Iz Belzena: 1944–1945.
B. B. 16. 8. 1944.
Postajem sve krutija i sve mrtvija za vanjski svet i sve nesposobnija za život ovakav kakav je danas. Ako se naši ciljevi i naši programi ne ostvare i ako svet ostane ovakav kakav je danas i ako novi društveni odnosi ne budu uspeli da osetno izmene sadanju ljudsku prirodu – ja ću definitivno postati i ostati jedan prokleti nesposobnjak i uzaludni stvor. Često, skoro uvek do sada, tražila sam uzroke svoje nesreće i svoje bede u sebi samoj, u svom biću, naravi, u svom poreklu. Umela sam uvek razumeti nužnost individualnih sudbina, tumačiti ih putem atavizma, nasljedstva, vaspitanja, detinjstvom i raznim ostalim važnim faktorima – i tako sam činila i objašnjavala takođe i samu sebe i posve opravdano. Ali mi je u poslednje vreme sve jasnije: da “krivicu” ipak ne tražim samo u sebi i u svom istorijatu, nego da za mnogo štošta krivim vanjski svet. Jasno mi je da za izvesna svoja neraspoloženja i za poneke iznad svega nesrećne situacije u svom životu – jasno mi je i bez ustručavanja mogu tvrditi da krivica za to proizlazi direktno iz spoljnjeg sveta, iz apsurdnosti današnje društvene strukture i sadanjih ljudskih naravi. To mi je danas naročito jasno ovde u logoru i u ovoj našoj ropskoj zajednici. Stoga sam naučila da svoju sudbinu tesno vezujem za pitanje ishoda opšteg društvenog i svetskog vrenja i da ličnu soluciju očekujem ogromnim delom u okviru i od solucije opštih svetskih problema. Stoga neću više da budem žrtva svog sopstvenog nekadašnjeg ubeđenja individualnog fatalizma, koji me je često dovodio do granica apsolutnog disperatizma i držao me u jezivom strahovanju da je moja nesreća neminovna, predodređena i neizbežna i do fatalnosti neizmenjiva i stalna. Ona to donekle i jeste, ali ne definitivno i stalno, jer će morati da varira u relaciji opštih svetskih i društvenih varijacija.
B. B. 29. 8. 1944.
Bolesna sam bez knjiga. Imam utisak da je najveći deo mog bića nasilno ubijen usljed toga što ne čitam. Koliko promašenih časova, koliko izgubljenog i neproživljenog i nedokučenog ovako u sterilnom duhovnom životarenju. Razmišljam mnogo i stičem mnoga iskustva i ovako – ali to je ipak sve u jednom utvrđenom zatvorenom krugu i učmalost duha teško da u ovakvom slučaju ne nastupi. Koliko ludo izgubljenog vremena i sada i pre internacije, kroz sve ove godine rata. Koliko toga je ostalo nepročitano, nesaznato, koliko praznina. U celom logoru, u našoj baraci, kao i u drugim barakama vlada opšte nepoverenje među logorašima. Širokogrudost i iskrena, nefingirana srdačnost – to je ovde samo lepi, lepi san. Duša me boli ovako živeći…
B. B. April 1945.
Veoma me je sram što ovo sve proživljujem. Ljudi trunu i raspadaju se u svom sopstvenom blatu… Vele da se negde u jednom obližnjem bloku pojavili slučajevi ljudožderstva… Po izjavi samog nemačkog lekara koji je konačno došao da vidi kako napreduje u našem bloku masovno umiranje – po njegovoj sopstvenoj izjavi u prošlom mesecu, martu, kao i u februaru, pomrlo je od 45.000 logoraša po oko 17.000, ukupno 35.000 za posljednja dva meseca.
Da je to bar obična, lepa, ljudska smrt. Ne, zaista, ja neću dozvoliti da ovako umrem… Bolje završiti odmah, što pre. Kao čovek… Dozvoliti da ti se raspadne i telo i duh u sopstvenom blatu, dozvoliti da potpuno iznemogneš i da toneš u beznadežno svirepo nestajanje kroz vaške, blato i kroz sve životinjske faze crkavanja?… Jer tako i tačno tako crkavaju svi oko mene. Pa što vredi to čekati? Nije dostojno čoveka ovako egzistiranje… Sramota, neizmerna sramota… Gledam ovu našu mrtvačku baraku, poniženja, zverske svađe i krađe, nemoćne nepokretne bolesnike, gledam istrunule žive leševe, gledam najcrnji ljudski ponor… Ne, najhladnokrvnije, najrazumnije, koliko se uopšte ovde razum može upotrebiti… Dolazim do odluke da je ovo sramno i da sebi ne smem dozvoliti nikako ovakav kraj… Treba na vreme… Ako drugog izlaza nema…. Treba bar na vreme sebi osigurati ljudsku, dostojnu smrt… I pod svaku cenu izbeći ovo životinjsko raspadanje koje je gore od smrti bezbroj puta gore…
B. B. April 1945.
Užasno šta učiniše od ljudi. Tamne slike Srednjeg veka i inkvizicije umnožene su i postaju najsavremenija stvarnost koju mi ovde doživljujemo usred kulturne Nemačke XX veka. Glad, vaške, pegavac, smrt u truleži, prljavština, teror…. Najcrnije, najsramnije robovanje koje se da zamisliti… Sve to učinilo je da je život u ovom logoru sve drugo samo ne život. Radi se naime o jednom okrutnom, paklenom planu sistematskog postepenog uništavanja ljudskih života. O tome nema nikakve dvojbe. Kada se sve dobro posmatra i prati – ne, zaista, o tome nema nikakve dvojbe… Ovaj logor nije za ljude koji bi kao internirci, ratni zarobljenici ili koncentrovani radi razmene ostajali ovde izvesni broj meseci, da bi posle živi i relativno bar održani izašli pre ili posle svršetka rata… Nije to, dakle, logor koji iz bilo kojih političkih, ratnih razloga treba da za izvesno vreme liši slobode izvesnu grupu ljudi… Nego je to logor stvoren svesno za to i programski, metodski udešen za isisavanje i uništavanje života. Ako ovako još samo više od mesec dana potraje… Ne može se reći tačno ko će i da li će itko ikada izaći odavle živ i čitav. Posmatrajući naročito pojedine slučajeve, može se bez ikakvog preterivanja tvrditi da ovo nije mesto gde žive živi ljudi, nego kužna bara u kojoj se sramno raspadaju živi skeleti, u kojoj trunu polumrtve izmučene zveri…
Hana
Hana Levi, “Iz Belzena: 1944–1945.”, Buybook, 2024.
Knjigu možete uskoro nabaviti na: Buybook