Tog jutra, na dan sahrane, još nisam bila sigurna da li ću ići ili ne. Pošto nisam znala šta ću odlučiti do podneva, uzela sam iz ormana mantil za prelazni period. Bio je to teget mantil, moglo bi se pomisliti da je crn, sa okovratnikom od krzna kunića. To nikako nije bila prikladna odeća za letnji dan, ali nisam htela sve vreme da idem naokolo u tamnom kostimu. A da se pojavim na groblju u nekoj svetloj haljini, u slučaju da se odlučim da odem, takođe mi se činilo neprikladnim. Mantil je bio kompromis. Ako ipak odem. Prebacila sam mantil preko ruke, i potom zaključala vrata.
Morala sam da sačekam lift. Oficir iz stana gospođe Rupreht stajao je između liftova i neprestano pritiskao oba dugmeta. I on je preko ruke držao mantil, neku vrstu vojne kabanice. Možda nije bila vojna, nego policijska. Ne razlikujem uniforme. Ispod kabanice je virila tašna, diplomatski koferčić. Klimnuo mi je glavom u znak pozdrava i ponovo se predao nemom pritiskanju dugmeta. Vrhom čizme nervozno je lupkao u određenom taktu.
Negde u dubini okna čula sam krčanje, vibriranje čeličnih sajli, obećanje priželjkivane promene, nada koja uliva strpljenje. Onda se ukazalo svetlo iza malog prozora. Oficir otvori vrata i uđe u krcati lift. Ugurala sam se u lift iza njega sa mantilom preko ruke. Nepomična lica zadobila su izraz negodovanja. Spuštanje u dubinu, ispunjeno ćutanjem. Lift se zaustavio dva puta, no niko nije izašao ni ušao. Nemo sam zurila u lica koja su mi bila baš blizu, a i mene su odmeravali, nemo i direktno. Međusobno upoznavanje svim čulima, neželjeno, a naročito uvredljivo za čulo mirisa.
Stigavši dole, bacila sam pogled na poštanske sandučiće. Mogle su se videti samo novine, pošta je stizala kasnije. Na oglasnoj tabli bila je okačena umrlica. Parta na kojoj su plavom hemijskom olovkom bili ispisani pokojnikovo ime, groblje i vreme sahrane. Neko ju je zakačio špenadlom. Verovatno domar. Biće da je umrlicu dobio poštom. Jednom će za svaku osobu dobiti po takvu umrlicu, za svakog ko ovde umre. A to će biti jedini lični kontakt sa stanarima, ne računajući pokoju popravku slavine i otvaranje zalupljenih vrata šrafcigerom i snažnim udarcem ramenom.
Sumnjam da ikome išta znači ova umrlica. U zgradi umire mnogo ljudi. Ovde jednostavno stanuje previše starih ljudi. Svakog meseca tri-četiri dana – dok ih neko ne pocepa – u hodniku stoje papiri sa crnim okvirom. Ne verujem da je Henri ovde poznavao ikoga osim mene. Sigurno bi mi rekao.
Stavila sam mantil na zadnje sedište i autom se uputila ka klinici.
Ispod vrata moje ordinacije stajalo je pismo. Načelnik me moli da popodne odem sa njim do gradonačelnika. Traži zvanično objašnjenje zašto je stanarska komisija oduzela klinici dve sobe. Kontingent našeg stambenog prostora ranije se nikad nije smanjivao. Potrebne su nam sobe za nove medicinske sestre koje dolaze iz provincije. Posla kod nas se i prihvate samo ako smo u mogućnosti da im u Berlinu obezbedimo stambeni prostor. Nije mi bilo jasno zbog čega treba da pođem s njim. Verovatno misli da sam u sindikatu i dalje zadužena za socijalna pitanja. Prošle godine sam dala ostavku na funkciju. Možda mu je samo trebalo društvo. Načelnik je poznat po tome što voli da se pojavljuje sa svitom. Treba odmah da ga nazovem.
