1913
Pariz
Ivet je čula da je veliki točak neverovatan, ali sad kad stoji pred njim u parku izgleda joj ohrabrujuće blisko. Pozamašan krug s metalnim paocima liči na točak bicikla u natprirodnoj veličini koji zujeći lagano uznosi u stanje zadivljenosti putnike u drvenim gondolama ofarbanim u plavo što razdragano vise s konstrukcije u pokretu. S mesta na kom se nalazi, Ivet ne može da raspozna pojedinačna lica kroz staklena okna udaljenih kapsula; umesto toga vidi revnost insekata.
S toplim julskim suncem na vratu, Ivet čeka i vrhom sklopljenog suncobrana bocka senoviti šljunak pod nogama. Trebalo bi da je Pjer već ovde; rekao je u podne, ali sat na kuli pokazuje da je prošlo deset minuta od dvanaest sati, a među gomilom ljudi u parku ona i dalje ne vidi njegovo lice. Šta je moglo da ga zadrži? Nikad nije ovoliko kasnio, a njegovo kašnjenje samo potvrđuje zloslutnost koju je već uočila u poslatoj poruci, gde tajanstveno pominje „stvar od velike važnosti”. Izgledalo je kao nagoveštaj prosidbe, ali sad više podseća na upozorenje na katastrofu. Predomislio se. Voli drugu.
Ivet ima dvadeset jednu godinu i mnoge njene drugarice iz detinjstva već su udate. Neke imaju i decu. Ona još jednom pogleda u veliki točak, koji polako izručuje stare i prihvata nove putnike s vrha reda što vijuga daleko iza šatora sa zastavicom pod kojim se prodaju karte. Razabira čitavu porodicu – majku i oca, troje dece različite visine, babu ili tetku – koja se revnosno pomera prema nepomičnoj kapsuli čija ih vrata dočekuju otvorena, dok prethodni putnici izlaze s udaljene strane. Jednog dana, pomisli Ivet, ona će biti ta majka. Jednog dana već će biti baba.
Kad Pjer govori o ljubavi, uglavnom pominje muziku. Studira na konzervatorijumu; uverava je da će uskoro ime Pjera Klauera biti poznato širom sveta. Obožava da sluša kad tako govori, iako je njegova muzika nedokučiva njenom neizverziranom uhu. On ume da odsvira Betovenove sonate za klavir glatko kao pravi poznavalac, ali u sopstvenim kompozicijama više voli oštre ritmove, škripave disonance. Za nju je umetnost oduvek predstavljala stvar lepote i prefinjenosti, a ova nova vrsta odnosi se na nešto drugo, na napredak i modernost, čak i ako to znači žrtvovanje starih zakona ukusa. On kaže da je to zvuk budućnosti. Ona se samo nada da će u njemu biti mesta za nju.
Točak se iznova pokreće, otmeno se okrećući punom brzinom. Porodica koju je videla klizi po vrhu, a deca se gurkaju da bi bolje videla. Ivet može da zamisli uzbuđenje u drvenoj kapsuli, očeva stroga naređenja da se smire. Njeni roditelji znaju za Pjera i, naravno, odobravaju ga; njegov otac se obogatio od fabrika u Nemačkoj i Pjer nikad ne mora da radi, iako ima odlične izglede kao orguljaš ili nastavnik u nekoj od najboljih škola. Eventualne prepreke bi verovatno došle s Pjerove strane, jer je Ivetin otac običan trgovac nameštajem koji, uprkos svemu što je postigao, u očima nekih ljudi nije ništa više od vlasnika radnje.
Ne bi trebalo da žena stoji sama toliko dugo. Ljudi su počeli da je primećuju; mladići nakrivljuju šešire, smeše se, glade brkove u znak poziva ili znatiželje. Veliki broj muškaraca je prošao pored nje tokom ovih produženih minuta, većina s partnerkom ili prijateljem, a ostali sami, poput nje, i jedino je njeno posve hotimično okretanje od njih – u jednom trenutku je čak mahnula zamišljenom Pjeru u daljini – odvratilo neke da joj se obrate.
Odlučuje da bude manje upadljiva dok čeka, blizu reda okrečenih tezgi gde ljudi nabacuju obruče na uspravne boce, ciljaju strelicama u metu, kupuju limunadu. Ivet staje na kraj reda, pokraj zastakljenog štanda na kom se prodaje kandirano voće. Sunčeva svetlost joj šara haljinu kroz žuto okno. Leptir, očaran žućkastim sjajem, uporno se vrzma oko nje, kao u pokušaju da isisa nektar iz obojenog vazduha. Isprva uplašena, Ivet umiruje uzrujanost koju je izazvalo strelovito stvorenje i posmatra ga dok joj nakratko pravi društvo pre no što brzo odleti iznad skakutavih šešira gomile zaokupljene ćaskanjem.
