Otvaram oči i vidim izljušteni plafon. Čini mi se kao da sam spavala 300 godina, u glavi mi pulsira tup bol. Miriše na jod, čuje se neko zveckanje i kotrljanje u daljini. U bolnici sam. Moj muž sedi pored kreveta i gleda u telefon. Setim se taksija, telefona, Vidinog tate, sudara, razgovora. Setim se „volim te“. I setim se da me posle toga preplavio mrak. Promeškoljim se i on podigne glavu, osmehne se, uhvati me za ruku. Crvene su mu oči. „Šta se desilo?“, pitam. Dodirnem glavu na udareno mesto i osetim pod prstima grubu gazu i flaster, krvnički zalepljen preko čela. Boleće odlepljivanje, ostaće štrokavi komadići lepka danima. „Onesvestila si se u taksiju, nezgodan udarac, kažu, blagi potres mozga. Sve deluje u redu, ali zadržaće te ovde preko noći, za svaki slučaj. Kako se osećaš?“ „Pregaženo. Kao da je prošlo pet godina. Koliko sam spavala?“, pitam i pogledam kroz prozor. Napolju je mrak. Roletna je pokvarena, stoji nakrivo preko polovine prozora. Gurtna je iskrzana i vezana u čvor. „Nekoliko sati. Devet je. Čekao sam da se probudiš, pa da idem po Emu, kod babe je. Iščekivala te je ceo dan, pravila ti je čestitku, pa se smorila kad sam rekao da ipak sutra dolaziš kući.“ Na drugom kraju sobe je još jedan krevet, sa kog se uzdiže grba, kao da je zauzet, ali ne vidim glavu, ne vidim osobu, ništa se ne mrda. Pored tog kreveta na noćnom stočiću je flaša vode i jedna jabuka. Neko je definitivno tu. „Kreni onda po nju, da ne čeka, ja sam dobro. Biću dobro. Samo da se naspavam“, kažem i osmehnem se. Ustane i priđe da me zagrli. Mars. Kuća. Topla vatrica. „Šta si hteo da mi kažeš danas, prekinula sam te?“ „Ma, ništa važno, ne brini, samo se oporavi i dođi kući što pre.“ Pozdravimo se i ode. Potok suza poleti iz mene, toplih, slanih, nezaustavljivih.
Sve u životu nam se dešava sa razlogom, kažu. Da li se ovaj sudar dogodio da mi spase brak? Ili da spase mene? Da me podseti da smo zapravo dobro? Sklona sam da verujem da se dogodio jer lik iza jednostavno nije zakočio na vreme. Lakše je čoveku koji poveruje u karmu, u znak od nebesa, u božije lekcije. Za spas života, ja ne mogu ničim da nadjačam argument da srce kuca dok kuca, i onda prestane. Oči gledaju dok vide, mozak vari dok krv teče. I onda jednom više ne teče i to je sve. Tužno je i depresivno. Kad sve sklonim, kad pokušam da izolujem svoje postojanje od svih društvenih normi, od odnosa, od karijere, od materijalnog, od aspiracija i umetničkih senzacija, uporedim sebe sa gušterom na suncu. Leži, žmirka i upija toplo. Pruži jezik da dohvati muvu, pa opet nastavi da upija toplo. Nije čak ni da čeka smrt. Samo jeste. Tom gušteru treba sunce, ali da li i suncu treba gušter? Ta ideja, da suncu treba gušter, treba drvo, treba svekoliki život na zemlji, da mu trebam ja, najbliže je što mogu da priđem nekakvom religijskom olakšanju, da ga tako nazovem. Bolnica je plodno mesto da se bude gušter. Zastrašujuće je, ali pomalo i umirujuće, na neki „nemaš kud“ način i na „na sigurnom si“ način.
