1.
Sada, kada drum ide uz Dunav, vožnja mi više prija. Manje je dosadno, gledam na reku, na njene obale,
na improvizovane kućice i nadstrešnice, kakve samo strastveni pecaroši mogu da zamisle i izgrade, a koje
sada, početkom već hladnog novembra, gube svoju svrhu. Put je loš, džombast i krpljen, ali zato na njemu nema gužve. Ipak, vozim polako, oprezno, upozorili su me da posle kiše ovde vozače mogu da iznenade odroni zemlje i stena, a kiša je baš noćas padala. Idem u Negotinsku krajinu. Prvi put u životu, i to čini ovo putovanje još zanimljivijim. Kao i to što prvi put krećem na duže putovanje svojim novim „kecom“.
Pre tačno dve godine, u novembru 1971, iz fabrike u Kragujevcu izašla je prva „zastava 101 “, a pre
pola godine, zahvaljujući ocu i njegovom kreditu, i sam sam postao vlasnik tog automobila. To me je
učinilo srećnim i ponosnim, jer posle „fiće“, kojeg vozi većina mojih sunarodnika, seo sam u bolji auto.
Prednja vuča, peta vrata, hiljadu i sto kubika, originalni fiatov motor, koji je italijanski model, od koga je
„kec“ nastao, učinio automobilom 1970. godine u Evropi. Pa kako onda čovek da ne bude ponosan i zadovoljan. U „fići“ nisam imao ni radio. Da bih slušao muziku, ispod sedišta mi je stajao „manđadisko“, plastični gramofon na baterije, u koji se ploče ubacuju kroz prorez, kao na nekoj velikoj šparkasi. Kupio sam ga u Trstu, i bukvalno mi je, u skladu sa svojim nazivom, pojeo mnoge singlove, jer je svojom grubom
mehanikom ostavljao neizbrisive ožiljke na njima. A sada u „kecu„ imam radio-kasetofon „pionir“. Stereo, ej! Sa dva zvučnika instalirana u vratima. U njemu se upravo vrti kaseta na koju sam snimio novi album Pink Flojda „Tamna strana Meseca“, sigurno najbolji album objavljen u ovoj godini. Slušam ga po ko zna koji put, ali sada prvi put uz krivine druma koje prate Dunav. Tamna strana meseca, o kojoj ljudi tako malo znaju, zbog čega ih još više privlači, baš kao što mene vuče znatiželja u selo Kristinovac kraj Negotina, gde sam se zaputio.
Prošao sam Donji Milanovac, približavam se Đerdapu. Kaseta sa Pink Flojdom iskočila je iz kasetofona, a nije mi zgodno da u vožnji preturam po pregratku ispod volana i tražim drugu. Pa uključim radio, da čujem šta se ovde sluša, pre nego što uletim u vrleti klisure gde je domet radio-signala sigurno slab.
Ali slab je i ovde, mada mi se iznad šoferšajbne klati nepristojno velika antena. Vrtim dugme, samo krčanje.
Iza jedne krivine naiđem na vidikovac iznad Đerdapa. Malo, šljunkovito proširenje druma, ali dovoljno da bezbedno parkiram „keca“. Oblaci su sivi, tmurni, hladno je, duva i slaba, ali ledena košava. Prizor je neverovatan. Kažu da je do pre nekoliko godina bio još uzbudljiviji, divljiji, ali i ovakav me ostavlja bez
daha. Pa poslušam velikog Miloša, podignem uvis ruku i prevučem nad providnim brdima i rekom.
Vratim se u auto. Raširim auto-kartu preko volana, na ranijim putovanjima nije se baš pokazala preciz-
nom, ali drugu nemam. Znači, sada preko Tekije do Kladova, tamo skrećem pa preko Brze Palanke u Ne-
gotin. Ima još dosta da se vozi. Na karti Kristinovca nema, nisam ni očekivao da će ga biti, pitaću u Nego-
tinu kako se u njega stiže. Sklopim kartu, i izvadim nekoliko kaseta. I nađem onu koju tražim: Majk Old-
fild i „Cevasta zvona“. Za mene je to drugo veliko muzičko iznenađenje ove godine. Ko je pre toga znao za
Majka Oldfilda! A sada ću jedan dobar deo puta uživati u „Cevastim zvonima“.
S umišljajem, a možda bez njega, nisam još rekao zašto sam se uputio u Negotinsku krajinu, u taj
Kristinovac, koga ni na mapi nema. Ali da okolišam više neću: idem da sretnem vampira sa Vukovog kamena.
Vampirska posla, Danilo Štrbac, LOM, Beograd, 2023.