U osam i petnaest pojavila se Karla, medicinska sestra. Kao i obično, ujurila je u moju ordinaciju i rekla da malko kasni i da sigurno mogu da pogodim, pa da, deca. Karla svakog dana malko kasni, uvek su joj deca izgovor. Verovatno spominje decu u nadi da će u meni probuditi grižu savesti. Ona je tip žene koji se nepokolebljivo drži majčinske uloge. Ne dopuštamo da nam iko oduzme blagoteleću, toplu sreću, pa zna se za koga se živi. Za decu, koja ponovo žive za decu, a ona opet za decu. Očito je čitavo čovečanstvo naselo na taj začarani krug. Smena generacija – rezultat pogrešnih premisa. Đavo kao majstor silogistike. Kako bi samo simpatičan bio trenutak osvešćenja. No pre toga postoji smisao života. Za Karlu, barem. Ona tačno zna i zašto mi je brak propao. Ubeđena je da me je muž ostavio zato što mu nisam rodila debelu dečurliju ili što nemam pozamašne grudi ili zato što se ne šminkam.
Kad je Karla otvorila garderober i ugledala mantil, pitala me je ne idem li možda na sahranu. U trenutku sam se pokajala što ga nisam ostavila u kolima. Njeno pitanje je presudilo da popodne odem na groblje. Čitavo mozganje oduvala je ova nesmotrenost. Osećala sam da se grčim od ljutnje. A onda su krenule uobičajene rečenice, rođak, uf, prijatelj, pa to je strašno, je l’ bio mlad, uf, pa to je baš strašno, potpuno vas razumem, baš ste ubledeli. Posvetila sam se administrativnim poslovima. Karla se presvlačila. Pošto je kartoteka bila u predsoblju, garderober je premešten u moju ordinaciju. Zbog toga je i sestra morala ovde da se presvlači, umiva i češlja. Karla je s velikom pažnjom negovala telo. U stanju je satima da skakuće u grudnjaku preda mnom, zaokupljena lakiranjem noktiju i nekakvim kremama za telo. Jednom mi je čak rekla da se uznojila. Pripala mi je muka. Dok se Karla presvlačila, nazvala sam matorog. Rekla sam mu da popodne moram na sahranu. Ništa nije odgovorio. Osetila sam olakšanje što nije pokušao da mi izjavi saučešće. Dodala sam i da je moje mesto u sindikatu preuzela nova koleginica sa očnog odeljenja. Toliko je bila nova da protiv izbora na tu funkciju nije uspela da nađe nijedan ubedljiv razlog. Rekla sam načelniku da je mlađa i lepša. Pravio se da je ljut i rekao nešto o mom šarmu na koji uvek pada. Onda je prekinuo vezu. Karla je izašla u antre. Kasnije sam čula da otvara vrata i proziva pacijente.
Malo pre ručka došao je gospodin Doje. Ima sedamdeset i dve godine i pripada hugenotima. Žena mu je paralizovana, što ga ipak ne sputava da s njom redovno radi one stvari, kako kaže. Voli da govori o svom seksualnom životu. Verovatno se zbog toga i pojavljuje ovde svake nedelje. Bolestan, svakako, nije. Posedi kod mene pet minuta, naklapa o tome kakva je momčina bio, što još jeste. Onda ga izbacim, a on sedne kod Karle ili u čekaonicu da bi nastavio sa pričom. Prošle nedelje doneo mi je nekakav karmin. Navalio je da ga odmah stavim. Kad sam ga odvrnula, bio je to zapravo mali, tamnocrveni plastični falus. Bilo mu je veoma smešno. Rekao je da nas dvoje nema šta da se pravimo ludi, nema nama ko šta da priča. Perverzan je, odvratan, ali i veoma ljubazan tip. Nekim danima mogu da ga podnesem i volim da ga slušam. Nekad mi se, međutim, tako gadi da ga onda smesta izbacim napolje.