Grba na susednom krevetu se pomerila. Probudila sam bolesnu ženu svojim grcanjem i šmrcanjem. Neverovatno sporim pokretom je sklonila sa sebe pokrivač, pridigla se, potražila stopalima papuče i ustala. Odgegala se do toaleta i tamo ostala dobrih dvadeset minuta. Nije me ni pogledala. Kada se vratila, sela je na krevet i otpila malo vode iz flaše. Opet sve vrlo polako. Bila je stravično mršava, pogrbljena, izrazito retke kose, koja je raščupano štrčala na sve strane oko njene glave. Bila je stara i umorna. „Izvinite ako sam vas probudila“, rekla sam. Samo je spustila flašu nazad na stočić, bojažljivo se osmehnula, legla i okrenula se ka zidu. “Odmori dete, sve će proći”, prošaputala je i tiho se nakašljala. “I ova muka što te snašla sad, i snaga koju imaš i život i sve. Sve prođe, mila…”, uzdahnula je. Zurila je u taj zid ispred sebe, kao što je zurila u kraj svog života. Mnogo puta sam pomišljala na taj stravični osećaj zurenja u kraj života, na to kakav mora da je osećaj kada znaš da je sve ključno prošlo, i kada je pred tobom samo neprobojni jednolični nedokučivi zid smrti. Krala sam sebi mnoge trenutke mladosti tim mislima, grdila sebe što to radim, pa im se opet vraćala, pa pomišljala, opet, kako je dragoceno doživeti te trenutke, doživeti starost, zaobići neku strašnu sudbinu saobraćajke, galopirajućeg raka ili srčanog udara u snu kada mislimo da smo tek na pola puta. Ništa ne vraća čoveka u sadašnjost kao fizička bol. Glava mi je pulsirala, i osećala sam da mi vrat trne od ukočenosti. Ustala sam da vidim mogu li, i napravila par koraka. Šetalo mi se.
Vrata sobe su bila otvorena i kroz njih se video dugi hodnik koji, začudo, nije bio osvetljen neprijatnim belim neonkama, već nekim prigušenim zidnim lampama na svakih par metara, zbog čega je osvetljenje bilo slabo i oštro, filmski dramatično. Sve je bilo tiho i nepomično. Krenula sam prema prozoru na kraju hodnika. Plastične rebraste narandžaste stolice su se meko presijavale pod tim svetlom, iz gumiranog poda su tu i tamo svetlucale šljokice. Kroz prozor je pucao neočekivano veličanstven pogled na Savu i sve njene beogradske mostove. Grozničava radost dok pešačimo preko železničkog ka splavovima. Pod pod nogama koji podrhtava od glasnog basa na splavu toliko, da je praktično nemoguće ne đuskati. Treperavo srce i stegnut stomak dok tražim jedno blistavo oko u masi i polu mraku, kikotanje i nalet sreće kad se s tim okom i susretnem na tren. Sličan ovakav noćni pogled na Beograd kroz bolnički prozor u noći pre porođaja, ushićenje, nestrpljivost, prestravljenost, radost, dok, sasvim nesvesna šta sledi, pokušavam da razlučim da li sam na nekom početku ili na nekom kraju. I početak i kraj. Ta noć. Tišina je i mir je, pa mi je lako da se transportujem u ta prošla osećanja. Jedna vrata u hodniku se otvaraju i kroz njih prolazi pet figura u belim mantilima, doktorke i doktori, nastaje žamor koračanja, šuškanja i škripe vrata, hodaju hodnikom ćutke, odsečno, sigurno i brzo, i na tom filmski prigušenom svetlu, izgledaju tako autoritativno, samouvereno, strašno, senke na licima im šetaju u ritmu pokreta, dok se kreću od jedne do druge zidne lampe. Izgledaju kao sila. Tako na gomili. Pojedinačno, to su samo ljudi koji su završili smenu, iscrpljeni, željni kreveta, koji žure da stignu kući i poljube svoje dete pre nego što zaspi. Zatvaram oči i zamišljam da grlim Emu baš sad, kao što je i trebalo, kao što smo se obe nadale i nestrpljivo odbrojavale dane i sate. Nemoguće velika ljubav, nenadmašivo snažna povezanost. Poezija i hemija. Njene ćelije su u meni, kažu naučnici, i tu i ostaju verovatno doživotno. Ali lepo je misliti kako je to i poezija, toplo je napraviti priču, udahnuti smisao, romantiku, formirati koncept početka i kraja, vremena. Svi smo jedno. Vratim se u krevet i brzo utonem u san. Ujutru, nakon vizite, puštaju me kući i ushićeno ulećem na zadnje sedište auta, bacam se Emi u zagrljaj, suze mi poteku momentalno i držim je na grudima dugo, dugo, dugo. Zauvek.
