(Nikola Popović, Stotinu koža, Zenica, Pendulum, 2026)
Ako si u Napulju, radi što ti kaže škembidžija s pijace Pinjaseka – probaj tek zgotovljen škembić po napuljskom receptu. Nova zbirka putopisnih priča Nikole Popovića počinje na način već prepoznatljiv kod ovog autora – metaforično gastronomski. Otvara je „Neko je gladan na Mediteranu“, tekst zbog kog ćemo svi, bili na Mediteranu ili ne, ogladneti, željni ne samo gurmanskih specijaliteta već i putovanja, gradova i u njima ljudi, razgovora i muzike. Mirisi i ukusi prelivaju se u zvuke pesme Pina Danijelea ili tek naštimane mandoline ili razgovora putnika u avionu kojem je promenjena trasa. Sve može biti priča ako je pripovedač dovoljno dobar posmatrač koji će u karakterističnom italijanskom gestu frustriranosti videti šaku sa sveže ubranom smokvom između skupljenih prstiju.
Priče Nikole Popovića nisu klasični putopisi jer ni autor nije klasični putnik. Ili to nije uopšte. Utisak je da nas kroz Napulj, Budimpeštu, Rim vodi neko ko je dovoljno stranac da svemu pristupa s radoznalošću, a dovoljno lokalac da ga ne interesuje ono što se nalazi u pamfletima turističkih organizacija. Kao što svi znamo, lokalci će retko kad zalaziti u kvartove s razglednica jer je tamo gužva, metež, puno je turista, a cene hrane i pića su nerealno visoke. Zato i naš vodič iz Stotinu koža bira uglavnom manje zvučne delove grada. Manje zvučne ali ne i manje prometne. Kroz priče sabrane u ovoj zbirci promiče niz upečatljivih likova uglavnom određenih svojim pozivom: škembidžija Paskvale, graditelj gitara Bepe, istarski vikar, vlasuljar s rimskog Trasteverea, barmen Matijaš, plesačica Ester, fotograf Abišak, taksista Adam. U fokusu su ljudi ali i životinje, te su tu i priče posvećene konjima u peštanskom cirkusu, mačkama u Istri, pticama u Libanu, dok promiču jelenak, skarabej i šišmiš. I riba je tu, uglavnom na tanjiru, ali i kao praiskonsko biće koje povezuje prošlost i sadašnjost, Palić, Afriku, Lepenski Vir. Sadašnjost je prožeta i pričama iz prošlosti a ni tu se Nikola Popović ne drži opštih mesta niti zvučnih datuma. U prvom planu su lokalni likovi i njihova uloga u krupnim i manje krupnim istorijskim događajima. Napuljski švercer koji dobrovoljno odlazi u misiju u Rim ne bi li svom gradu vratio blago, momak iz Mantove optužen za ubistvo i venecijanski dužd koji ga oslobađa rečima: „Karneval je bio“ – junaci lokalnih legendi koje se rado prepričavaju među meštanima i gostima.
Upravo zahvaljujući prisnom interesovanju za svako biće, ljudsko i ne-ljudsko, savremeno i svevremeno, atmosfera ovih priča je topla, intimna i ušuškana. Mesta se brzo smenjuju – iz Venecije začas stižemo do Mohača i dalje na sever do Višegrada, iz Albanije do Gane – ali način pripovedanja sugeriše usporavanje. Treba zastati nad pojavama, pričama, likovima, treba ih razgledati, saslušati i shvatiti da su svi manje-više univerzalni. Udobno smešten usred živog govora, čitalac se oseća kao deo šire zajednice – zajednice ljudi koji uživaju u ukusima, mirisima, prizorima, zvuku i pokretu. Sinestetičnost teksta je možda i najveća vrlina ovih putopisnih priča kao podsetnik da uz svoja čula čovek ima sve što je potrebno da pronađe smisao života ili spisateljsku poetiku.
Osećaj povezanosti je proizvod asocijativnog pripovedanja u kom se lako nalaze analogije između napuljske pijace Pinjaseke i budimskog Ružinog brda, između Bejruta i Soluna, Budima i Sarajeva. Da sumrak na Floridi ima boju krabinog kraka vidimo i na fotografiji koja prati američku priču, gde se asocijativnost proteže i intertekstualno da bi zahvatila poeziju Čezarea Pavezea i prozu Edgara Alana Poa. Kao što je nešto ranije jedna istarska epizoda prizvala u sećanje Vernovog junaka, grofa Matijaša Sandorfa, i njegove avanture. U svakom gradu naš pripovedač nalazi nešto što ga podseća na drugi grad, nešto već blisko, zbog čega se svuda oseća kao kod kuće.
Iako Italija a pre svega Napulj ovde zauzimaju posebno mesto, naročito prisan utisak prenose dva poslednja odeljka, posvećena Budimpešti – „Dani selidbe“ i „Rožadomb“. Zbirku zatvara naslovna priča, „Stotinu koža“, kao dostojno zaokruženje u kom se opet prepliću Napulj i Budim, Pinjaseka i Rožadomb, s izletom u Kečkemet. Sećanje u asocijativno povezanim fragmentima skače s jedne pijace na drugu, iz napuljske zapare u budimsku zimu. Naslov je višeslojan kao i ono što on označava, pre svega gastronomski – stotinu koža koje seče škembidžija Paskvale. Isečeno u stotinu listova meso je nalik knjizi. Kao i razlistana knjiga, koža u svojim brojnim slojevima pamti (stvar dobro poznata rimskom vlasuljaru ranjenog oka). Brodski kuvar sa Floride prokomentarisaće da „stotinu koža“ zvuči mafijaški. Sa svim mogućim i nemogućim asocijacijama i priča dobija stotinu koža, naročito kad je, kao kod Popovića, sačinjena od sastojaka sa raznih strana.