Danas je govorio isključivo o sahrani na koju idem. Razgovarao je bio sa Karlom i glupača mu je ispričala. Hteo je da sazna koliko sam bila prisna sa Henrijem i da li sam sa njim radila „ono“. Najzad je ponovo seo kod Karle. Karla se često žali da je pipka, ali nisam sigurna da joj zaista ne prija. Mislim da je od onih žena sa kojim muškarac može sve, iz prostog razloga što je muškarac. Svakako neću očitati bukvicu starom Dojeu kao što je Karla insistirala. Odrasla je osoba i može sama da se izbori s tim. Zašto zbog nje da povredim tužnog starca koji kod nas samo želi da ubije vreme dok ne počne televizijski program.
Za ručkom sam primetila da je načelnik novu koleginicu već pozvao za svoj sto. Namignuo mi je izdaleka, pokazavši na nju. Sela sam za svoje mesto i prionula na potaž od povrća. Kolege su saznale za sahranu, pa su mi reda radi postavili nekoliko pitanja. No, to, zapravo, nikog nije zanimalo, pa smo ubrzo prešli na uobičajene teme. Pre tri nedelje su nekom kolegi sa rendgenskog odeljenja ukrali kola. Imao ih je tek dva ili tri meseca, a kupio ih je za dvostruku procenjenu vrednost[i]. Policija mu je objasnila da nema izgleda da se pronađe auto i uputila ga na osiguranje. Osiguranje će mu, međutim, nadoknaditi samo deo procenjene vrednosti. Već tri nedelje ne govori ni o čemu drugom, a većina kolega se takođe zbog toga uzrujava. Kad bi uhvatio kradljivca automobila, verujem da bi ga ubio. I Hipokratova zakletva ima granice. Kao i sve.
Posle obeda, otišla sam da popijem kafu sa Anom. Ana je tri godine starija od mene. Bila je zubarka, ali je pre nekoliko godina morala da promeni zanimanje. Sklona je čestim upalama ručnih zglobova. Ponovo je krenula na studije, pa sada radi kao anesteziolog. Ima četvoro dece i muža koji je siluje jedanput u dve nedelje. Inače, spavaju redovno i sve je u redu, kako kaže, ali s vremena na vreme je siluje. To mu je potrebno, kaže. Ne želi da se razvede, zbog dece i straha da ne ostane sama. Jednostavno je naučila da živi s tim. Kada popije malo, rasplače se i psuje muža. I dalje je, međutim, s njim. Držim je na distanci. Naporno je da ti prijateljica bude žena koja se pomirila s ponižavanjima. Njen muž, takođe lekar, stariji je od nje četrnaest godina. Sada samo čeka da „prestane da mu se diže“. Senilnost kao nada. Ima i bezumnijih očekivanja.
Ana je u kafeu prava dama. Doktorka ispija kafu. Uobičajeni flert sa vlasnikom. Kada bi joj položio ruku na rame, stresla bi se. Pokazala je nov kostim, crn sa ljubičastom šal-kragnom. Jučerašnji poklon od muža. Priča kako je bio strašno skup, muž je, međutim, platio bez pogovora. Poklon posle onoga. Sirota Ana. Možda bi trebalo da zatražim da mi pozajmi taj kostim. Bio bi prikladniji za groblje od debelog mantila. S druge strane, zašto da se petljam u nečija silovanja. Zaslužila je sama da ga nosi.
Govorila je o nekom pesničkom okupljanju u crkvi, na kom je bila prošle nedelje. Kako je ispričala, postavljali su škakljiva pitanja koja je pesnik zaobišao diplomatski i kroz šalu. Trudila sam se da ne zurim u njen tanjir sa kolačem. Već je stigla do trećeg parčeta. Kada bih samo nešto zucnula o tome, oči bi joj se smesta napunile suzama. Svesna sam toga i zato to izbegavam. Nema joj pomoći. Neka samo nastavi da ždere kolače, ne utiče joj na figuru.
Naručujemo još jedan konjak. Onda se oprostim od nje. U klinici uzimam mantil. Karla je telefonom razgovarala sa pacijentom i usplahireno mi je davala znak da sačekam. Signalizirala sam joj da žurim i nestala sam.
Kristof Hajn, “U vezi sa strancem”, s njemačkog preveo Dušan Nikolić, Radni sto, 2019.
Knjigu možete nabaviti na: Beopolis