ljubavne scene iz opere
neki od vas su me možda videli
kako vešto iskošenim slovima pišem
ime i prezime umrlog na traci koja krasi venac
a neki pak kako zavodim momka na hercegnovskoj plaži
i lažem ga masno kako je najpoželjniji na svetu
samo zato što mi se tako prohtelo
a malo i zbog opklade sa drugaricom
da ću da ga smuvam u tri koraka
a pre svega ovoga
videli me još tamo neki kako pečem posnu picu
u ateljeu matije vukovića
i dok moj tadašnji čita moje pesme
naslonjen na jednu skulpturu
matija se smeši i priča kako bi bilo divno
izvajati baš moje noge i taj ukras od osmeha
koji nosim još od prvog plakanja
niste me mogli videti
kako rađam decu normalno kao sve žene
ja sam svoju decu rađala malom crvenom olovkom
dok je on pišao u nijagaru
i mislio kako je osvojio svet
ja sam bila ovde i čekala ga da dođe
posle dvadeset godina da dođe
i da mi kaže
ne bi bilo dobro da smo zajedno pišali u nijagaru
imam osećaj da bismo se tada mnogo svađali
a jedno o meni ne zna
ja se nikad ne svađam
ja samo zaćutim
i tako prećutala sam mu tih jebanih dvadeset godina
i zamisliću da ih nije bilo
i počeću pesmu iz početka
ČETIRI FEFERONE ZA RASTANAK
koliko juče sudarili su nam se svetovi
prepoznali se po proteklim praskovima
i zamračenim uglovima gledanja na život
duša
kaži mi da li si ikad razmenio koju s njom
dok si grabio u magli tuđih svetova da imaš i da imaš
kaži mi koliko je to dobro poslužilo da iz magle ne izađeš
kaži mi čemu si još uvek tamo
uprkos prasku koji se desio svečano
u vasioni rezervisanoj za nas
patnja
kaži sebi što si se upleo u bitku s njom
i što si zastavu belu podigao pre vremena
što se se pustio da te zarobi jednom davno
kad ima još toga što kroz suze želi da se protne
radost
kaži mi ko je kome ukrao krpice
i što je moralo sve tako u lice da se tresne
da se besne ale probude i da ti ponude mržnju
pošiljka
jedna četkica za zube
par čipkastih providnih gaćica
četiri feferone sporo osušene
i ljutito pismo s porukom
vrati mi moje knjige
tuga
osvojila te da u sebe potrošenog uđeš
pa te pitam
kako ti je tamo gde ja neću
splav
veselo korisno veče s tvojim prijateljem
pas mačak i sveće u čaši vezu lica kroz trepavice
čista romantika ljulja brod
i ja plivam pamteći ono što ti spoznao nisi
da ne umeš da kažeš sebi
stani
nije vreme papir da ga pocepaš
KAKO JE MOJA MALENKOST SLETELA
ovaj papir je i beo i crn
i bode me u stopala dok spavam
onda sanjam takve gluposti
ne daju mi da se probudim
kao drugarica mi kaže
pogledaj kako sam sebi napravila nove noge
ove mi se ne sviđaju
danas sam plivala do pučine
i poljubila stenu na kojoj piše
da me ni slučajno nisi takla istopiću te
ostavila si onog mučenika što ume lepše da laje nego njegov pas
promenila si pelene danu koji se odavno skobrljao niz bradu neuspeha
kao ja sam dno broda uz koji se ajkule češu
kao jedan mi se trn zabio u prst i odatle nikla palma
nosim je sa sobom samo kad mi je vrućina pa se sklonim ispod
kao jedno veliko i večito izvini
mrsi se između mene i nekog stranca s kojim kao živim
a posle izvini dolazi opet izvini i tako do u beskraj
ništa se ne menja a sve se promenilo
kao kažem nekom
pravilo broj jedan je
nikad ne pričaj nijednoj sadašnjoj o nijednoj bivšoj
jer ako si ti zaboravio sebe u nečijoj koži
onda si još tamo šta ćeš ovde
da mi zamažeš oči pa da pomislim
kako sam se sudarila sa večitom željom
da samo na ovome svetu da ispunimo zadatak da nas vole
kao padaju taze podignuti zidovi kuće na vodi u oluji
kao bili smo nekada omorike čije su se grane grlile
čak do preko drugoga brda
kao prstenuje me neki stranac i tvrdi
kako smo karmički povezani
i kako su nam se preci sreli na svadbi jednog vikinga
i prvo se potukli nogama pod stolom pa se najeli skoro žive ribe
pa se onda voleli pod ledom velikog jezera
kao letim negde avionom sama i jedem oblake hvatajući ih kroz prozor
gladna kao vuk u sprženoj gori
kao slećem na jedan papir
kao to je neka pesma
a ako to nije ova
onda sam se stvarno probudila
MOŽEŠ TI TO
jednoga dana a nije bitno ni kojeg
bitno je da je bilo
desilo mi se
možeš ti to
meseci su mojim pogledom
mrvili jednu tačku na zidu
i svaki put ona bi se iz praha
pretvarala u veću u veliku
može se reći čak i lepu punu sjajnu okruglu tačku
kao god kad uživaš u svojoj malaksalosti
i prepuštaš se propadanju kao isluženi lopov
ruke neće ništa
noge neće ništa
glava ne može ništa
i svako ništa je postajalo nešto
što se ne može
onda je došao jedan krupan čovek
odvaljen sa zida
i zamolio me da se okupam
hajde možeš ti to
tada je ustala moja senka
i povela me za ruku
okupala me
i posle legla pored mene
svejdnako šapćući
vidiš
možeš ti to
možeš još bolje
tako je nastala jedna neraskidiva veza
između svega što sam danas ja
a mogu ja i to
PETKOM UVEČE
petkom uveče
mnogo se lepo družim sa svojom samoćom
ona voli kolač sa cimetom
čuveno medeno srce
i uz to pije vino
uopšte ne razumem tu kombinaciju
al pridružim se
i da vidiš nije loše
a onda voli da puši i pravi kolutove
koji liče na mekani prsten
i štipaju oči
ja se onda zakačim na sivkastu kariku
zanjišem se i uživam
ili stavim noge u lavor s toplom vodom i čitam
neka je i neka glupost
poput onoga ko je koga i gde
iako me to uopšte ne zanima
nikad neću razumeti
zašto se neko plaši samoće
meni je mnogo gotivno sa samom sobom
nego sa gomilom ispušenih likova
GDE SI TO POŠLA ĆERO
verem se na divlju krušku
da vidim kako se gore diše
može li se što odatle dalje videti i čuti
i upletem se kosom za granje
odlazim sa četkicom za zube u svet
da vidim da l tamo ljudi čitaju kao ja
ima li dima tamo gde nema vatre
i na reci me sačeka zmaj
bljuje vatru i posle mi se umilno smeši
ulazim u vodu i smejem se od straha
a davim se polupijana i svesna
gazim blato smelo do kolena
da vidim koliko ću da izdržim
da me ne proguta kao živo
i svaki put jedno isto pitanje
gde si to pošla ćero
po ljubav
po ljubav sam pošla