Pjer govori o revoluciji u umetnosti; takav razgovor mogu da vode kao ljubavnici, ali najbolje je držati ga podalje od ušiju roditelja sklonih pogrešnom razumevanju. Nije ga videla tri nedelje, što je najduži period razdvojenosti otkad je njihova veza otpočela – a za utehu je primila samo četiri pisma. Boravio je s prijateljima izvan Pariza i radio na nekoj važnoj kompoziciji. Nema razloga da sumnja u njega.
Tri mladića, po izgledu bi se reklo obični radnici, naizmenično bacaju lopte na piramidu sačinjenu od limenki, zavrnutih rukava, dok im se znoj presijava na neobrijanim licima. Verovatno su ovamo došli nakon dugačke noćne smene, ali i dalje puni volovske snage, žudni zadovoljstva više nego sna. Jedan joj upućuje pogled pre no što ispruži mišićavu ruku, nakon čega se limenke razlete. Šta bi ovi momci mislili o novoj umetnosti? Brams i Vagner nisu uspeli da spasu čovečanstvo; kako bi Pjeru to pošlo za rukom? Ipak, to je njegov san: da poboljša svet. Revolucionarna muzika nije dovoljna; mora da nastane promena u svim sferama ljudske delatnosti, podešavanje na novi ključ. Da ga ne poznaje dovoljno dobro, možda bi se uplašila da je komunista. Pita se ko su njegovi novi prijatelji.
A onda, najzad, njegov glas. „Ivet! Hvala bogu!”
„Pjer!”
Nakon tolikog čekanja oseća i radost i neprijatnost jer, iako su joj poznati njegovo belo odelo i slamni šešir, crna kravata i cvet u reveru, misli da on izgleda nekako drugačije, kao da je prošlo godinu dana otkad su se poslednji put videli. Kad se sagne da je poljubi u ruku, ona uočava tevtonsku formalnost u maniru njegovog oca; ima nečeg novog u osmehu koji podiže s vrhova njenih prstiju, kao da bi možda želeo da je ugrize. Zubi su mu belji nego što ih se seća.
„Nedostajao si mi, Pjer.”
„Divno je što te vidim. Hajde da se prošetamo.”
Ruku podruku, šetaju se parkom koji je za Ivet postao mrlja ispunjena brigom. „Zbilja ti je drago?”
„Naravno!”
„Ali mislim da su ti misli odlutale.”
„Bile su.”
Zastaju kod ulaza u šator, gde Pjeru odvlači pažnju drvena lutka koja služi kao oglas za ono što se dešava unutra – otmena ženska figura blistavo obojenog lica, poput vile ili balerine, i Ivet pomisli u sebi: nakon tri nedelje žudnje ovo ne bi trebalo ovako da izgleda. Više mu je stalo do komada drveta nego do mene! „Hoćeš unutra?”
„Šta? Ne, podsetilo me je na nešto, to je sve.”
Ona više ne može ovo da podnese. „Da li me voliš?”
On nešto promrmlja, isprva ne znajući da li se šali, onda ugleda ozbiljan izraz na njenom licu. „Kako možeš da sumnjaš u to?”
„Postoji li druga, koja ti se više sviđa?”
Zagrli je. „Znaš da si ti meni sve.”
„Zašto onda dozvoljavaš da te čekam i dolaziš bez izvinjenja? Zašto si tako uzdržan?”
On pogleda u svoja stopala kao postiđeni školarac. „Mnogo sam radio, stvarao sam čudesnu muziku.” Kad podigne pogled, ona u njegovom sjaju ugleda ranjivost, koja joj otopi strah. „Znaš da ću uvek imati dve ljubavi, Ivet.”
„Da, znam.” Misli joj se usredsređuju na tu ohrabrujuću reč: uvek.
„Počeo sam da pišem simfoniju.”
„Divno!” To joj ništa ne znači, osim što iznenada zamišlja kako sedi u velikoj koncertnoj dvorani i nosi izvrsnu haljinu kupljenu posebno za tu priliku, dok joj dijamanti svetlucaju na koži. Vidi sebe okupanu divljenjem elite.
„Naravno, možda se nikad neće čuti”, dodaje Pjer. „Reč je o privatnoj porudžbini.”
„Od jednog od tvojih novih prijatelja?”
„Nije važno.” Uzima je za ruku i odvodi dalje od šatora, najednom koračajući vedro i brzo, te ona oseti olakšanje i ushićenje. „Hajde da se smejemo i uživamo, Ivet. Hajde da slavimo budućnost!”
Endru Krumi, “Tajno znanje”, s engleskog prevela Nataša Srdić, Partizanska knjiga, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga