MEMENTO
Noću se u njih usele lovci.
Recimo da se snalaze.
Izmišlja Indijance i bizone za pesmu kojoj želi da sakrije puls.
To su krda grla u snegu i dimu
smešta ih u svoju dnevnu sobu jer
ne ume drugačije da se sakrije, uplašena koliko tog nema, ili
koliko je tog prošlo kroz nju da je
jednako nebitno koliko i praznina.
Pevanje.
Budi se da pita šta je to samoća.
"Nekako se volimo" kaže "zagrljeni ćebetom."
Dok doručkuju drhte im ruke
pod fraktalima svetlosti
"Koliko je ovo sunce što svako jutro
guta odmor kao kriške mandarina?"
"Koliko i čekanje smrti."
Voda kuva. Cveće se naginje na prozore, izgleda poput pukotina u ledu.
"Kaži mi, ljubavi, koja je cena prolaznosti u trku velikih gradova,
prodavnica, zagušljivog saobraćaja,
pijaca i računa, izlaska napolje?
Jedna strela u plućnom krilu?"
"Ne čujem te" ogulila je mandarinu i poskidala sve bele dlake sa nje,
rascepala je i poređala na tanjir u krug
seća se svoje kutije za alat,
vadi je kao da se sprema da izvede velike radove na unutrašnjosti njihovog stana,
rekao bi joj - zaboravio sam koliko
ima nostalgije tamo gde je nestala
ljubav - ali zna da ga neće čuti.
Recimo da se snalazi.
Izmišlja Indijance i bizone za pesmu kojoj želi da sakrije puls.
Noću se u njega neće useliti lovac.
Pevanje. U nju.
DANI, ASTMA
I
"Sanjao sam sunce kao mrljavo žumance" rekao je
jesenja krošnja;
putovanje Magelana.
Već je novembar. Otisnuo se. Krišku po krišku.
"Ako se ne vidimo danas, pošalji mi mim" smeši se
njena kosa;
uvojci koji ispadaju iz punđe
Već su toplo. Divlji rep ždrebice.
Njena ljubav.
II
Naslonio se na radijator
Pretežno ranjivo se otvara kad god je izložen
hladnoći.
"Šta je vreme?"
Nikada nije doživeo Stendalovu suzu.
III
Šolja tople kafe,
asimetrija jezika s kojim uspostavlja
prve nesigurne korake. Poljubac.
Ona, odlazi, u dan. On, ostaje.
"Izađi malo napolje" pisala mu je
oguljeno pečeno kestenje;
Njen šal. Reči mu grče grlo. Umara se. Prustove madlene.
Niko se ne može navići na nedostatak
vazduha.
IV
ima žuti džemper na sebi.
Njene tamne obrve. Osmeh.
Veznik ljubav.
Dečak govori "ti si mali žumance".
EKG.
"Voleo bih da mogu opet da dišem."
V
"Kapetan broda!" kaže dečak
On pere suđe, doživljava morsku bolest
Ptići himalajskih albatrosa umiru jer ih
roditelji hrane plastikom iz mora.
"Treba da izbacimo smeće."
VI
krošnje doživljavaju
opstrukciju.
On leži pod ćebetom. Ne može da čita.
Ona mu donosi tablete. Vodu.
Mekim rukama.
Ona.
Slatki rez objektivne stvarnosti.
"Nisam pojeo žumance."
Inhalira se.
VII
"Sanjao sam sunce kao mrljavo, mrljavo... Ne mogu da se setim." rekao je
jesenja krošnja;
putovanje Magelana.
"Danas nema sunca." reče "Nema."
TEMPERATURA
Ujutro, opadaju im tela.
Mogli bismo da se pribijemo, bliže.
Jesen je hladna, danas, nigde nema gužve. Ni u mislima.
Ako se budemo dovoljno zagledali u prozore videćemo fleke
grad koji se pokušava ugurati u stan.
Juče su ceo dan ležali i gledali stare filmove
bolela su ih tela.
Jesi nekada napušena umišljala od vatrometa da ti pucaju baloni iznad glave? Izvini, glupo pitanje.
Reklame će ići i kada ne bude bilo čovečanstva.
Pomera prste na nogama, zeva.
Kada se bude dovoljno insistiralo na estetici opet će doći do negiranja te estetike. Koja glupost.
Svi napori su uzaludni.
Jednom smo na folkloru imali rupu na bini, menjali smo koreografiju na licu mesta.
Izgleda da je umetnički čin u izostavljaju stvari. Kao i u pretvaranju da nema rupe.
Ili da nema reklama.
Napolju, nebo izgleda kao da je toplo. Razdvojili su se. Sede u turskom sedu.
Volela bih kada bismo više obraćali pažnju na to kako se izražavamo. Pizda mu materina.
Zašto ne mogu da se odmaram kada se odmaram?
Izvadila je sve posuđe na čaršav u dnevnoj sobi. Priprema za prskanje protiv mrava.
Toliko sadržaja konzumiram da proživljavam, opet, anhedoniju.
Da li možeš da pomeraš samo uši?
Pomera. Baca kore voća u veliku činiju.
Opet mi stvarnost ubrzano preteruje, kao neki dijalozi Arona Sorkina.
Hoćeš još c vitamina?
I pokrivač.
Osetim kako vreme prolazi, telom.
Shvatim koliko godina imam tek kada se sretnem s mladim ljudima i vidim kako me gledaju.
Zamisli koliko je ludilo seppuku.
Moram manje da zamišljam. I sve mi se uvek završi smrću.
Da li imaš temperaturu?
Ne. Ti?
FIKSACIJE
Reći će, fali ti definicije i rezbari racionalno, ureži ga, kao kapala u umetničko.
Vazduh se kreće u najužim minijaturama našeg davanja.
Na primer, mesec njene minđuše.
Koliko umora treba da znači - najbolje od onog što imam da dam?
Rekao je, snužden, pretopljen kao sunđer.
Ako sam ti dao sva svoja stanja zašto ne mogu da budem na miru?
Kada god hoće da napiše miru on piše moru.
Sledeći asocijativni sled bi bio "noćnu moru".
Negde je zaboravio odnos prema svom telu, ali bi rekao trpnja. Da.
Ugaziće sneg tako da označi put koji uvek detinjstvo pretvara u eskapizam, u televizor.
On, iz tog detinjstva, kida krastu sa kolena, pokušava da održi ranu.
Ona kaže, koliko si u svoju poeziju, koju jedni vide kao bespotreban izraz, a drugi kao nedosatak tradicije, stavio sebe?
Gde su ti termini? Gde je odnos prema svetu?
S druge strane, on misli kako mu nedostaje ukus malina, tu
u nosu.
Sve dlačice su sada prekrivanje jezika.
Sinesteziju si davno pretvorio u sopstevni kliše.
Inje.
Ko si ti i zašto ne zvučiš kao ja?
Nije mu teško da skuplja hladnoću i da skače sa izraza na izraz.
Znači li to manje ili više slobode?
Nateraće se da se probudi ranije i sretne u suncu sve stvari koje naslućuje. Kao nedostatke.
Na ulici. Smeh je najređa stvar.
Zašto, ako voli sve, toliko želi da se ubije?
Bez pesničkih slika ostaje samo pesničkih i to ništa ne znači.
Zašto ti fali fiksacije?
Treperi ti srce.
Ili si toliko fiksiran da nemaš ništa sem glasa koji grca.
Tvoje grlo je asfaltirano.
Izloži se opuštanju. Što ne umeš.
Pita ga, što, što ne umeš?
On u barskoj stolici izgovara ono što mu zvuči najgluplje - ne znam.
