Something borrowed, something blue u limuzini istočnog bloka vozila sam se sa roditeljima na prvu svadbu u životu maštala sam o livadama ušuškanim šatorskim krilima sanjala muzikante okačeni nogama o konopce visili su kao raširen veš klateći se spuštali su instrumente gostima tik na uvo crtala sam kupasti želatin čekaće na stolu da sa drugom decom krišom u njega uvučem prste dok je trabant odskakao drumom u selu se već igralo kolo nismo znali da se jedna karika otkačila u plesnoj ekstazi na odredištu tišina ljudi statični ličili su na šahovske figure pitala sam tatu koliko harmonikaša, gostiju i torti može da se sakrije u drveni sanduk Rano sam počela da čitam Kafku za petnaesti rođendan dobila sam neobičan poklon plavu kovertu bez crvene mašne u sudnici sam bila jedina tinejdžerka ostale zvanice nisu izvodile rođendansku pesmu već kakofonični epitaf brojeva član 4.2 zakona o… ...redni broj 5a iz odredbe 29… člana iz stava 15... branilac, nipošto državni već moj tata za drugog nismo imali para nek optužena ustane zidovi su se ugibali plešući ka meni sa svakim zvukom čekića dugački udovi aparature laokoonski me obavijali nisam više mislila o dečaku iz škole koga sam sredom viđala u kabinetu za tehničko izvedite je napolje da plače dok donesemo presudu nakon svega tata me je odveo na burek otopljeni sir pušio se među tankim slojevima testa bio je to najbolji ukus uslovne slobode Godine mudrosti Zidne crtice mog rasta puzale su ka prekidaču za svetlo, kada sam nevoljno postala najmlađa boginja mudrosti. Napravili su mi pijedestal, ofarbali ga, nacrtali cvetove. Zelena boja ljuštila se kao lak sa neurednih noktiju. Gazila sam svaki dan po tom polju, đonovi su kidali latice. Dolazili su po savete, o ratnim i mirovnim strategijama. Moje lutke dobile su nova tela – šiljke kućne kapije. Na konopcima su se klatili plišani zečevi, isplaženih jezika pod operacionim svetlom bandera. Dimnjak je izbacivao odjeke uvek istih pitanja. Kada sam bradom mogla da osvetlim sobu, prestali su da dolaze. Na pijaci sam kupila igračku, medveda sa crvenim nosem i lakovanim šapama. Do danas nije mnogo ostario, rasplićem mu ućebano krzno. Guram prst u njegovo tkivo, na preseku vrata i glave. Pod teget šatorom, šapućem mu na uvo sve što je odavno trebalo da zna. Pogled iz čamca za spasavanje u podnožju očerupanih brda poslagane kikladske lego kocke tiho je kao u minijaturnoj crkvi uklesanoj usred stene nalik nesparenim čarapama ljudi su razbacani po peščanom prostranstvu jedan se besno zaleće s papučama u rukama kao noževima za gađanje cilja devojku razapetu na peškiru kad ispuca udarce kolenima joj pravi ogrlicu oko vrata drvene kabine za presvlačenje postaju mrtvački sanduci na nogama zaveslala bih ka obali ali veslo udara o stenu stenu koja izranja iz vode nalik na kornjačin oklop Čekajući da brat postane drvo u sobi pored, osluškivala sam uzdahe naše majke, dok mu je čitala, zalivala ga svake noći. Po ramu mog prozora ritam sekcija detlića rezbarila je bajke, slovo po slovo. Osvetljene farovima automobila, čitala sam ih u sebi. Čekajući da brat postane drvo, kosa mi je procvetala u pupoljke. Rasli su sve dok moja soba nije postala pretrpana vaza. Cvetovi su nežno zaglavili bravu. Poznavala sam Marijetu devojčicu sa zatočenim zubima riđim zvezdama na obrazima mastiljavim peticama u knjižici živela je u kućici za barbike zato je napolju uvek skakala, skakala glupačo jedna zašto skačeš tako rekao bi njen otac, bivši bodibilder i reli trkač devojke, da vam pokažem kako sam vozio na trkama točkovi su krnjili ivice provalije kola su potukla vetar na putu za borove šume i vodu koja juri stopala leto je skliznulo kao sunce kad čučne iza obzorja i još dvadeset puta nestajalo dok nisam srela Marijetu na ulici kad sam joj pružila ruku da je pozdravim preskočila me je kao kengur iza mojih leđa krenula je ka sutonu u vis skačući, skačući
Anđela Milinković, “Godine Mondrijana”, Književna radionica Rašić, 2023.
