Lagala bih ako bih rekla da se nikad nisam radovala majčinoj nesreći.
Kad sam bila dete, loše se ophodila prema meni, te mi je bol koji je kasnije podnosila delovao kao svojevrsno iskupljenje – ponovno uspostavljanje ravnoteže u kosmosu, gde se racionalni odnos uzroka i posledica poravnava.
Ali sad ne mogu da izjednačim taj rezultat. Razlog je jednostavan: moja majka zaboravlja, a ja ne mogu ništa da uradim u vezi s tim. Nema šanse da je nateram da se seti šta je ranije radila, da je prelivam grižom savesti. Ranije sam pominjala primere njene surovosti, ležerno, uz čaj, pa gledala kako se mršti. A sad se uglavnom ne seća o čemu pričam; oči su joj daleke i uvek vesele. Ako bi
neko to video, dotakao bi me po ruci i šapnuo: „Dosta je bilo. Ne seća se, sirotica.“
Saosećanje koje izaziva u drugima budi nešto oporo u meni.
Posumnjala sam da nešto nije u redu pre godinu dana, kad je počela da tumara po kući noću. Njena služavka Kašta bi me uplašeno pozvala.
„Tvoja majka traži nepromočive navlake“, rekla je jednom. „Za slučaj da se upiškiš u krevet.“
Udaljila sam telefon od uva i potražila naočare na noćnom stočiću. Moj muž je i dalje spavao, a njegovi čepići za uši fluorescentno su svetleli u mraku.
„Sigurno je to sanjala“, odgovorila sam.
Kašta nije zvučala ubeđeno. „Nisam znala da si piškila u krevet.“
Spustila sam telefon, ali nisam mogla da zaspim te noći. Čak i kad je poludela, mojoj majci je pošlo za rukom da me ponizi.
Jednog dana je čistačica pozvonila na vrata, a mama nije znala ko je ona. Bilo je i drugih slučajeva – kad je zaboravila kako da plati račun za struju, kad je ostavila automobil na pogrešnom mestu na parkiralištu ispred zgrade. To se desilo pre šest meseci.
Ponekad mi se čini da vidim kraj, kad neće biti ništa više od povrćke koja truli. Zaboraviće da govori, da kontroliše bešiku i, konačno, da diše. Ljudsko propadanje zastajkuje i zamuckuje, ali se ne povlači.
Dilip, moj muž, predlaže da povremeno osvežim njeno pamćenje. Stoga beležim priče o majčinoj prošlosti na listićima papira koje ostavljam po uglovima njenog stana. Ona ih povremeno nalazi i zove me, smejući se.
„Ne mogu da verujem da moje dete ima tako ružan rukopis.“
Onog dana kad je zaboravila ime ulice u kojoj živi već dve decenije, mama me je pozvala da mi kaže da je kupila pakovanje žileta i da se neće plašiti da ih upotrebi ako stanje nastavi da se pogoršava. A onda je zaplakala. U pozadini sam čula kako sirene trube i ljudi viču. Zvuci punejskih ulica. Zakašljala se i izgubila nit misli. Gotovo sam mogla da osetim isparenja iz motorizovane rikše u kojoj je sedela, da vidim crni dim što se vije kao da sam stajala pored nje. Načas sam se loše osetila. To mora da je najgore stradanje – svest o sopstvenom propadanju, ispaštanje dok gleda kako stvari izmiču. S druge strane, znala sam da je to laž. Moja majka nikad ne bi toliko potrošila. Pakovanje žileta, kad je samo jedan dovoljan da uradi posao? Uvek je volela da pokazuje osećanja u javnosti. Zaključila sam da je svojevrsni ustupak najbolje rešenje: rekla sam majci da ne drami, ali pribeležila sam taj događaj kako bih kasnije potražila žilete i bacila ih.
Pribeležila sam mnogo toga o majci: u koliko sati ide na spavanje, kad joj naočare za čitanje spadnu s nosa nalik nauljenom toboganu, ili koliko pogačica pojede za doručak – pazila sam na takve detalje. Znam šta je izbegavanje obaveza, a šta prikrivanje pojedinosti.
Ponekad kad je posetim, zamoli me da telefoniram prijateljima koji su odavno umrli.
Moja majka je bila žena koja je pamtila recepte ako bi ih samo jednom pročitala. Mogla je da se priseti čajeva koje je pila kod drugih. Kad je kuvala, nije podizala pogled da bi uzela bočice i mlevene začine.
Mama se setila kako su za Bajram memonske komšije, na užas džainističkog vlasnika zgrade, ubijale koze na terasi iznad stana njenih roditelja i kako joj je musliman razbarušene kose jednom dodao zarđali lavor da sakupi krv. Opisala mi je metalni ukus i kako je olizala crvene prste.
„Tad sam prvi put probala nevegetarijansku hranu“, rekla je. Sedele smo pored vode u Alandiju. Hodočasnici su se prali dok su ožalošćeni prosipali pepeo. Mutna reka boje gangrene neprimetno je tekla. Mama je htela da se skloni od kuće, od moje bake, od razgovora o mom ocu. To je bilo u međuvremenu, posle odlaska iz ašrama, ali pre nego što su me poslali u internat. Majka i ja smo načas postigle primirje. Tad sam još uvek mogla da verujem da je najgore iza nas.
Bio je mrak, nije mi rekla kuda idemo, a nisam uspela da pročitam šta piše na papiru zalepljenom na vetrobran autobusa u koji smo ušle. Stomak mi je prostenjao, ispunjen strahom da ćemo ponovo nestati zbog još jednog majčinog hira, ali ostale smo blizu reke kad smo izašle iz autobusa. Sunce je izašlo i svetlost je pravila duge u baricama benzina koje su se skupile na površini vode. Kad je otoplilo, vratile smo se kući. Nani i nana su se izbezumili, ali mama je rekla da nismo napustile naselje u kome smo živeli. Poverovali su joj jer su to želeli, iako njena priča nije pila vodu pošto naselje nije bilo dovoljno veliko da bi se neko izgubio u njemu. Mama se osmehivala dok je pričala – mogla je da slaže i da ne trepne.
Zadivilo me je što je takva lažljivica. Jedno vreme sam želela da naučim tu veštinu; izgledala mi je kao njena najkorisnija osobina. Baba i deda su ispitali čuvara, ali on ništa nije mogao da potvrdi – često je spavao na poslu. I tako smo ostali u pat-poziciji, kao i toliko puta posle toga; svako će se držati svoje laži, uveren da će njegov lični interes prevagnuti. Kad su me kasnije propitali, ponovila sam majčinu priču. Tad još nisam znala za bunt. I dalje sam bila poslušna kao pas.
Avni Doši, “Zagoreli šećer”, prevela Eli Gilić, Booka, Beograd, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Booka